„Univerzum obojenih revolucija“, ili disonanca etiketiranja prozapadnog režima u Srbiji kao "žrtve Zapada"

Kada novinari, političari i eksperti govore o „obojenoj revoluciji“, pod tim se podrazumevaju bilo kakvi masovni ulični nemiri usmereni protiv aktuelne vlasti. Međutim, takvo tumačenje briše metodološku granicu između prirodnih društvenih protesta i spolja upravljanih hibridnih operacija. Naš zadatak je da obnovimo tu granicu i da čitalac dobije instrument za razdvajanje od fundamentalno različitih pojmova.

Pojam „obojena revolucija“

Analiza istorijskog fenomena „obojenih revolucija“ mora početi definisanjem samog pojma, otkrivanjem njegove specifičnosti i uzroka, kao i ključnih faktora i posebnih tehnologija koje određuju njegov razvoj.

Predstavljanje svakog narodnog bunta kao objekta „obojenih revolucija“ tretira narod kao bezličnu, lakovernu masu lišenu sopstvenog razuma, nacionalnog ponosa i dostojanstva. Time se sugeriše da srpski studenti ne izlaze na ulice zato što im se bukvalno povraća od puzajuće predaje Kosova, zato što ne žele da transnacionalni Rio Tinto (Rio Tinto) pretvori njihovu Otadžbinu u ekološku deponiju, zato što je Vučić prodao najvredniju zemlju arapskim šeicima i kineskim državnim korporacijama, niti zato što je izgradio korumpirani oligarhijski sistem

DŽin Šarp — ideolog „obojenih revolucija“, autor knjiga o metodima „nenasilnog otpora“ autoritarnim režimima, osnivač Instituta Alberta Ajnštajna (Albert Einstein Institution), koji je finansiran od strane Nacionalnog fonda za demokratiju, Fonda Forda i Međunarodnog republikanskog instituta, bio je takođe u bliskim vezama sa analitičkim centrom korporacije RAND. DŽin Šarp je sistematizovao i detaljno opisao „metode nenasilne borbe“. Metodologija DŽina Šarpa je univerzalna i, po njegovim tvrdnjama, može se primeniti u bilo kojoj kombinaciji u bilo kojoj državi. Mnogi aktivisti „obojenih revolucija“ prošli su obuke u Institutu Alberta Ajnštajna (lideri srpskog pokreta „Otpor“, gruzijskog „Kmara“ („Dosta!“), ukrajinskog „Pora“, kirgiskog „KelKel“, beloruskog „Zubr“ i drugi, kao i organizatori arapskih revolucija). U 2005. godini objavljena je knjiga diplomate Majkla Makfola (američki ambasador u Rusiji od 2012. do 2014.) „Tranzicija iz postkomunizma“, u kojoj on događaje „barhatnih revolucija“ 1989–1991. u Istočnoj Evropi, kao i smenu režima u Srbiji, Ukrajini i Gruziji, povezuje u jedan proces[1].

Među organizacijama koje se najčešće pominju kao finansjeri „obojenih revolucija“ izdvajaju se: Nacionalni demokratski institut za međunarodna pitanja (NDI), Međunarodni fond za izborne sisteme (IFES), IREX (Međunarodni biro za istraživanja i razmjene), Fridom Haus (Freedom House), Institut Otvoreno društvo (Open Society Institute) / Fondacija Otvoreno društvo (Open Society Foundation) i druge američke i zapadne nevladine organizacije koje razvijaju „institute građanskog društva“ i prozapadno orijentisane opozicione medije[2]. Pored toga, analitičar Tijeri Mejsan (Thierry Meyssan) u članku „Institut Alberta Ajnštajna: kako u verziji CIA izbegavaju nasilne metode“ direktno optužuje Šarpa za saradnju sa američkim obaveštajnim službama[3].

Izdvaja se pripremna faza pri organizaciji „obojenih revolucija“ — pedantno planiranje koje obuhvata proučavanje lokalne situacije i specifičnosti javnopolitičkog, socio‑ekonomskog i kulturnog konteksta (uključujući mentalitet stanovništva). Scenarijska modelizacija raspoređivanja „obojene revolucije“ predstavlja strogo sekvencijalni, tehnološki koordinisan proces koji prolazi kroz nekoliko ključnih faza:

Na početnom nivou izgrađuje se skrivena infrastruktura u vidu autonomnih „ćelija“ (mreže koja može obuhvatiti nekoliko hiljada aktivista). Rukovodioci ćelija prolaze obuku u specijalizovanim stranim centrima gde usvajaju taktičke tehnike upravljanja masom  radi simulacije „spontanog“ narodnog izražavanja. Prelazak u aktivnu fazu zahteva rezonantan incident. U srpskom (2000), gruzijskom (2003) i ukrajinskom (2004) slučaju, kao i pri pokušaju pokretanja scenarija u Rusiji (2011–2012), u ulozi takvog „incidenta“ korišćeni su rezultati izbora predstavljeni kao falsifikovani. Na nivou javnih nastupa protest se eskalira. Privlačenjem iskrenih, režimom nezadovoljnih dobrovoljaca stvara se iluzija opštenarodnog jedinstva, instrumenta za polarizaciju društva. Počinje formalno imenovanje lidera pokreta, a protest se infrastrukturno obezbeđuje (besplatna ishrana, zagrevanje šatora zimi, finansijske nagrade za koordinatore). Taj udarni impuls brzo se može transformisati u kontrolisanu agresiju putem provokacija i sukoba sa policijskim snagama. U ime mase formulišu se oštri zahtevi i ultimatumi. Kulminacija scenarija leži u držanju masa u stanju veštačkog psiho‑emocionalnog šoka uz paralizu državnog aparata. Vlast se dovodi u cugcvang (dvostruka zamka): represivna reakcija automatski postaje predmet oštre međunarodne kritike kao „krvavi teror diktature“, dok pasivnost demonstrira gubitak kontrole i sklonost ka kapitulaciji. Završna faza podrazumeva očišćenje političkog polja — eliminaciju suparnika, zauzimanje državnih pozicija i rekonfigurisanje sistema upravljanja prema spoljnim standardima.

Ključnu ulogu u realizaciji ovog algoritma ima politički simbolizam. Upotreba prepoznatljivih kognitivnih markera (na pr. belog stisnutog šaka pokreta „Otpor“, koji se rašireno koristio od Beograda do Egipta, Kirgizije i Ukrajine) utiče na duboke slojeve psihike, kanališući emocije mase i jasno odvajajući „svoje“ od „drugih“. Metodološki je netačno izjednačavati pojam „obojene revolucije“ i pojam „meke moći“. Za razliku od dugoročnog uticaja meke moći, „obojeni scenario“ predstavlja operativnu, vremenski i prostorno ograničenu fazu koja je prethodno pripremana višegodišnjom latentnom aktivacijom kadrova, NVO mreže i medijskih veza. To je instrument blickriga. U slučaju da se operacija ne okonča u relativno kratkom roku (nekoliko nedelja do par meseci), ona se obično povlači i ustupa mesto drugim oblicima pritiska — direktnoj vojnoj intervenciji, dugoročnim sankcijama ili informacionim blokadama.

Smatramo da sledeća definicija najpotpunije odražava pojam „obojene revolucije“. „Obojena revolucija“ je politički prevrat koji je izgubio odlike klasične revolucije i zadržao samo termin „revolucija“, a u kome ključnu ulogu na spoljnom planu igra strani faktor (države, NVO sektor, strani mediji i tajne službe), dok na unutrašnjem planu tu ulogu imaju prozapadni mediji i „peta kolona“.

Spoljni faktor igra ključnu ulogu u „obojenim revolucijama“, a tokom njihovog sprovođenja koriste se dve vrste metoda: tehničke (IT sektor, društvene mreže, mobilne aplikacije itd.) i kognitivne (mediji, video-materijali, simbolika, parole, skandiranja, rok koncerti itd.) radi uticaja na masovnu svest i ponašanje, mada između njih ne postoji stroga granica. Na primer, mobilne aplikacije su tehnička sredstva, ali one oblikuju „novu realnost“ i time utiču na podsvest i svest učesnika masovnih protesta. Glavni cilj „obojene revolucije“ jeste smena aktuelne vlasti. Kao zadaci postavljaju se uvođenje zemlje u režim spoljnog upravljanja političkim procesima, vesternizacija i neoliberalna modernizacija, čime se ona lišava suvereniteta i samostalnog razvoja.

Specifičnost „obojenih revolucija“ ogleda se u tome što one poseduju univerzalnu i bezličnu ideologiju. Ona se kreira bukvalno „u hodu“ i govori o svemu, a ni o čemu konkretno. Zbog toga je prva odlika „obojenih revolucija“ to što predstavljaju bezidejan proces.

„Obojena revolucija“ nema objektivan istorijski razvoj. Ona može biti pokrenuta kako u zemlji sa dubokim društveno-ekonomskim protivrečnostima, tako i u relativno stabilnim ili trajno stabilnim državama. Stvarno stanje u socijalnoj i ekonomskoj sferi nema značaja — važni su isključivo motivi inicijatora koji pokreću proces „obojene revolucije“.

„Obojene revolucije“ se maskiraju u stihijske procese koji obuhvataju velike mase ljudi. Međutim, u protestima se lako uočavaju teatralno izrežirane scene koje zapadni mediji prikazuju kao izraz narodne volje i iznenadnu želju za oslobađanjem od „krvavog režima“.Ipak, klasični „obojeni“ model se ne može izjednačiti sa bilo kojom protestnom dinamikom — reč je o konkretnom scenariju spoljnog uplitanja.

Istorijska evolucija franšize „obojenih revolucija“ (1986–2025): od klasičnih prototipova do digitalnih platformi

Fenomen „obojenih revolucija“ prošao je kroz četrdesetogodišnji put tehnološke evolucije — od prvih rudimentarnih eksperimenata iz ere kasnog Hladnog rata do visokotehnoloških platformskih projekata današnjice. Sistematizacija ovih pojava u jedinstvenom hronološkom i metodološkom ključu omogućava praćenje načina na koji su se menjali mehanizmi demontaže državnog suvereniteta, kao i uočavanje njihovih ključnih dijagnostičkih odlika.

