Преломни тренутак био је несумњиво сусрет са Фрањом Туђманом. Приликом његовог боравка у Ванкуверу, она је, пошто је претходно завршила течај за заштиту владиних функционера, одређена да буде члан његовог обезбеђења.

Када је дошао пети октобар, они су поверовали да ће се вратити митски позлаћено предмилошевићевско доба. Сада су многи огорчени, из два разлога: онима старијима мањка ушушканост позног социјализма, онима млађима фине необавезујуће енџиовске тезге.

Вучић се на власти одржава захваљујући подршци спољног фактора – који га је, уосталом, на власт и довео – као и захваљујући политичкој контроли свих друштвених и финансијских токова, те медијској манипулацији и перманентном залуђивању широких бирачких маса

У Београду се сада труде да о томе не говоре. Сувише много нада је владајућа елита полагала у преговоре у Вашингтону, али резултата нема. У ближе време, тешко да ће се појавити вишемилионски уговори и најновије технологије. 

У нама актуелном свету менаџера, у коме морате постати „укалупљени објект“ уколико желите успети (за разлику од непосредне прошлости када је „аутентични субјект“ постављан појединцу као императив), критичко мишљење има нарочиту вредност.

Резултати Вучићеве неозбиљне спољне политике у 2020. години су, дакле, погоршавање односа са Русијом и Кином али и са новим властима у САД, као и конфронтирање спољној политици ЕУ.

Будући да парламент нема политички капацитет да контролише рад Владе, јер је претворен у лакрдијашку позоришну сцену за обрачун са карикатуралним остацима опозиције, преостало је једино да Заштитник грађана, као независна институција изван система власти указује на пропусте у раду државне управе.

Епоха САД као безусловног лидера света се завршава. Наступа епоха у којој ће бити јаке Европска унија и Кина. Не знамо још која ће бити улога Русије, надамо се јака. Егоистични интереси Америке нагоне читав свет да се тресе. Зато одједном сви говоре о резервној валути.

 Уопште, има доста сличности између данашњег Постзапада и позне Римске империје (крај III – средина VI века нове ере), прецизније ПостРима. Реч је о томе, да је после кризе у III веку, после пола века војне анархије (235-285 година нове ере), када се за 50 година измењало 20 императора од Максимина Трачанина до Карина, Рим већ престао да буде Рим

Баш та особина – да непомирљиву критику српског национализма зачини смислом за хумор, ерудицијом, перфектним језиком и личном надареношћу учинила га је Моцартом грађанске Србије, који најтеже сонате пише са лакоћом, духовито и читљиво.