Стадиони су и у архитектонском смислу реплике римских колосеума. Као да се у друштвеној структури за 2000 година скоро ништа није променило, као да појединац током 20 векова ништа није научио.

Након три деценије многостраначја и после толиких изборних циклуса, нелегалних и октроисаних избора - политички плурализам опет не станује у Србији

Док је била амбасадор у САД, задесила ју је и једна “афера”. Непозната особа послала је на адресе хрватског министарства спољних послова и више новинских редакција видео записе са којих се види како њен супруг службеним аутомобилом вози децу у школу. Пријава је, разумљиво, довела до брзог реаговања надлежних органа: смењено је лице које је податке проследило.

Јасно је да се ради о судару две врсте реалности, једне изнуђене, политикантски прагматичне и дефетистичке, и друге која има своје чврсто упориште у косовском опредељењу и завету

Кога је на Западу брига што „минирањем“ Јужног тока Србија губи финансијске бенефите и гасно-енергентрску сигурност. Треба је додатним притицима и уценама натерати да потпуно „дигне руке“ од Русије и тако у целини угрози своју економију. Ако се Србија, са таквим свестраним традиционалним односима са Русијом „сломи“, шта преостаје другим земљама.

Судбина „Ибарских новости“ показала је тоталну небригу државе и надлежних. Бројни локални медији развијани су и стварани током 90-тих да би помогли процесу обарања Милошевића, али када је настала потенцијална опасност да се окрену против нових власти, врло лако су пуштени низ воду.

Зато Вучић у снисходљивој реакцији на протеривање Божовића говори у суштини, о пријатељским и братским односима са Ђукановићем (јер он је протерао амбасадора а не народ) уместо да црногорском министарству спољних послова постави питање о кршењу људских права српске пензионерке Бранке Милић, која се већ две године налази у српској амбасади у Подгорици

Власт у Србији је индиферентна према националним интересима Срба за разлику од Хрватске која је у ЕУ али ипак штити своје националне интересе. Колинда Грабар Китаровић је изјавила да ће се борити за хрватске националне интересе јер је: „ ово Хрватска, а не регија".

Негирајући причу, телевизија негира могућност заједнице да успостави однос између садашњости, прошлости и будућности. Тиме гледаоце осуђује на живот у вечној садашњости, односно на животарење. Слика тог животарења је ТВ пријемник који је укључен и онда када га нико не гледа.