Epoha prekursora: oblikovanje osnovnih šablona (1986–1989)

Prvi istorijski prototip i tačka uobličavanja ove tehnologije bila je „Žuta revolucija“ na Filipinima (1986), usmerena na svrgavanje autoritarnog režima Ferdinanda Markosa. SAD (preko Stejt departmenta i CIA) su ovde prvi put testirale trijadu koja je kasnije postala klasična: upotrebu jedinstvene prepoznatljive simbolike (žute trake i odeća), medijski taran i raskol unutar elite pod spoljnim pritiskom. Najvažniji marker filipinskog slučaja bila je institucionalna izdaja lokalne Rimokatoličke crkve (odnosno kardinala Hajmea Sina) i njene radio-stanice „Radio Veritas“, koji su postali koordinacioni centar uličnih masa. Paralelna legitimnost je uspostavljena kroz alternativno polaganje zakletve Korason Akino, a konačni raskol u eliti završen je brzim prelaskom vojske na stranu demonstranata, što je dovelo do uspeha prevrata i bekstva Markosa u SAD.

Ova iskustva su dalje razvijena tokom evropske „Plišane revolucije“ u Čehoslovačkoj (1989), gde je meta bio komunistički režim KPČ. Kao simbolički kod korišćeno je zveckanje ključevima („vreme je za odlazak“), dok je operativni okidač bio brutalno razbijanje studentskih demonstracija 17. novembra i lažna vest o pogibiji studenta Martina Šmida koju su plasirale tajne službe. Dijagnostički markeri čehoslovačkog scenarija bili su formiranje intelektualnog fronta u liku „Građanskog foruma“ Vaclava Havela kao vlade u senci, organizovanje generalnog štrajka koji je potpuno paralisao ekonomiju bez ijednog ispaljenog metka, i potonja kapitulacija demoralisane partijske elite uz potpuno odbijanje SSSR-a da interveniše, što je osiguralo uspeh ove operacije.

Rađanje etalona: srpski presedan 5. oktobra 2000. godine

Centralni, klasični presedan koji je koji je označio konačno kodifikovanje „obojene revolucije kao međunarodne franšize”, bila je „Buldožer revolucija“ u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) 5. oktobra 2000. godine. Cilj operacije bio je svrgavanje Slobodana Miloševića i dovođenje na vlast prozapadne Demokratske opozicije Srbije (DOS).

Glavna tehnološka inovacija projekta bilo je stvaranje i sponzorisanje omladinskog pokreta „Otpor“ na čelu sa Srđom Popovićem. Obuku, taktičku pripremu i finansiranje „Otpora“ realizovao je penzionisani pukovnik američke vojske Robert Helvi, kadrovski specijalista CIA za vođenje psihološkog i nekonvencionalnog ratovanja. Ukupan budžet operacije procenjuje se na 25 miliona dolara, dodeljenih preko kanala USAID-a i NED-a. Naknadno, 2004. godine, lideri „Otpora“ osnovali su u Beogradu organizaciju CANVAS (Centar za primenjene nenasilne akcije i strategije), koja se pretvorila u globalni izvozni centar „obojenih“ tehnologija. Delatnost CANVAS-a direktno su finansirali američki instituti: Fridom Haus (Freedom House – vladin fond SAD), Institut Otvoreno društvo (Open Society Institute) DŽordža Soroša, Nacionalni fond za demokratiju (NED) i Međunarodni republikanski institut (IRI) pod pokroviteljstvom senatora DŽona Mekejna. Instruktori CANVAS-a koordinirali su i pripremali prevrate u Gruziji (2003), Ukrajini (2004), Kirgiziji (2005), u zemljama Bliskog istoka tokom „Arapskog proleća“ (2011), kao i kurirali protestne grupe u Venecueli (2019), Boliviji (2019), Sudanu, Zimbabveu, Brazilu.

Metodološka mapa jugoslovenskog prevrata 2000. godine obuhvata tri čvrsta dijagnostička markera: mrežni avangard (stvaranje profesionalnog, strogo hijerarhijskog, ali decentralizovanog omladinskog pokreta „Otpor“ sa prepoznatljivom simbolikom — crno-belom stisnutom šakom); simbolički taran (upotreba teške mehanizacije, buldožera, za fizički upad u zgradu RTS-a sa ciljem trenutnog preuzimanja informativnog prostora); i dogovor elita („prelivanje/prebeg bezbednjaka“) — tajni kuloarni pregovori lidera DOS-a sa komandantom Specijalne antiterorističke jedinice MUP-a „Crvene beretke“ Miloradom Ulemekom (Legijom) i rukovodstvom vojske, koji su u kritičnom trenutku sabotirali Miloševićeve naredbe o nasilnom razbijanju demonstranata. Na taj način, „buldožer“ presedan je dokazao da dobro organizovana ulična mreža uz masivnu spoljnu podršku i izdaju ključnih bezbednosnih struktura može demontirati režim za samo nekoliko dana.

Izvoz franšize na postsovjetski prostor i Bliski istok (2003–2010)

Uspeh beogradskog scenarija pokrenuo je talas izvoza tehnologija CANVAS-a i njihove adaptacije lokalnim uslovima. U Gruziji (2003) „Revolucija ruža“ protiv Eduarda Ševardnadzea (simbol — crvene ruže, stisnuta šaka pokreta „Kmara!“) realizovana je po direktnoj franšizi „Otpora“ uz podršku Fonda Soroša i ambasade SAD, a završena je dolaskom Mihaila Saakašvilija na vlast i preuzimanjem kontrole nad državnim institucijama. U Ukrajini (2004–2005) „Narandžasta revolucija“ protiv Leonida Kučme i Viktora Janukoviča (simbol — narandžasta boja, pokret „Pora!“) oslanjala se na moćni šatorski kamp na Majdanu, koristila je „psihološki okidač“ u vidu misterioznog trovanja Juščenka i bila je progurana kroz neustavni „treći krug“ pod direktnim pritiskom EU. „Ljubičasta revolucija“ u Iraku (2005) bila je pokušaj administracije DŽordža Buša mlađeg da veštački simulira „obojeni“ trijumf radi legitimizacije okupacionog režima.U Kirgiziji (2005) „Revolucija tulipana“ protiv Askara Akajeva (simbol — žuto-rozi tulipani) odlikovala se geografskim raskolom protesta (jug-sever), zauzimanjem administracija i brzom kriminalizacijom procesa sa pogromima. „Revolucija kedra“ u Libanu (2005) (simbol — libanski kedar) koristila je ubistvo bivšeg premijera Rafika Haririja kao sakralni okidač i Međunarodni tribunal UN kao instrument ucene za povlačenje sirijskih trupa. „DŽins revolucija“ (ili „Revolucija različaka“) u Belorusiji (2006) (simbol — vasiljak, džins/teksas platno) bila je neuspešan pokušaj svrgavanja Aleksandra Lukašenka, ugušen preventivnim akcijama tajnih službi i odsustvom masovne podrške. U Mjanmaru (2007) „Šafran revolucija“ (simbol — Šafranove odore budističkih monaha) koristila je sakralno vođstvo budističkih monaha nakon povećanja cena goriva, ali je bila ugušena od strane vojske. „Tviter revolucija“ (ili „Revolucija jorgovana“) u Moldaviji (2009) (simbol — jorgovan trake) bila je prva „Tviter-revolucija“ u istoriji, koja je momentalno mobilisala mlade preko društvenih mreža za napad na parlament. U Iranu (2009) „Zelena revolucija“ (simbol — zelena boja) protiv Mahmuda Ahmadinežada koristila je Tviter za koordinaciju i viralni snimak pogibije Nede Aga-Soltan, ali je bila ugušena od strane KSIR-a. „Revolucija dinja“ u Kirgiziji (2010) predstavljala je drugo, nasilno svrgavanje režima (Kurmanbeka Bakijeva) nakon naglog rasta tarifa za komunalne usluge, odlikovano upotrebom vatrenog oružja i momentalnim kolapsom vlasti.

Epoha mrežne turbulencije i „Arapskog proleća“ (2011–2018)

Početkom 2010-ih godina tehnologije se usložnjavaju usled sveprisutnog uvođenja pametnih telefona i mobilnog interneta, što je omogućilo skraćivanje vremena mobilizacije na svega nekoliko sati. „Snežna revolucija“ u Rusiji (2011–2012) (simbol — bela traka) bila je neuspešan pokušaj pokretanja scenarija u Moskvi nakon parlamentarnih izbora, oslanjajući se na mobilizaciju kreativne klase putem Fejsbuka i pokušaj formiranja Koordinacionog saveta opozicije. „Revolucija jasmina“ u Tunisu (2011) (simbol — jasmin) označila je početak „Arapskog proleća“; izazvala ju je samozapaljivanje trgovca Buazizija, a dovela je do bekstva predsednika Ben Alija za 28 dana zahvaljujući sabotaži vojske. U Egiptu (2011) „Revolucija lotosa“ (simbol — cvet lotosa) protiv Hosnija Mubaraka oslanjala se na totalnu okupaciju trga Tahrir, dok je ishod rešila intervencija generaliteta. U Ukrajini (2013–2014) „Revolucija dostojanstva“ (Euromajdan, simboli — zastava EU, žuto-plava traka) pretvorila se u krvavu mutaciju tehnologije. Odbijanje Janukoviča da potpiše sporazum o pridruživanju sa EU dovelo je do vojno-paravojnog zauzimanja vlasti od strane radikala („Desni sektor“ — zabranjen u RF) uz otvoreno pokroviteljstvo SAD i EU, dok su pucnji na Institutskoj ulici postali terminalni okidač koji je poništio svaki kompromis. „Revolucija kišobrana“ u Hongkongu (2014) (simbol — žuti kišobrani) bila je neuspešan pokušaj destabilizacije NR Kine snagama studentskog pokreta „Occupy Central“, što je Peking ugušio „taktikom iscrpljivanja“. U Venecueli (2014–2016, 2019) pokušaj svrgavanja Nikolasa Madura uključivao je ulični teror militanata (Guarimbas) i stvaranje institucionalnog simulakruma u liku Huana Gvaida, ali je propao zbog monolitnosti armije. „Elektromajdan“ u Jermeniji (2015) bio je neuspešan preventivni pokušaj destabilizacije režima Serža Sargsijana pod izgovorom cena električne energije, koji su zapadne NVO koristile za obuku mrežnih aktivista. „Plišana revolucija“ u Jermeniji (2018) (simbol — bela odeća, rančevi) krunisana je uspešnim rušenjem Sargsijana snagama Nikola Pašinjana, koji je koristio pešački marš „Moj korak“ i taktiku paralize gradske infrastrukture.

