Добро је што су и Додик и Николић истакли да се до сада није радило толико, колико се причало о унапређењу сарадње РС и Србије, ако се, руку на срце, изузме „златни период” продаје „Телекома Српске” „Телекому Србије”. 

Понавља се у бескрај прича о Србима као агресорима, етничким чистачима, неизлечивим националистима, главном фактору разбијања Југославије. Ни садашња проевропска влада није поштеђена најтежих оптужби за оживљавање великосрпског национализма.

„Промена менталног склопа, унутрашњи дијалог, прелом мозга...“, синтагме су које доминирају речником лидера политичких странака у Србији. Већ одавно одвикнута да се чуди, јавност се ипак пита шта би ово могло да значи? 

Став званичне Анкаре је разумљив: напад израелских специјалаца на мирни брод, који се по нормама пловидбе морем кретао по турској територији, паљба из свих цеви по путницима, грађанима земље, са којом је Израел још 1966. године потписао споразум о војној сарадњи, изгледа као објава рата.

Покушаћу да покажем да економска политика која се код нас води од 2000. године не може да нас спреми за равноправно чланство, те да је као таква противна својим прокламованим циљевима. Ако је тако, намеће се питање како је могуће да тако једну општу заблуду нико не жели да види, нити је јавно жигоше.

Седам година је прошло од избијања кризе, а Унији још увек недостају политичке институције неопходне за одржање изворне монетарне уније. Ако је Грчка напусти, њен излазак ће показати да евро није незаменљив, а то ће произвести нове сумње у његове дугорочне изгледе.

Сретао сам се са Тачијем и руковао неколико десетина пута кад смо са њим преговарали, у Бечу 2007. Руковао сам се и са Чекуом на аеродрому у Скопљу пред камерама. Руковао сам се и са Сејдијуом и са свим представницима косовске делегације.

Из овога се види да економски програм ЛДП, заправо, не нуди ништа ново. Он се састоји из веома сувог и некреативног набрајања овешталих догми десничарске неолибералне политичке доктрине, која се устоличила као инспирација политике Роналда Регана и Маргарет Тачер.

Да би одржала полтичку контролу Немачке унутар тадашње Европске заједнице, Француска је 1990. аминовала њено поновно уједињење у замену за одрицање од немачке марке и увођење европске монетарне уније и евра. Само годину дана касније, ово ће се показати као илузија.

Сретног ли хрватског народа који је и тај сретни дан дочекао: не мање доли цијела два српска предсједника, два пајдаша из нетакнутих југо-обитељи, Јосо и Боро (један додуше више четничке, други више партизанске усмјербе), у Хрватској, у херојском Вуковару.