То сугерише, као једини могући закључак, да је аутору пук. Шкрбићу онемогућено да београдској публици представи своје дело искључиво због критичког става према службеном сребреничком наративу, а не због недостатака у начину како образлаже своју тезу.

Збиља, докле ће он тако? Зашто је, дођавола, тако поносан? Не знам да ли је овде реч о некој мистериозној политици, али знам да Ковач пише катастрофално, и да то нашу књижевну јавност уопште не узнемирава. Она, наиме, чита као што је написано. И тачка. 

Дуг је увек зао друг, господине министре, а ако су нам перспективе тако сјајне и светле, зашто се бар део овога не финансира из прихода? Зашто се предлажу ставке попут чувеног националног стадиона и групе других стадиона у висини од неколико стотина милиона евра и издваја новац у буџету за те потребе?

Победа од преко 45% гласача донекле је изненадила све и показала да Ердоганови конзервативни бирачи далеко више цене стални економски напредак, дуплирање куповне моћи, јачање традиционалних исламских вредности и позивање на славну османску прошлост, од забрана Јутјуба и Твитера и оптужби за велику корупцију и непотизам у АКП.

Евро ће бити извор великих проблема уместо да буде користан. Евро је случај без преседана. До сада је било унија заснованих на покрићу у сребру или злату, али не и на декретом прописаном новцу, који тежи инфлацији, а који издају политички независне државе.

Ми ћемо наредних дана поднети народну иницијативу и кренути у кампању сакупљања потписа за усвајање „Резолуције о угрожености Срба у Црној Гори“, тиме ћемо јасно ставити Народне посланике Републике Србије пред избор подршке или ускраћивања подршке народу и Цркви у Црној Гори.

Најлакше је оптужити мртвог бившег председника, кога су убиле у Хагу управо те демократске институције Запада. Сада оне траже да се Милошевић окриви за сва убиства у Србији током деведесетих година. Намеће се, на један прилично примитиван начин, свест о томе како је Милошевић крив за свако убиство.

Српска научна економска мисао нема концепт за ублажавање ефеката глобалне економске кризе. Није извесно да ће Србија преживети транзицијску и противкризну терапију експертских влада, а не види се ни алтернатива која би могла пружити наду у успешнији отпор надолазећој катаклизми.

Посебно је изражено разочарање на Истоку. Након пада Берлинског зида људи су очекивали да ће брзо достићи животни стандард Француске или Немачке. Постали су грађани друге класе који су на маргини, немају иста права и не уживају поштовање као грађани на Западу

Не треба сумњати да ће и овог пута држава реаговати строго, у складу са „евопским“ начелима. Ипак, истини за вољу, треба поменути једну недавну пресуду, која може вратити наду да је ипак могуће остварити равнотежу и да се границе дозвољеног могу поставити свим учесницима у јавном животу.