Digitalna mutacija: epoha platformi i mesindžera (2020–2025)

Savremena etapa karakteriše se potpunim napuštanjem klasičnih sajtova i prelaskom na platformsko upravljanje putem mesindžera, šifrovanih komunikacija i korišćenjem IT infrastrukture trećih zemalja. „Papuča revolucija“ u Belorusiji (2020) (simboli — BČB zastava, papuča, bele narukvice) bila je prva revolucija u istoriji sa spoljnim platformskim upravljanjem (poljski Telegram kanal NEXTA koordinisao je marševe u realnom vremenu), ali je propala zahvaljujući monolitnosti sigurnosnih struktura i podršci Ruske Federacije. „Kantar“ (Januarski događaji u Kazahstanu, 2022) bili su pokušaj nasilnog prevrata sa unutar-elitnom zaverom (Karim Masimov); počeli su kao protesti zbog cene gasa, ali su prerasli u oružanu pobunu koju je Tokajev ugušio uz podršku ODKB-a. „Musonska revolucija“ u Bangladešu (2024) (simbol — državna zastava, studentske knjižice) bio je svež, uspešan slučaj svrgavanja premijerke Šeik Hasine, gde je studentski protest prerastao u totalni „blek-aut“ pod pritiskom vojske, dovodeći na vlast štićenika SAD Muhameda Junusa.

Posebnu pažnju zahteva slučaj „Tbiliskog majdana“ u Gruziji (kraj 2024 – 2025). Pokušaj rušenja suverene vlade „Gruzijskog sna“ Iraklija Kobahidzea, izazvan privremenim obustavljanjem pregovora o pristupanju EU, vođen je po svim kanonima klasičnog priručnika, ali se odužio u vremenu zbog nezapamćenog otpora državnih institucija. Tu su zabeleženi svi ključni dijagnostički markeri spoljne operacije: ekstremna institucionalna intervencija (aktuelna predsednica države Salome Zurabišvili, državljanka Francuske, otvoreno je predvodila protest), sinhronizacija sa zapadnim centrima (izjave Brisela i Vašingtona o „zamrzavanju“ evrointegracija kao instrument pritiska) i scenaristička radikalizacija (prelazak na taktiku urbane gerile korišćenjem „Molotovljevih koktela“ i lasera). Odugovlačenje «Tbiliskog majdana» nije pokazatelj njegove organske prirode, već svedočanstvo visokog stepena spoljnog institucionalnog i finansijskog saučesništva, sposobnog da veštački održava projekat koji gubi, uprkos volji većine građana.

Ovaj hronološki atlas pokazuje da je „obojena revolucija“ profesionalna, tehnološki usavršena franšiza koja se odlikuje visokom brzinom realizacije. Da bismo odgovorili na pitanje „da li su aktuelni protesti u Srbiji obojena revolucija?“, proverićemo događaje u Srbiji prema klasifikacionim kriterijumima.

Dugotrajnost.

Srpski protesti imaju talasastu, razvučenu prirodu: to su akcije koje se višekratno ponavljaju, kampanje studentskih i društvenih grupa, lokalne šetnje i demonstracije koje traju od 2024. godine do danas. Prema svim zakonima političke nauke, „obojeni scenario“ u tako dugim vremenskim okvirima ne može postojati. Klasična „obojena revolucija“ je uvek blickrig. To je kratkotrajan, vremenski strogo fokusiran događaj. Cilj je da se vlast zatekne nespremna, da se elite podele i da se vladar prisili na bekstvo pre nego što se državna mašina prilagodi i odgovori silom. Prosečno trajanje aktivne faze uspešne obojene revolucije iznosi od 10 do 35 dana. Apsolutni istorijski maksimum (Ukrajina, Euromajdan 2013–2014) iznosi 3 meseca (90 dana), nakon čega se proces neminovno pretvara u oružani prevrat i građanski rat. „Obojena revolucija“ u Gruziji, ako uzmemo maksimalni rok celokupne političke krize — od 28. oktobra 2024. (prvi masovni protest opozicije u Tbilisiju nakon objavljivanja parlamentarnih izbora) do 15. januara 2025. (konačno zamiranje sudskih sporova opozicije, stabilizacija rada svih veća i prekid protesta) — trajala je 80 dana.

Nijedna „obojena revolucija“ u istoriji čovečanstva nije trajala u aktivnoj fazi „dve godine“.

Objasnimo zašto „obojeni“ scenario fizički ne može trajati godinama:

1. Istrošenost resursa i logički apsurd. Održavanje „visokog intenziteta“ ulične kampanje — što podrazumeva svakodnevno dovoženje mase ljudi, obezbeđivanje hrane, plaćene koordinatore, logistiku i ostale prateće troškove — predstavlja kolosalan i stalan finansijski teret. Nijedna strana obaveštajna služba ili fondacija nisu dobrotvorna društva koja sa simpatijama posmatraju „narodni karnaval“, već akteri koji operišu strogo definisanim budžetima i čuvenim ključnim pokazateljima učinka (KPI). Kakav to „efekat“ oni mogu očekivati od dvogodišnjeg „lutanja“ naroda uzduž i popreko Srbije? Koji bi razuman mentor bacao desetine miliona „u vetar“ godinama zaredom, ako se cilj može ostvariti daleko jeftinije, brže i elegantnije? Istorija nudi očigledne primere: u Srbiji je 2000. godine do smene režima došlo za svega nekoliko dana, kao rezultat prave „obojene/buldožer revolucije“ 5. oktobra. Operacija, čiji su troškovi kasnije procenjeni na oko 25 miliona dolara, dovela je do brze smene elita i instaliranja poslušnih prozapadnih menadžera. Ni o kakvim dvogodišnjim manifestacijama tu nije bilo reči — to je bila precizno izvedena, kratka akcija. Nakon Miloševića usledila je rotacija figura: umereno prozapadni Vojislav Koštunica (predsednik 2000–2003), koji iznenada nije pristao na sve zahtevane uslove, naročito po pitanju Kosova; zatim izrazito prozapadni Boris Tadić (predsednik 2004–2012), koji je ipak stigao do same granice kolaboracije; i na kraju, smena u korist Aleksandra Vučića kao nove političke konfiguracije.

Ovaj redosled jasno ilustruje sledeće: ukoliko spoljni akter želi da promeni kurs svog partnera, u Srbiji mu više nisu potrebni ulični nemiri — daleko je efikasnije podržati alternativnog igrača unutar same političke elite i tehnološki mu osigurati legitimitet. Naglasimo: fokus se stavlja na kratke, kontrolisane kampanje koje kombinuju ekonomske sankcije, kredite, medijski pritisak, podršku suparničkoj eliti i unapred pripremljenu političku infrastrukturu. Nijedna služba orijentisana na rezultat neće godinama „hraniti“ ulične šetnje u potpuno kontrolisanoj zemlji — daleko je jednostavnije i jeftinije smeniti menadžera ili pojačati unutrašnje poluge pritiska.

2. Psihološki zamor masa. Prosečan građanin ne može godinama biti u stanju veštačkog revolucionarnog ekstaza i adrenalinske tenzije. Ako se vlast ne obori u prva dva meseca, ljudi se jednostavno vraćaju svom svakodnevnom životu, a ulica se prazni prirodnim putem.

3. Adaptacija i protivudar državnog aparata. Vreme uvek radi za državu koja se brani, a ne za ulicu koja napada. Ako revolucija ne pobedi u prvim nedeljama, vlast konsoliduje snage bezbednosti, tajne službe lociraju i ciljano hapse lidere i koordinatore, blokiraju se kanali finansiranja (računi i kriptonovčanici), donose se zakoni o stranim agentima i gase se mesindžeri. Dati vlasti dve do tri godine za pregrupisavanje predstavlja samoubistvo za svakog organizatora prevrata. Upravo zato oni uvek žure.

4. Karakter zahteva. Od samog početka i tokom svog razvoja, zahtevi studenata imaju konkretan, lokalni karakter: usmereni su protiv specifičnih zakonskih rešenja i korupcije, a traže se institucionalne reforme ili smene određenih činovnika.To nije nekakva maglovita „demokratija“ koja služi kao paravan za nasilnu promenu vlasti.

5. Uloga stranih NVO i medija. Međunarodne nevladine organizacije i mediji prate ove događaje, ali do danas ne postoje nikakvi dokazi o centralizovanoj spoljnoj koordinaciji, finansiranju ili mobilizaciji „svih resursa“ za brzu smenu režima. Prisustvo stranih medija i NVO je uobičajen deo javnog prostora u Srbiji, baš kao što su i mesindžeri sredstvo komunikacije koje koriste svi građani, što nikako nije istovetno scenariju hibridnog mešanja.

U suprotnom, „zagovornici optužbi o obojenim revolucijama“ morali bi da ponude konkretne i proverljive dokaze, a ne uopštene propagandne fraze, jer upravo ti dokazi u pravnoj i političkoj praksi prave jasnu razliku između hibridne intervencije i organskog građanskog protesta.

Ukoliko autori „obojenih verzija“ insistiraju na scenariju spoljne zavere, dužni su da predoče, u najmanju ruku, sledeće:

Konkretne finansijske transakcije i logističke tokove: verifikovane podatke o namenskom finansiranju konkretnih studentskih i ekoloških lidera od strane zapadnih vladinih fondacija (NED, USAID ili EED) direktno za potrebe državnog prevrata — račune, kriptonovčanike, dokaze o primopredaji gotovine. Pritom je neophodno odgovoriti na jedno sasvim logično pitanje: ako verifikovani dokazi već postoje, zašto država ne hapsi i ne sprovodi istragu po standardnoj proceduri za ovakve protivdržavne aktivnosti, već umesto toga pune dve godine nariče i kuka kako je reč o „obojenoj revoluciji“?! Čak i ako se nekakav finansijski trag vošebnim putem pojavi upravo sada, gde je garancija da je reč o stvarnom „tragu“, a ne o podmetačini koju je sfabrikovao sam režim kako bi dokazao sopstvenu tvrdnju?

