Učiti od Azije

Pobednik dvadeset prvog veka je već poznat. Zove se Azija. Posle spektakularnog uspona Japana od pedesetih do osamdesetih godina prošlog stoleća, počeo je vrtoglavi rast Kine, Indije i manjih azijskih „tigrova“. Trenutna svetska kriza neće zaustaviti jačanje ekonomske i političke sile tog kontinenta, već će povećati njegov uticaj.

Kina i Japan finansiraju više od četrdeset odsto američkog dugai bez njih ekonomski plan predsednika Obame ne može biti sproveden u delo. Prema brojnim prognozama, Kina će kroz dvadesetak godina prestići Ameriku i postati vodeća svetska ekonomska sila. Indija će za tridesetak godina postati najmnogoljudnija zemlja, ispred Kine. Ključni resursi Rusije nalaze se istočno od Urala.

Krajnje je vreme je da svi shvatimo da Azija više nije prevashodno izvor jeftine konfekcije i igračaka. Indija, Kina i Japan se takmiče oko brzine postavljanja satelita u orbitu i slanja misija na Mesec, gde će azijski kosmonauti kročiti krajem sledeće decenije. Žustra konkurencija između azijskih džinova za preuzimanje vodećih svetskihpozicijausvetu u domenu tehnologije od Amerike i Evrope odvija se u svim pravcima, od informatike preko biotehnologija, telekomunikacija, do energetike i nauke o materijalima.

Japan izdvaja preko tri odsto svog ogromnog BDP-a za nauku, dok Srbija izdvaja samo 0,3 procenta svog skromnog BDP-a za istu namenu. Tim merilom Japan je na vrhu sveta, a Srbija na dnu Evrope. Japan proizvodi dvadeset odsto svetskih naučnih radova i patenata i time zauzima drugo mesto iza Amerike. Kina je za nepunih deset godina sa skromnih početnih pozicija postala četvrta sila u nauci i povećala izdvajanja sa 0,5 na 1,5 odsto BDP-a. Kina je tokom poslednjih osam godina povećala broj studenata sa pet na dvadeset miliona, te godišnje proizvodi šest miliona diplomaca... Indija je već jedan od svetskih centara softverske industrije i biotehnologije.

Verujem da retko ko u Srbiji zna gde se nalazi kineska provincija Đeđijang i njen glavni grad Hangdžu. Priznajem, nisam ni ja o njima mnogo znao. Radi se o regionu blizu Šangaja koji ima šezdeset miliona stanovnika (kao Francuska!) i najbrži rast u domenu tehnologije u Kini. Dve milijarde dolara je uloženo poslednjih deset godina u razvoj kineske silicijumske doline od pet kvadratnih kilometara, čiji je predsednik za godinu dana, primera radi, izgradio zgradu za „Nokiju” gde sada radi dve hiljade inženjera. Domaća preduzeća u domenu kontrole industrijskih procesa, opreme za Internet i telekomunikacije, merenja kvaliteta svetla i mnogih drugih tehnologija niču kao pečurke i nude povoljnije cene svetskom tržištu. Predsednik univerziteta na ultramodernom kampusu koji je nikao u poslednjih osam godina kroz investiciju od milijardu dolara objašnjava nam da ulaže značajna sredstva u povratak najboljih kineskih naučnika. On se vratio iz Amerike, a kineski ministar nauke iz Nemačke, gde je deset godina razvijao tehnologije za automobilsku industriju.

U Japanu smo videli sijaset primera vodećih svetskih naučnih programa i tehnologija. Univerziteti u Tokiju i Kjotu imaju budžete koji su tri puta veći od celog srpskog budžeta za visoko obrazovanje i nauku. U Institutu za fuzione nauke se spremaju za proizvodnju energije iz obnovljivih nuklearnih izvora, zapravo izgradnju „malog sunca na zemlji“! U taj projekat je već uloženo više od dve milijarde dolara.

Treba učiti od Azije i dati prioritet prosveti, nauci i tehnologiji. U Aziji je dobro shvaćeno da je razvoj ekonomije znanja dobar deo odgovora na krizu i ključ budućeg razvoja. Kod nas, uprkos deklaracijama, surova realnost budžeta i cifara pokazuje da smo još veoma daleko od kolektivne svesti oko pravih prioriteta naše nacije. Moramo više investirati u nekoliko odabranih domena da bismo bili interesantni partneri međunarodnim institucijama i firmama. U protivnom, posle Toronta i San Franciska, naša naučna elita će sve češće odlaziti i u Šangaj, Kjoto i Katar.