Ако је пре референдума о чланству Велике Британије у ЕУ из јуна 2016. године главно питање за присталице напуштања Уније био национални суверенитет, у годинама које су уследиле то је постала — демократија

Докле ће више и сам председник Владе да нам се обраћа као да је Кнез Лазар, Тито и Карађорђе - заједно, па да нам са висине, громогласно објашњава како је “Косово изгубљено” и како јавност мора то себи да “утуви у главу”?

Ових дана читамо у новинама да ће грађани добити акције НИС-а у вредности од по 25 евра. Испуњење предизборних обећања или предизборна превара. А можда су грађани криви? Зашто се пријавило њих пет милиона?

Одсуство вође је истовремено најјаче оружје и највећа слабост „Жутих прслука“. Оружје, јер су преговори немогући, и сваки постигнути договор би важио само за особу која би га потписала. „Жуте прслуке“ пре свега мотивише индивидуални гнев. Видели смо чак и појединце који на неким местима демонстрирају сами.

И наравно да ће величанствени Марш на Дрину опстати упркос бошњачким удружењима у САД, а и “шире”, и упркос конформизму генералних и осталих секретара (седморицу секретара СКОЈ-а препоручљиво је изузети, како због оправдане одсутности, тако и због основане претпоставке да конформизму нису били склони).

И док се у свету водe полемике који је од путева опоравка светске привреде најбољи: јапански умрежени капитализам, евро дириговани капитализам или државни интервенционистички амерички капитализам, Кинези доказују да jе њихов социјалистички капитализам најбољи.

Сваки пут када неки либерални коментатор тврди да о истинским интересима радничке класе зна више него људи који јој припадају, треба му рећи да из њега говори само ароганција. 

И тако, од суморне седнице Скупштине Србије, Николићеве Платформе и владине Резолуције, до (не)рушења споменика у Прешеву и претњи АНА Србији, од пребијања младића до Дачићеве косовске столице у УН, утапамо се у сиву зиму наших тумарања.

У некој врсти егзила Полански наставља да режира филмове, али су то углавном просјечна остварења која не заслужују превише пажње, да би 2002.године услиједио велики повратак са филмом „Пијаниста“ за којег добија америчког Оскара, Златну палму у Кану и француску награду Цезар.

 На Косову је увек било тако. Коалиција западних земаља, на челу са Немачком и НАТО-ом као оружаном силом, претворила је 15.000 герилаца и терориста у ослободилачку војску, разбила територијални интегритет једне земље и, уз помоћ Стејт департмента Медлин Олбрајт и бившег финског председника Мартија Ахтисарија, измислила геноцид како би оправдала један нелегални рат