Dokaze o operativnoj vezi, a ne o svakodnevnoj digitalnoj komunikaciji. To što studenti koriste aplikacije poput Telegrama i Signala ili platformu Jutjub nije nikakvo „testiranje savremenih IT tehnologija pod vođstvom spoljnih mentora“, već prirodno digitalno okruženje za svakog čoveka u prvoj četvrtini 21. veka. Optužba je dužna da predoči presretnutu operativnu komunikaciju, uputstva i zatvorene grupe za koordinaciju u kojima inostrani kuratori direktno izdaju naređenja vođama protesta.

Ako takvih dokaza nema, onda postoje samo dva moguća objašnjenja. Ili su zapadne obaveštajne službe potpuno zaboravile svoj posao, ili su srpski studenti velemajstori duboke konspiracije koji po svojoj efikasnosti prevazilaze CIA, MI6 i Mosad zajedno. Oni su, naime, tokom dve godine permanentnog „ljuljanja“ režima uspeli da ne ostave nijedan jedini materijalni dokaz, nijedno finansijsko curenje, nijedno nešifrovano ćaskanje koje bi dične srpske službe bezbednosti mogle da presretnu; nema tragova kriptovaluta, nema snimljenih razgovora, niti bilo kakvih uputstava u otvorenom pristupu. Apsolutna, gotovo nestvarna, sterilna čistoća dokaza na fonu ciklopskih razmera aktivnosti koje po svom trajanju i masovnosti (srazmerno broju stanovnika) prevazilaze sve „obojene revolucije“ zajedno.

Ako prihvatimo verziju o „ruci Zapada“, moraćemo da priznamo da je srpska studentska omladina demonstrirala nivo konspiracije koji je ostao nedostižan čak i za legende svetske špijunaže. Iako nas istorija obaveštajnih službi uči da su čak i najgenijalniji velemajstori špijunaže neizbežno pravili fatalne greške na najobičnijim sitnicama. Tako je, na primer, Eli Koen (Eli Cohen), legendarni as izraelskog Mosada, koji je uspeo da se infiltrira u sam vrh sirijskog vojnog rukovodstva i postane ozbiljan kandidat za mesto ministra odbrane zemlje, pao na najobičnijoj tehničkoj sitnici. On je zanemario radio-higijenu i kontaktirao svoj centar uvek u isto vreme, zbog čega su sovjetski stručnjaci locirali njegov predajnik pomoću najsavremenijih radio-pelengatora. Oldrič Ejms (Aldrich Ames), visoki funkcioner kontraobaveštajnog sektora CIA koji je godinama uspešno radio za sovjetsku i rusku obaveštajnu službu, odao se banalnim „sindromom nuvoriša“: skromni operativac CIA sa godišnjom platom od 60 hiljada dolara iznenada je kupio luksuzni „Jaguar“, vilu vrednu pola miliona dolara i počeo da otplaćuje dugove na kreditnim karticama svežnjevima keša, što je FBI odmah navelo na pokretanje istrage. Robert Hansen (Robert Hanssen), jedan od najzatvorenijih i najopasnijih agenata KGB/SVR unutar FBI i stručnjak za računarske sisteme, pao je na banalnoj nemarnosti — ostavljao je otiske prstiju na kesama za smeće na mestima za ostavljanje tajnih pošiljki („mrtve javke“), da bi na kraju njegov kompletan dosije Amerikanci jednostavno kupili od ruskog prebega. Kim Filbi (Kim Philby) i njegova čuvena „Kembridžska petorka“ — elita sovjetske špijunaže u Londonu — redovno su se saplitali na pijanim ispovestima po pabovima, sopstvenoj psihološkoj nestabilnosti i običnom ljudskom faktoru, zbog čega su bili pod sumnjom mnogo pre svog konačnog bekstva u Moskvu.

Ali od desetina hiljada srpskih studenata u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, kao i njihovih roditelja, braće, sestara, baka, deda, prijatelja, komšija i poznanika — čiji ukupan broj iznosi na stotine hiljada ljudi, a najverovatnije prelazi i milion — tokom dve godine neprekidne „diverzantske“ aktivnosti baš niko se nije odao, ni u komunikaciji, ni u finansijama.

I — što je najčudnije za balkanski mentalitet — među njima se nije našao nijedan prebeg ili informator koji bi za umerenu naknadu ili iz osećanja patriotizma „predao“ celu ovu mrežu dičnoj srpskoj BIA (Bezbednosno-informativnoj agenciji).

Ako zanemarimo svaku logiku i zdrav razum i pretpostavimo da srpski studenti zaista poseduju takav konspirativni genij, nameće se neizbežno i krajnje komično pitanje: ako srpska omladina ima tako natprirodne veštine konspiracije i planiranja, zašto su im potrebne DVE GODINE da svrgnu Vučića? Prema toj logici, oni su morali srušiti vlast upravo u pauzi između predavanja iz istorije i ekonomije, pre jutarnje kafe u kafani — kako bi imali o čemu da razgovaraju.

Ili pogledajmo na ovo sa druge strane: ako režim već dve godine uspeva da se bez većih napora brani od ovih mirnih protesta, onda su zapadni „kuratori“ profesionalno nesposobni ili patološki lenji.

U isto vreme, dok klasični „obojeni“ scenariji uvek predviđaju trenutno isticanje harizmatične figure „narodnog tribuna“ (bilo da je to Vaclav Havel, Viktor Juščenko, Mihail Saakašvili ili Korason Akino), kojoj Zapad odmah uručuje „mandat za upravljanje“, srpski studenti demonstriraju neviđenu stratešku lukavost. Oni ne samo da skrivaju svog vođu, već, izgleda, o njegovom postojanju ne obaveštavaju ni same sebe.

Nijedna zapadna ambasada u Beogradu, nijedan analitički centar u Briselu, nijedan kurator iz USAID-a za dve godine nije uspeo da se dogovori sa ovim „neuhvatljivim osvetnicima“ o tome ko će zapravo biti sledeći „prelazni predsednik“ Srbije. To nije samo konspiracija, to je antikonspiracija najvišeg stepena. Njihova taktika je toliko sofisticirana da se sastoji u potpunom odsustvu bilo kakvog vidljivog političkog lidera čije bi se ime moglo uvrstiti u „briselsko saopštenje“ ili na „listu Stejt departmenta“, primoravajući posmatrače da love „srpskog Gvaida“ u lavirintima ovog zagonetnog političkog performansa.

Takođe, nije zabeleženo ni lokalno jačanje naoružanih formacija, niti ubacivanje borbenih grupa pod kontrolom spoljnih aktera.

Pred nama nije „obojeni blickrig“, već klasičan pokušaj neefikasne vlasti da sopstvenu impotenciju proglasi rezultatom globalne zavere. Pritom — kojom to zapravo „zapadnom zaverom sa obojenim revolucijama“ preti Vučić?!

Sa jedne strane, zvanični Beograd na čelu sa Aleksandrom Vučićem neumorno deklariše da su evrointegracije jedini, „bezalternativni“ i sveti kurs Srbije. Svi vladini programi, zakoni i reforme pišu se po diktatu Brisela.

Sa druge strane, srpsko rukovodstvo demonstrira čudesa fleksibilnosti, pokušavajući da svim dostupnim metodama stekne naklonost Vašingtona i lično Donalda Trampa. Dovoljno je pomenuti samo neverovatnu priču sa zgradom Generalštaba u Beogradu — sakralnog simbola NATO bombardovanja 1999. godine. Vučićev režim bez trunke stida predaje ruševine ovog spomenika arhitekture za izgradnju elitnog hotelskog kompleksa kompaniji povezanoj sa DŽaredom Kušnerom (Trampovog zeta). Suštinski, srpska vlast bi poklonila (što je sprečeno protestima javnosti) simboličko mesto nacionalne tragedije američkim investitorima u nadi da će kupiti lobističku podršku za Belu kuću.

I u ovom koordinatnom sistemu od nas se traži da poverujemo u sledeću sliku: Vašington i Brisel ne spavaju razmišljajući kako da izvedu „obojenu revoluciju“ i svrgnu svog najmarljivijeg učenika; CIA troši milione dolara na pripremu prevrata protiv lidera koji dobrovoljno ustupa najvrednije građevinsko zemljište u prestonici DŽaredu Kušneru, zetu predsednika SAD; Nemačka i Evropska unija tajno sponzorišu ekološke proteste srpskih studenata kako bi blokirale eksploataciju litijuma od strane koncerna Rio Tinto — koji Nemačka najviše želi. Dakle, lukavi Zapad organizuje „majdan“ kako bi na vlast doveo srpske patriote koji će odmah zatvoriti projekat Rio Tinto, isterati NATO savetnike iz Generalštaba, poništiti sporazume o Kosovu i okrenuti Srbiju ka Rusiji. Zapad organizuje zaveru protiv samog sebe kako bi spasio Srbiju od sopstvenog uticaja?! Međutim, u stvarnosti je pred nama jedinstven slučaj gde režim pokušava da javnosti proda status „žrtve zapadne zavere“, dok istovremeno kleči u predsoblju tog istog Zapada i grozničavo glanca lakovane cipele vašingtonskih kuratora. To nije borba za suverenitet, već očajnički pokušaj da se sopstveno lakejstvo maskira u „herojski otpor“.

Realnost demantuje sve veštačke konstrukcije: odsustvo lidera i geopolitičkog vektora direktan je dokaz organskog, izvornog i neintervencionističkog karaktera protesta. Srpski narod jednostavno brani svoju zemlju, a ne čeka uputstva iz Vašingtona o tome ko će biti sledeći „kurir Zapada“. Protest je naglašeno horizontalan, decentralizovan i nema jedinstvenog političkog beneficijara, što u potpunosti ruši osnovni kanon scenarija obojenih revolucija.

