Ови избори, бар за мене, нису ништа друго, до најобичнија сурова ипримитивна егзекуција, каква једино и може бити, обзиром какви је насилници и примитивци (бивши и данашњи) организују и спроводе. Сурова је егзекуција овакве власти у Србији, над оваквом опозицијом у Србији, али је још суровија егзекуција овакве власти над самом собом!

Само му још недостаје Шешељ који извлачи његов најпрљавији веш у, рецимо, Утиску недеље. Ипак, да је Запад заиста желео да дестабилизује ову власт, пустио би Шешеља који месец раније, током предизборне кампање.

Влада Србије није одговорила на питање ко јој је наметнуо захтев да се Зорици Томић плаћа стан у Паризу 7.000 евра месечно, који је претходно одбацила након што је потпредседник Владе Божидар Ђелић упозорио да је то папрено луксузирање

Ниси расписао локалне изборе на Косову и Метохији а по Уставу су обавезан. Зато на твојим транспарентима под слоганом „За нашу децу“ нигде нема Косова и Метохије - јер си ти овај део простора отписао и спреман си да га се одрекнеш

Најновији догађај је „Стољеће миран након стољећа ратова“ и то баш на дрвени српски празник Видовдан. Сарајлије и његове госте ће у част стољећамира забављати ни један други оркестар него баш војни. Дивна симболика за мирнодопско стољеће које нам се указало.

Свако ко се понешто разуме у политику прозреће да је оваква медијска центифуга ретко плод истраживачког новинарства те да “отровна стрела“ није намењена  само амбасадорки Томић, већ и њеном шефу, министру Јеремићу.

Верујем зато да ће наш Врховник, 21. јуна, по принципу "у добру се не понеси", када буде избројао резултат адекватан Стојадиновићевом, са избора 11.12.1938, иако владалац и власник фантомске изборне листе „Александар Вучић – За нашу децу", у вечери изборног тријумфа најпре да погледа у пасуљ, тј. рејтинг, али не у онај са октроисаних избора - већ стратешки, визионарски, шта би иза брда могло да се ваља

Идеја да грађани ЕУ преко директно изабраних представника имају важан утицај на избор ЕК представљена је као својеврсна „демократска еволуција ЕУ“, али пракса много више оправдава став да се у Бриселу учвршћује бирократско чудовиште чија конструкција постаје све компликованија и гломазнија и све даља од обичног грађанина.

Књига Биљане Живковић нас учи да духовни провинцијализам није ствар прошлости и да је слободна мисао прва жртва идеологије – чак и оне „прогресивне“. Бити паланка то није питање географије већ мисаоне окошталости.

Ја се нећу смирити док тај човек и њему слични, не буду у затвору. Значи, то вам сада обећавам. Нећу се смирити и будите сигурни да ће у неком наредном периоду, кад се стекну услови за то, он завршити у затвору