Ova istraživanja, sa jedne strane, dakle, upućuju da Unija više ne samo da nema javni imidž alternativnog, avangardnog i/ili progresivnog projekta, već se pojavljuje kao zastareli lik jedne koncepcije koju je novi vek u različitim aspektima u najvećoj meri prevazišao.

Prvo, ostatak industrije je veoma redukovan, ostao je bez stručnjaka i potrebno mu je podmlađivanje. Drugo, zbog svetske krize, država teško može privatizovati bivše gigante kao što su „Prva petoletka”, „14.oktobar”, IMR, FAP i drugi. Samo ova dva razloga su dovoljna da država promeni strategiju.

Danas imamo potpunu nekontrolisanost mnogih procesa i potpunu neodgovornost. Stvoren je sistem ne samo korupcije, već i sistem totalnog neispunjavanja zakona, naredbi, instrukcija. Zakon postoji, ali se on neizvršava ili se izvršava naopako, sve zavisi od sume mita.

Ovakav koncept podele poslova između vlade i parlamenta jasno dokazuje iznetu tvrdnju – da se minimalizuje uloga zakonodavnog tela, a da stvarnu vlast preuzima vlada i proširuje je daleko preko granica koje su u duhu Ustava Srbije, koji, podsetimo se, predviđa klasičnu podelu vlasti na tri grane.

Sasvim je jasno da je Zapad više nego licemeran kada se navodno zalaže za prekid sukoba i nasilja a sa druge strane podržava upravo one teroriste protiv kojih bi navodno trebao da se bori.

I pre podnošenja prijave, potpredsednica NUNS-a podržala je želju tužilaštva da razdvaja „žito od kukolja” u novinarskoj profesiji kako bi se ponovo uspostavili kriterijumi profesionalizma. Te kriterijume ne može da uspostavlja Tužilaštvo za ratne zločine.

Napisao sam da će okupacija Iraka u kolonijalnom stilu već u prvoj nedelji „da se suoči sa odlučnim gerilskim otporom koji će trajati i dugo pošto Sadama Huseina više neće biti“, kao i da će okupatori biti “proterani“.

Građani Srbije treba da idu na odmor tamo gde se osećaju bezbedno. Predsednik Tadić me nije kritikovao, on je neprikosnoveni autoritet Odazvao bih se Šutanovcu na vojnu vežbu. Biram Putina pre Obame. Vratićemo Prištinu za pregovarački sto.

Uprkos sve većem broju nezadovoljnih Iranaca, kojem nisu kumovale samo jednostrane sankcije, već i loše rukovođenje iranskom privredom tokom proteklih godina, teško je očekivati reprizu „zelene revolucije“ iz 2009. godine, bar za izvesno vreme.

Srbija je još uvijek daleko od Vilija Branta, a takav čin će u konačnici biti neophodan. Ohrabruje me, međutim, što u Srbiji postoje ljudi, poput Čedomira Jovanovića, Nataše Kandić, Sonje Biserko, uz snage koje ih podržavaju, i mislim da je to dobro za budućnost Srbije ali i cijelog regiona.