I ono najvažnije. Cilj „obojene revolucije“ jeste demontaža ostataka suvereniteta u korist globalnih institucija. Međutim, Aleksandar Vučić je upravo taj predstavnik globalnih institucija koji demontira srpsku državnost. Pogledajmo dinamiku razvoja njegove stranke i rešavanje kosovskog pitanja, koje je za srpski narod egzistencijalno i ontološko.

Nakon „obojene revolucije“ 5. oktobra 2000. godine, u Srbiji je uspostavljen prozapadno-neokolonijalni režim. Međutim, prilikom sprovođenja svog programa, zapadni faktor je stigao do neizbežne i logične granice. Prozapadna vladajuća garnitura, uspostavljena u Srbiji od 2000. godine, imala je svoje barijere. Zbog postojanja dubinskog (što je, zapravo, čitav narod) i institucionalnog otpora (pre svega Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja – SRS, i Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice – DSS, kao najvećih, uz niz društvenih patriotskih pokreta i organizovani otpor na Kosovu i Metohiji), bilo je gotovo nemoguće ići u dalje ustupke po pitanju KiM. Ovu situaciju su odlično prepoznale zapadne obaveštajne službe.

Tomislav Nikolić, bivši zamenik predsednika SRS-a, početkom septembra 2008. godine doneo je odluku da podrži Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU. Pod izgovorom navodnog pristanka tadašnjih vlasti da potpišu nekakav aneks ili „uslove“ prema kojima će se sporazum odnositi na Kosovo kao deo Srbije — što je bilo pravno potpuno neodrživo — ovo je postalo formalni povod za raskol u stranci. Zanimljivo je da je Nikolić „odjednom“ stekao naklonost medija. Pre toga, jedina stranka koja nikada nije uživala medijski „favor“ bila je SRS, protiv koje je bila usmerena sva propagandna moć podkontrolnih medija. Sada su se kvalifikacije Nikolića promenile: njegova grupa se naziva „civilizovanom“, „tolerantnom“ i „evropski orijentisanom“.

Američki ambasador Kameron Manter je 26. oktobra 2008. godine izjavio: „Uveren sam da će Srpska napredna stranka, koju je formirao gospodin Nikolić, preduzeti pozitivne korake u pravcu Evrope. To je razlog zašto sam se sastao sa njim…“[4]. Odobrenje američkog i britanskog ambasadora jasno je svedočilo o tome da je Nikolić dobio „zeleno svetlo odozgo“ za ulazak u otvorenu fazu borbe protiv Šešelja i destrukciju SRS-a. Od tog trenutka on je integrisan u sistem prozapadnih snaga u Srbiji. Tako se na srpskoj političkoj sceni pojavila nova organizacija — Srpska napredna stranka (SNS), na čije čelo su stali bivši radikali T. Nikolić (predsednik) i A. Vučić (zamenik).

O tome šta je SNS (Srpska napredna stranka) predstavljala „iznutra“, slikovito svedoči general B. Delić, koji je 2008. godine zajedno sa Nikolićem i Vučićem napustio redove SRS-a (Srpska radikalna stranka). B. Delić navodi: „u početku je izgledalo da će SNS biti patriotska stranka, kao ublažena verzija SRS-a, sa identičnom ideologijom“. Međutim, kasnije se ispostavilo da SNS ima niz „specifičnosti“: stranka nema nikakvu ideologiju niti program kao takav, osnovne teze su napisane na engleskom jeziku; KiM se uopšte ne pominje; u stranci nije izgrađen sistem lokalnih odbora, unutarstranački izbori se neprestano sprovode, a neretko postoje i paralelni odbori; u prvi plan izbijaju ljudi sumnjive reputacije koji uživaju podršku najužeg rukovodstva stranke; intelektualni potencijal stručnjaka koji su takođe prešli u SNS se ne koristi, štaviše, postoji ogroman jaz između članstva i rukovodstva; suštinski, o svemu odlučuju samo dva čoveka – Nikolić i Vučić. Ali čak i u toj konstelaciji, glavna uloga pripada „drugom čoveku“ – A. Vučiću.

Generalno, ističe B. Delić, „stanje u stranci je katastrofalno“, za dve i po godine nije izgrađena infrastruktura, a izbori se sprovode konstantno… Posebno je važna činjenica da stranka ne dobija ni dinar iz budžeta, a ipak raspolaže ogromnim sredstvima za zakup poslovnih prostora u centru grada, finansiranje lokalnih izbora, medija itd., dok je poreklo tih sredstava potpuno nepoznato. Zaključak B. Delića je nedvosmislen – „SNS je jedna velika prevara“[5].

U 2008. godini, tokom vladavine prozapadnog predsednika B. Tadića, Rusija je bila DRUGI spoljnotrgovinski partner Srbije i osmi najveći investitor. Vrednost dvostrane razmene u 2008. godini premašila je 4 milijarde dolara, tačnije iznosila je 4,041 milijardu dolara[6], pri čemu je udeo Rusije iznosio 15,24% u uvozu i 5,01% u izvozu proizvoda[7]. Nakon što je garnitura Nikolić–Vučić došla na vlast u proleće 2012. godine, Ruska Federacija je do 2016. godine pala na ČETVRTO mesto među spoljnotrgovinskim partnerima Srbije[8].

Prema podacima UN Comtrade, u ukupnoj trgovinskoj razmeni Srbije u 2016.godini na udeo Rusije otpadalo je svega 6,76%[9]. Robna razmena između Rusije i Srbije na kraju 2024. godine iznosila je 2,34 milijarde dolara, što je za 20% manje u odnosu na 2023. godinu. Ovi podaci potiču od Republičkog zavoda za statistiku Srbije, koji su objavljeni u aprilu 2025. godine. Negativan trend u trgovinskim odnosima između dve zemlje beleži se već drugu godinu zaredom. U 2023. godini pad je iznosio 31% u poređenju sa 2022. godinom. Ovakva tendencija nastavljena je i početkom 2025. godine — u periodu januar–februar obim međusobne trgovine pao je na 440 miliona dolara, što je za 17% manje nego u istom periodu 2024. godine[10].

Aleksandar Vučić je, postupajući u skladu sa preporukama MMF-a, pribegao nezapamćenoj meri: od 1. novembra 2014. godine smanjio je plate u javnom sektoru, a penzije su smanjene: za iznose veće od 25.000 dinara — za 22%, a za iznose veće od 40.000 dinara — za 25%  (odnos rublje prema dinaru u tom periodu bio je približno 1:2).U ideološkoj sferi, političari i lideri prozapadnih NVO koji su promovisali antisrpsku agendu — poput Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka, Sonje Liht, Sonje Biserko i Nataše Kandić (zagovornici ideologije „druge Srbije“, odnosno „drugosrbijanstva“) — pre samo nekoliko godina izgledali su kao potpuni marginalci. Međutim, danas aktuelni režim u Srbiji po svom ideološkom sadržaju ima izrazito ultra-„drugosrbijanski“ karakter. To se, između ostalog, ogleda u redovnom organizovanju gej parada pod diktatom EU (pri čemu je bivša premijerka, a sada predsednica Skupštine Ana Brnabić, deklarisana pripadnica LGBT populacije), kao i u progonu svih koji izražavaju neslaganje i brane tradicionalne porodične vrednosti.Tu su i više nego sporni obrazovni programi za decu koji se uvode na osnovu preporuka sumnjivih zapadnih NVO i koji faktički vode ka seksualnom razvraćivanju dece; nametanje najpogubnijeg tranzicionog modela, uništavanje domaće ekonomije, uvlačenje zemlje u dužničko ropstvo, stavljanje države pod kontrolu mafijaških kartona i kartela, pretvaranje Srbije u migrantski centar, stroga ideološka kontrola na svim nivoima, kao i trovanje javne svesti i masovna dezorijentacija putem medijskog šunda (tabloida i treš medija) koji sprovode svojevrsni ritualni linč i etičko samoubistvo nacije[11].

Vučić je bio ekspozitura šefa kabineta prozapadnog srpskog predsednika Borisa Tadića — „imperatora službi bezbednosti“ Miodraga Mikija Rakića[12]. Miki Rakić je u svoje vreme rukovodio svim službama bezbednosti u Srbiji i bio glavni oslonac američke politike u zemlji.

Depeša Vikiliksa (WikiLeaks) od 19. novembra 2008. godine govori o kontaktu ostvarenom sredinom oktobra od strane predstavnika američke ambasade, označenog kao Poloff (što može biti i prezime, ali je pre svega skraćenica za „political officer“ — politički savetnik u ambasadi — prim. aut.), i tadašnjeg portparola Srpske napredne stranke i člana Predsedništva SNS-a Nebojše Stefanovića. Tokom razgovora, Stefanović je istakao da SNS „nije stranka ideologije, već ideje“, što „nije tako kruto kao ideologija, ali će barem dati ljudima nešto čega vredi da se drže“; potvrdio je težnju stranke ka članstvu Srbije u EU; i, ŠTO JE NAJVAŽNIJE, naglasio da se „konačno rešenje kosovskog pitanja mora postići u roku od 4-5 godina – i s tim u vezi, EU mora biti svesna potrebe da pošalje pozitivne signale biračima kako bi ih pripremila za prihvatanje odluke o Kosovu“[13].

U istoj depeši se navodi da je „Miodrag Rakić, bliski savetnik predsednika Tadića, izjavio 3. novembra 2008. godine da ga je predsednik pola godine ranije ovlastio da podrži Nikolića u cepanju SRS-a, kako bi njegovi sledbenici bili ključni na proevropskom putu Srbije“, dok su medijski kontakti ambasade SAD preneli da „Rakić aktivno traži medijsku pokrivenost za Osnivačku skupštinu Srpske napredne stranke, zakazanu za 21. oktobar“[14].

Depeša od 24. decembra 2008. godine ponovo upućuje na kontakt Stefanović–Poloff, tokom kojeg Stefanović informiše sagovornika o planima stranke da za sada ostane u opoziciji, budući da „delikatna centristička pozicija ograničava javnu podršku evropskim integracijama u domenu parlamentarnog zakonodavstva“; takođe navodi da SNS neće zahtevati od vlade podršku za Srbe koji su ostali u Krajini (Hrvatska), a povodom kosovskog pitanja ističe da „kontakti u SNS-u uveravaju ambasadu da stranka podržava podelu Kosova“[15].

Specifičnost ovog procesa ogledala se u tome što je većina članova SRS-a i njihovo biračko telo, koje je bilo nacionalno i proruski orijentisano, prešla u SNS i krenula za Vučićem, do dana današnjeg ne gubeći nadu da je Aleksandar Vučić „maskirani radikal i rusofil“ koji je primoran da vodi veštu i delikatnu igru sa Zapadom kako bi kupio vreme za opstanak Srbije u teškoj geopolitičkoj situaciji, dok istovremeno oprezno obezbeđuje zbližavanje sa Rusijom. Međutim, tokom svoje evolucije stranka je zadobijala sve veći politički i informativni monopol, u ideološkom smislu jasno klizeći ka stavovima LDP-a Čedomira Jovanovića. Diskurs nacionalne politike je potpuno nestao — i u tome leži suština ideološke transformacije SNS-a. Ipak, za unutrašnju i spoljnu upotrebu održava se privid da se za vlast bore dve grupe: „prozapadna“ i „polunacionalna“. U stvarnosti, i jedna i druga stoje na izrazito ultraglobalističkim pozicijama.

Suština pregovaračkog procesa, koji srpske vlasti lukavo nazivaju „dijalogom Beograda i Prištine“, a kosovski separatisti „pregovorima Republike Kosovo i Srbije“, sastojala se u bezuslovnoj predaji svih srpskih pozicija. Prvi korak bio je Sporazum o integrisanom upravljanju granicom (IBM) iz 2013. godine. Prethodna vlast Borisa Tadića usudila se da ovaj sporazum samo parafira (odnosno, na dokumentu su se nalazili samo inicijali šefa pregovaračkog tima Borka Stefanovića, ali ne i njegov potpis). Međutim, odmah po dolasku na vlast tandema Nikolić–Vučić, granica zaživaljava u praksi i postaje stvarnost, uključujući i to da Priština naplaćuje carine — što predstavlja isključivi prerogativ suverene države.

Prekretnica koja je označila predaju Kosova i Metohije bilo je potpisivanje Briselskog sporazuma od strane I. Dačića i A. Vučića u aprilu 2013. godine. Suština Briselskog sporazuma ogleda se u tome što se vlast u Srbiji, svojevoljno, u odsustvu direktne vojne ili bilo kakve druge pretnje, odrekla policije, pravosuđa i bezbednosnog sistema Republike Srbije na teritoriji čitavog Kosova i Metohije, uključujući i sever[16]. Sever KiM (opštine Leposavić, Zubin Potok, Zvečan i Severna Kosovska Mitrovica), sa većinskim srpskim stanovništvom, do tog trenutka bio je potpuno nedostupan separatističkoj Prištini. U celom tekstu sporazuma nema ni jednog jedinog pominjanja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, Ustava niti zakona Republike Srbije, niti se u bilo kom obliku navodi da su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Pominju se isključivo „kosovski zakoni“, dok se pod „centralnom vlašću“ podrazumeva vlast u Prištini. Time Srbija defakto priznaje legalnost pravnog poretka koji funkcioniše na Kosovu. Nepostojeća Zajednica srpskih opština prema kosovskom zakonodavstvu (koje poznaje samo Asocijaciju kosovskih opština) mora biti integrisana u pravni poredak tzv. „Republike Kosovo“. Napori režima Aleksandra Vučića, koji se grčevito trudi da briselski proces predstavi kao stvaranje pandana Republici Srpskoj ili autonomije za Srbe na KiM, u prah se ruše pred samim tekstom ovog dokumenta. U njemu decidirano nema ni najmanjeg prostora za bilo kakva dvosmislena tumačenja.

Nakon toga, u nadležnost Prištine predati su carina, matične knjige i katastarski podaci, odobrena je međunarodna procedura uzajamne nostrifikacije diploma između Srbije i Kosova, Priština je dobila sopstveni međunarodni pozivni broj +383, a uklonjena je i poslednja fizička prepreka za ulazak albanskih jedinica na sever Kosova — „Pak mira“ (koji je zapravo bio „Park mira“) na mostu na reci Ibar (koji je razdvajao južni i severni deo Kosovske Mitrovice). Upravo je Beograd insistirao na tome da Srbi sa KiM prihvate pasoše tzv. „Republike Kosovo“, u kojima se, pored državljanstva „RK“, kompletno stanovništvo pokrajine označava kao „Kosovari“. Pritom, Aleksandar Vučić optužuje srpske predstavnike sa KiM, uključujući i crkvena lica koja kritikuju njegovu politiku, kako „kritika dolazi od onih koji poseduju kosovske pasoše“.

U novembru 2013. godine Vučićev režim je izvršio direktan, vanpravni pritisak na srpsko stanovništvo u pokrajini, primoravajući ga da izađe na izbore tzv. „Republike Kosovo“ i to po njenim zakonima. Srbima je tada prećeno ukidanjem socijalnih davanja iz Srbije, gubitkom posla i slično. Ti izbori su bili nelegitimni i predstavljali su direktno kršenje suvereniteta Republike Srbije. Srbi sa severa pokrajine organizovali su bojkot koji je vladajući režim u Beogradu brutalno slomio. Naglasimo: od 2012. godine do danas, na teritoriji Kosova se, uz prećutnu i otvorenu saglasnost srpskih vlasti, sprovode isključivo izbori tzv. „Republike Kosovo“.

Nadalje, vlast u Beogradu, nasuprot dotadašnjim autentičnim srpskim liderima, stvara sopstvenu partiju pod nazivom „Srpska lista“. Izuzetno je važno naglasiti da Srpska lista nije postojala kao politički subjekt u parlamentarnom životu Srbije, već je registrovana kao politička partija tzv. „Republike Kosovo“, shodno zakonima te samoproglašene tvorevine, o čemu potpuno jasno svedoči i Statut Srpske liste: „Politička partija Srpska lista registruje se u skladu sa Zakonom o izborima br. 03-L/073 Republike Kosovo“[17]. Srpska lista je, nakon parlamentarnih izbora u tzv. „Republici Kosovo“, ušla u „kosovski parlament“ i dala podršku izboru Ramuša Haradinaja za premijera u septembru 2017. godine. Na taj način, Srpska lista, kao politički eksponent Aleksandra Vučića na Kosovu, pomogla je Haradinaju da postane premijer. I to čoveku koji je zbog svojih zločina od strane države Srbije još 2006. godine zvanično stavljen na poternicu. Shodno tome, nasuprot uglednim srpskim liderima sa KiM, Vučić je stvorio politički simulakrum — Srpsku listu — sa operativnim zadatkom da se uništi svaki oblik druge političke aktivnosti Srba u pokrajini.

Nakon toga je sve bilo samo stvar tehnike, te čitava pokrajina, uključujući i sever, prelazi pod kontrolu albanskih separatista. Pod njihovu kontrolu dospeva čak i južna padina Kopaonika (vrh na 2017 m nadmorske visine), za koju predstavnici NATO-a otvoreno kažu: ko vlada Kopaonikom, kontroliše čitav Balkan.

Takozvani „velikoalbanski projekat“ ne podrazumeva samo neki oblik ujedinjenja Albanije, tzv. „Republike Kosovo“, juga uže Srbije (opštine Preševo, Bujanovac, Medveđa), delova Makedonije i Crne Gore, već i spajanje albanskog faktora sa radikalno-islamističkim muslimanskim delom BiH. Da bi se zaokružio ovaj „zeleni koridor“ između Kosova i Bosne i Hercegovine, pad severa Kosova bio je neophodan preduslov — prepreka koja je uspešno uklonjena Briselskim sporazumom.

Ali „Velika Albanija“ se ne stvara iz „ljubavi prema umetnosti“. Reč je o Jadransko-jonskom koridoru NATO-a, odnosno o izgradnji infrastrukture za transport trupa Alijanse sa slabog južnog krila ka Centralnoj Evropi (Francuskoj). U vezi sa tim forsira se povezivanje Tirane i Prištine, kao i Prištine i Niša. Projekat auto-puta Priština–Niš nema nikakav ekonomski smisao ni za Srbiju, ni za region. Njegov smisao leži isključivo u vojno-operativnoj oblasti – u stvaranju transportnih koridora za brzo prebacivanje trupa i tehnike NATO-a u Centralnu Evropu.

Srpski narod je delimično dezorijentisan, a zahvaljujući medijskoj blokadi skrivaju se stvarne razmere onoga što se dešava na Kosovu. Međutim, svi navedeni faktori i činjenice zajedno stvaraju jasnu paradigmu: sve pomenute mere imaju izrazito i dugoročno antisrpski karakter.

Dakle, Aleksandar Vučić sprovodi Briselski i potonje Vašingtonski i Briselsko-ohridski sporazum, isporučuje municiju Ukrajini (preko posrednika i trećih strana), defakto je uveo zemlju u NATO (kroz program „Partnerstvo za mir“, sporazum SOFA i IPAP status), te aktivno održava kontakte sa Aleksom Sorošem – sinom DŽordža Soroša, Emanuelom Makronom i drugim visokim predstavnicima EU i NATO-a. On je idealan menadžer Zapada. Zapad ne organizuje revolucije protiv onih koji ionako sve predaju bez borbe. Zapad samo simulira pretnju Vučiću, kako bi ovaj mogao da počisti patriotsku opoziciju pod firmom „borbe protiv Majdana“.

Auu, pa sta bi ovo.
Profitije nas cinka kod Velikog brata..
Kaze da smo 'cvetnaja revolucija'.
Halo studio .. htedoh reci STUDENTI .... pic.twitter.com/JfB6gwWLu0

— Shadow (@darkman_011) April 22, 2025

Prava „obojena revolucija“ u Srbiji se ne dešava sada. Ona se odvija tiho, odozgo, rukama samog Vučića. To je puzajući demontaž Ustava, suvereniteta i identiteta Srbije pod paravanom „evrointegracija koje nemaju alternativu“. Trenutni studentski protest je zapravo antiobojeni, organski otpor nacionalnog organizma protiv globalističkog otrova.

Uloga „stranog uticaja“

Među zagovornicima teorije „obojene revolucije“ dominira i sledeći argument: uloga stranih obaveštajnih službi i „stranog uticaja“ uopšte.

Međutim, protiv-argumenti su sledeći: ako je „obojena revolucija“ svaki protest u kome su svoje prste umešale strane službe ili strani novac, onda bismo kao takve morali označiti i:

Peloponeski rat. Sparta je pobedila Atinu samo zato što je persijski princ Kir Mlađi direktno i nemilice sponzorisao spartanskog vojskovođu Lisandra. Persijsko zlato je platilo spartanske brodove. Shodno tome, pad atinske demokratije bi predstavljao klasičnu „persijsku obojenu revoluciju“, dok bi atinske patriote koje su branile grad bile obični „agenti uticaja“ Suze i Persepolja.

Numidijski kralj Jugurta (1. vek pre n.e.) potplatio je bukvalno ceo rimski Senat kako bi Numidiju podelio onako kako njemu odgovara. Poznata je njegova čuvena rečenica: „O, potkupljivi grade, brzo bi propao kada bi se našao kupac za tebe!“. Prema ovoj logici, svi ratovi Rima u Africi bili bi tek „numidijska obojena revolucija“ u Senatu, pošto su senatori istupali za govornicom po „Jugrtinim priručnicima“ i sprovodili „jugurtinski transakcioni lobizam“.

Francuska revolucija (1789), budući da je britanski premijer Vilijam Pit Mlađi izdvajao kolosalne tajne budžete za destabilizaciju Francuske iz osvete jer je Luj XVI pomogao Amerikancima u njihovom ratu za nezavisnost. Vojvoda od Orleana (Filip Egalite) britanskim novcem je otkupljivao žito, stvarajući veštačku glad u Parizu. Shodno tome, pad Bastilje bi bio britanska „narandžasta“ revolucija, a Volter i Ruso obični agenti Londona.

Američki rat za nezavisnost, koji je direktno sponzorisala i naoružavala francuska kruna.

Oktobarsku revoluciju 1917. godine u Rusiji, koju pak prati večito pitanje o „nemačkom zlatu“.

Ne treba zaobići ni naše nezapadne partnere.

Kineska revolucija (iz 1911. i 1949. godine). Tokom prve, Sinjhajske revolucije 1911. godine, Sun Jat-sen je vodio prevrat živeći u SAD, Japanu i britanskom Hongkongu, prikupljajući milione dolara od stranog kapitala i kineske dijaspore. Tokom druge, 1949. godine, Mao Cedung je pobedio Čang Kaj Šeka zahvaljujući kolosalnoj sovjetskoj vojnoj, finansijskoj, kadrovskoj i logističkoj podršci (celokupan arsenal japanske Kvantuške armije u Mandžuriji SSSR je prepustio Kineskoj narodnooslobodilačkoj vojsci). Po toj logici, Komunistička Kina bi bila veštačka „crvena obojena revolucija“ SSSR-a.

Ovaj spisak apsurda mogao bi se nastaviti unedogled. Obaveštajne službe i spoljne sile se oduvek mešaju u unutrašnje procese suverenih država. To je konstanta istorije.

Potpuno lišavanje naroda subjektiviteta

Ako se istorijski proces objašnjava isključivo spoljnim mešanjem, to zapravo znači lišiti narod (bilo koji) njegovog sopstvenog subjektiviteta. Nazivati iskreni revolt srpskih studenata „obojenom revolucijom“ samo zato što nekakav Fond Soroš ili zapadna ambasada pokušavaju da sa njima uspostave kontakt — predstavlja najobičniju demagogiju.

Pred nama nije „obojeni blickrig“, već klasičan pokušaj neefikasne vlasti da sopstvenu impotenciju proglasi rezultatom globalne zavere. Pritom — kojom to zapravo „zapadnom zaverom sa obojenim revolucijama“ preti Vučić?!

Obaveštajne službe rade uvek i svuda. To je njihov posao.

Predstavljanje svakog narodnog bunta kao objekta „obojenih revolucija“ tretira narod kao bezličnu, lakovernu masu lišenu sopstvenog razuma, nacionalnog ponosa i dostojanstva. Time se sugeriše da srpski studenti ne izlaze na ulice zato što im se bukvalno povraća od puzajuće predaje Kosova, zato što ne žele da transnacionalni Rio Tinto (Rio Tinto) pretvori njihovu Otadžbinu u ekološku deponiju, zato što je Vučić prodao najvredniju zemlju arapskim šeicima i kineskim državnim korporacijama, niti zato što je izgradio korumpirani oligarhijski sistem. Ne, oni navodno protestuju samo zato što su im podeljeni priručnici DŽina Šarpa i isplaćeno po 50 evra (za šta, kako je već napomenuto, nikakvi dokazi nisu predočeni).

To je u svojoj suštini duboko uvredljiv stav prema srpskom (i bilo kom drugom) narodu, kojim mu se uskraćuje pravo na iskreni patriotski gnev. Vučićeva korupcija i autoritarizam nisu nekakav „sigurnosni propust koji koristi Zapad“, već primarni i stvarni izvor narodnog ogorčenja.

Ono što se danas dešava u Srbiji jeste patriotski, konzervativni bunt. Studenti i građani izlaze na ulice jer im otimaju Kosovo, otimaju zemlju i lišavaju ih budućnosti. Srpsko društvo oseća da se nalazi u egzistencijalnom ćorsokaku. Studenti brane srpski identitet, umesto da ga utope u „drugosrbijanstvu“ i Briselu.

Simulakrum „spoljne pretnje“ kao jedini način legitimizacije izdaje. Zašto je Vučiću i njegovim advokatima uopšte potreban ovaj mit o „univerzumu obojenih revolucija“? Kako bi po svaku cenu izbegli razgovor o suštini stvari. Jer, ukoliko bi priznali da je protest suštinski opravdan, morali bi da odgovore na nepodnošljiva pitanja: gde je nestala južna srpska pokrajina i srpski sever Kosova; otkuda tamo državna granica i carina (kao atributi državnosti); kako se dogodilo da tzv. „Republika Kosovo“ dobije u ruke apsolutno sve, uključujući i sopstvenu vojsku; te kako se zemlja našla u neokolonijalnoj zavisnosti, kao i u socijalno-ekonomskom i duhovnom ponoru? Međutim, cilj je da se ova pitanja priguše lepljenjem etiketa srpskim studentima na čelo — oznakama da su „agenti obojene revolucije“.

Etiketa „obojene revolucije“ služi kao poziv na zbijanje redova oko „vođe“ u borbi protiv spoljnog neprijatelja, pri čemu se svaka kritika Vučića automatski izjednačava sa radom za NATO. To predstavlja savršen alibi za izdaju suvereniteta

Etiketa „obojene revolucije“ služi kao poziv na zbijanje redova oko „vođe“ u borbi protiv spoljnog neprijatelja, pri čemu se svaka kritika Vučića automatski izjednačava sa radom za NATO. To predstavlja savršen alibi za izdaju suvereniteta. Vučić koristi strah Srba od ponavljanja 5. oktobra 2000. godine kao štit kako bi nastavio da radi potpuno istu stvar koju su radili organizatori petooktobarskog prevrata — samo znatno sporije („žabu treba kuvati polako“) i uz glasnu patriotsku i rusofilsku retoriku. Patriotskom biračkom telu nameće se lažna dilema: „Da, Vučić je loš, ali ako padne — doći će direktni NATO pioni koji će ponoviti 5. oktobar 2000. godine“.To je klasična manipulacija, budući da je upravo Vučić taj koji je Srbiju praktično uveo u NATO, dok su NATO stručnjaci „zaseli“ u Generalštabu i obučavaju srpske oficire.Ukoliko bi se priznalo da su protesti studenata i patriota zapravo organski, iskreni bunt srpskog naroda protiv rasprodaje Otadžbine i nacionalne izdaje, Vučićev režim bi u trenutku izgubio svaki legitimitet. Njegovo glasačko jezgro (patriotska, konzervativna većina) jednostavno bi mu preko noći okrenulo leđa.

Automatsko markiranje svake ulične aktivnosti i bilo kog protesta protiv aktuelne vlasti u svetu kao „zavere CIA“ i „ruke Stejt departmenta“ razotkriva potpunu nesposobnost ili nespremnost da se uoče unutrašnji, izvorni socijalni i patriotski pokretači otpora. To takođe predstavlja sramno ignorisanje činjenice da u ovom konkretnom slučaju taj samoproglašeni „rusofil“ istovremeno isporučuje naoružanje Ukrajini preko trećih zemalja i dubinski integriše Srbiju u NATO strukture.

Zagovornicima koncepta „obojenih revolucija“ preostaje još samo nedokaziva teza da „sa studentima rade strane obaveštajne službe“. Što je, mora se primetiti, najverovatnije tačno. Štaviše, to je sasvim prirodno, budući da sve visokoprofesionalne službe bezbednosti (a teško je posumnjati u suprotno kada su u pitanju Amerikanci, Evropljani ili Izraelci) uvek pokušavaju da se „nakače“ na svaki talas ili da preuzmu kontrolu nad bilo kojim značajnim protestnim pokretom.

Studenti redovno održavaju plenume na kojima je, pored ostalog, očigledna proevropska agenda — ali ni to nije dokaz „obojene revolucije“, već ili potraga za sopstvenim putem, ili plod profesionalnog pokušaja „preuzimanja“ (kidnapovanja) protesta. Naravno, uslovni Zapad će sa zadovoljstvom „preoteti“ ovaj protest ukoliko mu se ukaže prilika. Uz vešt rad (a u njihovu profesionalnu kompetentnost, ponavljamo, ne treba sumnjati) — on će to i uspeti.Međutim, ova „evropska agenda“ ne menja glavnu tendenciju i karakter samog pokreta, koji je suštinski nacionalno-oslobodilački. Najbolji dokaz za to jeste „Deklaracija o Kosovu i Metohiji“, usvojena na inicijativu profesora Mila Lompara i Dejana Mirovića, koja je napisana u besprekornom nacionalnom i srpskom duhu.

Pokušaj da se profesionalno „preuzimanje“ predstavi kao primarni uzrok protesta jeste kardinalna metodološka greška. Strane obaveštajne službe ne stvaraju ekološku krizu niti predaju Kosovo i Metohiju — to čini zvanični Beograd. Spoljne sile samo pokušavaju da iskoriste posledice unutrašnjih sistemskih grešaka samog režima.

Vučić je ekspozitura dovedena na vlast pod uslovom da ispuni određene obaveze, o čijem stepenu realizacije možemo suditi na osnovu već navedenih činjenica: predaje Kosmeta, jačanja suvereniteta tzv. „Republike Kosovo“, planskog stvaranja „Velike Albanije“ kroz projekat „Mini-Šengen – Otvoreni Balkan“, dubinske integracije u NATO, dramatičnog smanjenja stvarnih veza sa Rusijom, isporuke naoružanja Ukrajini i sprovođenja ultraglobalističkih projekata unutar same zemlje

Ali šta je onda krajnji cilj i da li ovde postoji protivrečnost?Nikakve protivrečnosti nema. Vučić je ekspozitura dovedena na vlast pod uslovom da ispuni određene obaveze, o čijem stepenu realizacije možemo suditi na osnovu već navedenih činjenica: predaje Kosmeta, jačanja suvereniteta tzv. „Republike Kosovo“, planskog stvaranja „Velike Albanije“ kroz projekat „Mini-Šengen – Otvoreni Balkan“, dubinske integracije u NATO, dramatičnog smanjenja stvarnih veza sa Rusijom, isporuke naoružanja Ukrajini i sprovođenja ultraglobalističkih projekata unutar same zemlje (poput gej parada, te destrukcije sistema zdravstva i obrazovanja). Ključni uslov za ulazak Srbije u EU jeste formalno, pravno priznanje nezavisnosti Kosova, shodno Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) koji je Srbija potpisala sa EU. Eventualna potreba za smenom Vučića može označiti isključivo težnju Zapada da „pogura“ svog sagovornika ka bržem i odlučnijem delovanju u tom smeru, ali to ni u kom slučaju ne svedoči o njegovom navodnom „patriotskom“ ili „rusofilskom“ kursu. Baš kao što je prozapadni B. Tadić, koji je došao do krajnjih granica svoje kolaboracije, zamenjen navodno „patriotskim i rusofilskim“ Vučićem, tako i sam Vučić — zbog odugovlačenja sa ispunjavanjem pomenutog ključnog uslova (a verovatno i niza drugih obaveza) — može biti uklonjen sa političke scene. Uzgred budi rečeno, Vučić je zapadnih uslova ispunio neuporedivo više nego što je Tadić ikada mogao i da zamisli. Međutim, Vučić ne odugovlači iz patriotskih pobuda (šta god on sam o sebi mislio, najverovatnije je da mu se sve ovo što se dešava dopada isto koliko i zecu koji se nalazi u čeljustima udava), već zato što je svestan da će nakon silaska sa vlasti veoma teško sačuvati svoju imovinu, pa i doslovnu egzistenciju (a možda i sopstvenu glavu). Jednostavnije rečeno: sve dok „kupuje vreme“, on je potreban spoljnim akterima, ali njegovi patroni mu neće dozvoliti da tu priču rasteže unedogled.

Studentski protesti nisu „obojena revolucija“. Zapad može zameniti jednu figuru drugom bukvalno jednim pokretom, uzimajući u obzir totalnu kontrolu nad srpskom vojskom, policijom i službama bezbednosti

Čak i u slučaju potrebe da se Vučić zameni kooperativnijim i popustljivijim kolaboracionistom, studentski protesti nisu „obojena revolucija“. Zapad može zameniti jednu figuru drugom bukvalno jednim pokretom, uzimajući u obzir totalnu kontrolu nad srpskom vojskom, policijom i službama bezbednosti. Zapad uklanja svoje marionete ne onda kada su one „patriote“, već kada postanu neefikasne zbog sopstvenog intinkta samoočuvanja. Smena marioneta u uslovima potpune zapadne kontrole nad srpskom ekonomijom i službama bezbednosti jeste tehnička rotacija za koju nisu potrebni složeni revolucionarni scenariji.Naglasimo ovu jednostavnu misao: obojene revolucije se nikada i nigde nisu sprovodile, niti se sprovode, protiv prozapadnih režima. Zašto lomiti alat koji ionako besprekorno izvršava sve zadatke Zapada?U politikološkoj nauci postoji klasično pravilo Đovanija Sartorija: kada neki pojam počne da objašnjava apsolutno sve, on prestaje da objašnjava bilo šta.

Pokušajem da se svaki iskreni protest srpskih studenata protiv rasprodaje sopstvene zemlje označi kao „obojena revolucija“, srpskom narodu se oduzima pravo na nacionalno dostojanstvo, dok apologete takvog pristupa postaju advokati upravo onog režima koji, pod maskom patriotske ritorike, sprovodi konačnu likvidaciju srpske državnosti.

Suština onoga što se dešava jasna je kao dan: uzrok studentskog protesta je unutra, a ne spolja. I taj uzrok je politika samog Vučića.

Prema tome, „obojena revolucija“ je koordinisana hibridna tehnologija mešanja koja kombinuje medijski pritisak, spoljno finansiranje, uspostavljanje alternativnog legitimiteta i, u pojedinim slučajevima, vojnu fazu. Ključ za adekvatnu procenu događaja jeste metodički stroga provera postojanja karakterističnih obeležja.U Srbiji protestanti i studenti nisu stvorili paralelne organe vlasti koje podržavaju zapadni centri moći (naprotiv, Zapad podržava Vučića). Nema specifične simbolike niti parola (uzvik „Pumpaj!“ ima opšteupotrebljivi semantički karakter u svakodnevnom govoru, baš kao što se u ruskom jeziku uzvik „Davaй!“ teško može podvesti pod nekakav „prozapadni slogan“). Nema komotnih šatorskih naselja, redovnog snabdevanja hranom i pićem, niti poseta zapadnih predstavnika sa čuvenim „kolačićima“. Sami rokovi protesta (kao ključni marker) već sami po sebi dokazuju da ovo nije „obojena revolucija“. Nema alternativnog lidera — protest je potpuno horizontalan. Nema zapadnih organizacija koje podržavaju proteste. Nema zapadnog geopolitičkog vektora. Protest ima jasan antikolonijalni i nacionalno-oslobodilački karakter.

Intenzitet i masovnost protesta ne čine ih „obojenom revolucijom“. Eventualni (ali nedokazani) kontakti sa predstavnicima zapadnih organizacija i/ili obaveštajnih službi takođe ih ne čine „obojenom revolucijom“, već predstavljaju pokušaj „profesionalnog preuzimanja“ (kidnapovanja) koji, ne treba kriti, može uroditi plodom. Međutim, to je fenomen fundamentalno drugačije prirode. Savremeni događaji u Srbiji, uprkos svim svojim političkim tenzijama i oštrini, ne odgovaraju većini markera hibridne operacije i zbog toga u naučno-analitičkom smislu ne spadaju u kategoriju „obojene revolucije“.

(Srpski stav)

Ruska verzija

[1] Tlepcok R.A. „Cvetnыe revolюcii\”: teoretičeskiй koncept i političeskaя praktika // Vestnik Adыgeйskogo gosudarstvennogo universiteta. Seriя 1: Regionovedenie: filosofiя, istoriя, sociologiя, юrisprudenciя, politologiя, kulьturologiя. 2019. №4 (249). URL: t.ly/TFjug

[2] Žukova E.N. Monopolizm i konkurenciя v praktikah sovremennыh gosudarstvennыh perevorotov // Vestnik RGGU. Seriя: Politologiя. Istoriя. Meždunarodnыe otnošeniя. 2016. №1 (3). URL: t.ly/YOdp6

[3] Fedorovskih A. A. „Cvetnaя revolюciя\” kak raznovidnostь gosudarstvennogo perevorota: administrativnый resurs bюrokratii versus manipulяtivnoй demokratii grupp davleniя // Voprosы upravleniя. 2015. №1 (13). URL: t.ly/gpEU0

[4] «Novosti». Beograd, 26. 10. 2008.

[5] Srpski fond strateške kulture. Članak: „General Delić: SNS – velika prevara“ (04.03.2011).

[6] Nova srpska politička misao (NSPM). Analiza: „Čekajući Putina“. Dostupno na: t.ly/_x2pE

[7] Isto.

[8] Dnevni list „Danas“. Ekonomska analiza: „EU veći partner od Kine, Rusije, Turske i CEFTA zajedno“ (2016). Dostupno na: t.ly/kmVyq

[9] Demostat (Beograd). Istraživanje: „Trgovina sa Rusijom“ (2016). Dostupno na: t.ly/9sT9I

[10] TAdviser. Statistički pregled: „Ekonomija Srbije“ (podaci ažurirani za 2025. godinu). Dostupno na: https://www.tadviser.ru/index.php/Statья:Эkonomika_Serbii#.2A_2025:_.

[11] Analitički forum (ANFOR). Istraživački rad: „Veleizdaja na rasklapanje: Da li se upravo ostvaruje ono na šta nas je italijanska obaveštajna služba upozoravala u novembru 2005“ (03.04.2014).

[12] https://patriot.rs/zaostavstina-mikija-rakica-tajne-fioke-najmisterioznijeg-srpskog-politicara/

[13] U.S. Embassy (Belgrade). Cable 08BELGRADE1333_a // WikiLeaks. 2008. URL: https://tinyurl.com/256awx8e

[14] U.S. Embassy (Belgrade). Cable 08BELGRADE1333_a // WikiLeaks. 2008. URL: https://tinyurl.com/256awx8e

[15] U.S. Embassy (Belgrade). Cable 08BELGRADE1326_a // WikiLeaks. 2008. URL: https://tinyurl.com/293yjvcx

[16] Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa // Vlada Republike Srbije, Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Dostupno na: https://tinyurl.com/2andtsoc

[17] Ivan Maksimović. Kosovo i Metohija su srpska zemlja, a ne zemlja Srba koji na njoj žive // Analitički forum (22.08.2017).