Анатомија студентских пленума

До ђавола, шта су ти студентски пленуми? Како изгледају? Како се доносе одлуке? Какве су организационе способности студената на пленуму? Које су методе студентског самоорганизовања? Ко има (не)формалну моћ? Не знамо, појма немамо – али смо били намерили да сазнамо. Наиме, нас четворо професора и истраживача са Филозофског факултета у Новом Саду (М. Шкорић, Ј. Чикић, Ј. Шкорић и А. Кишјухас) смо од почетка марта до почетка јуна 2025. године спровели истраживање на ову тему.

У том периоду, сви универзитети у Србији су већ у вишемесечној блокади, а матични и универзитетски пленуми су оформљени и функционишу као механизми за доношење одлука. Покровитељ истраживања био је Међународни центар за истраживање ненасилних сукоба (ИЦНЦ) из Вашингтона, а чији је извршни директор Иван Маровић – овде познатији као један од лидера некадашњег „Отпора“. Истраживање је конципирано као квалитативно, односно подаци су прикупљани путем научних интервјуа који су трајали око 60 минута. Разговарали смо са 26 студенткиња и студената са универзитета у Београду, Новом Саду и Нишу, и који су махом стално или често учествовали на пленумима.

Наиме, док су медији и јавност првенствено били заинтересовани за догађаје, уличне протесте и политичке захтеве – нас је интересовао субјективни доживљај унутрашње организације блокада. Пленум се већ профилисао као централно тело сваког факултета у којем су доношене кључне одлуке о даљем току блокада.

У питању је био модел директне демократије засноване на хоризонталном и нехијерархијском одлучивању. Другим речима, сви студенти су имали право учешћа у раду пленума, а одлуке су усвајане већином гласова присутних, након темељних дискусија и вишеструког разматрања предлога. И сад, како су студенти-учесници разумели и осмислили свој ангажман? Шта тачно мисле, желе и осећају студенти у блокади? Шта смо сазнали? Наведена сазнања су резултат заједничког рада мојих колега и мене (цео текст извештаја о истраживању доступан је на адреси нонвиолент-цонфлицт.орг).

Сазнали смо да блокада не функционише као монолитна целина, већ као сложени екосистем у којем се преплићу лична идеолошка уверења, практичне потребе и тежња ка заједништву у блокадама. Студентски ангажман имао је динамичну путању, од почетне еуфорије ка фазама исцрпљености и прилагођавања

На пример, сазнали смо да блокада не функционише као монолитна целина, већ као сложени екосистем у којем се преплићу лична идеолошка уверења, практичне потребе и тежња ка заједништву у блокадама. Студентски ангажман имао је динамичну путању, од почетне еуфорије ка фазама исцрпљености и прилагођавања.

У раним фазама факултети су постали централни простори свакодневног живота студената – места где се спава, једе, дружи, ради, и доносе одлуке – што је омогућило интензивно заједништво, солидарност и јачање замаха блокаде. Сазнали смо и да временом долази до формирања „тврдог језгра“ најангажованијих, док су се остали студенти постепено прилагођавали новим околностима. То јест, да студенти у блокади нису хомоген покрет ни у погледу искуства учесника, тако да га чине искусније језгро и нови активисти. Али, готово нико од испитаника није (био) члан ниједне политичке партије.

Како функционише пленум? Јер, у јавности је и сам механизам функционисања пленума прилична непознаница. Уз велику и у многоме кључну улогу модератора, сазнали смо да, ради боље и ефикасније организације, пленуми почивају на организованом систему радних група. У питању је оперативни механизам који спроводи одлуке, одржава логистику и омогућава да блокада као систем опстане. Називи и бројеви група разликују се по факултетима, али најважније су групе за стратегију (осмишљавање и планирање протеста и других акција), медије и комуникацију (одговорне су за друштвене мреже и комуникацију са јавношћу), безбедност (одржавање реда, безбедност учесника протеста, контрола уласка на факултет), донације и логистику (храна, вода, новац) и хигијену. У зависности од личног интересовања, способности и спремности на ангажман, студенти су се укључивали у активности радних група.

Пленуми су се одржавали у највећој просторији на факултету, готово увек у главном амфитеатру. Осим што је у прво време постојао сасвим практичан разлог за то, заузимање овог централног простора представља и чин симболичког преузимања контроле над институцијом. Затим, процес састављања дневног реда пленума није био ни једноставан ни униформан. На појединим факултетима дневни ред је формиран директним предлагањем тачака у онлајн (WхатсАпп или Вибер) групама, негде је то било питање договора између различитих радних група о томе које важне теме захтевају колективни став, док су на другим местима модератори служили као филтер за преношење предлога студената у коначан дневни ред. Начин на који је дневни ред формиран био је, стога, једно од најбољих огледала демократске зрелости и организационе културе сваког појединачног пленума.

Како функционише пленум? Јер, у јавности је и сам механизам функционисања пленума прилична непознаница. Уз велику и у многоме кључну улогу модератора, сазнали смо да, ради боље и ефикасније организације, пленуми почивају на организованом систему радних група

Како студенти доносе индивидуалне одлуке? Они најчешће примењују хибридни модел одлучивања који се заснива на три кључне варијабле: 1) унутрашњи компас (личне вредности и морална уверења), 2) рационално-аналитички филтер (аргументи, чињенице и стратешка процена) и 3) друштвено-консултативна мрежа (дијалог са колегама и слушање на пленуму). Овај сложени механизам одлучивања такође сведочи о зрелости покрета, где учесници непрестано балансирају између личне савести, снаге аргумената и дугорочних интереса колектива.

Многи студенти су променили своје иницијално мишљење или став на самом пленуму. С тим у вези, пленумско доношење одлука није стихијски, већ високо формализован процес. Готово без изузетка, ниједан суштински предлог не ставља се на гласање без претходне дискусије. Ова фаза је кључна јер осигурава да пленум не буде само машина за гласање, већ тело у ком се ставови формирају и преиспитују. Дискусија се зато доживљава као обавезан корак који омогућава размену информација, постављање питања и изношење аргумената. Тек након што се исцрпе релевантни аргументи, прелази се на формално гласање. Дискусија се отвара за сваку тачку дневног реда, а њен циљ је да се кроз размену аргумената дође до бољег, заједничког решења. И звучи и јесте одлично.

Ипак, многи сведоче да је (директна) демократија један дуготрајан, мукотрпан и изнурујући посао.
Сазнали смо и да су студенти су развили софистициран систем за добијање речи, по узору на парламентарне процедуре (излагање/питање, реплика, техничка примедба), и који је кодификован у писаним правилницима које су сами студенти саставили и усвојили. Целокупна дискусија је временски ограничена – како за појединачну тачку (15-30 минута), тако и за излагање говорника (1-3 минута). Један од најоригиналнијих аспеката културе пленума јесте развијен систем невербалне комуникације.

Овај прихваћени систем знакова користи се за изражавање (не)слагања без прекидања говорника – на пример, махањем рукама у ваздуху како би се исказала подршка, или укрштањем руку у облику слова „X“ као знак неслагања. Све то драстично повећава ефикасност и омогућава константну повратну информацију, како осталим присутним студентима, тако и самим модераторима дискусије. Тон дискусије може значајно да варира – од опуштеног разговора до бурне расправе. Међутим, посебна пажња се посвећује поштовању свих учесника – инциденти попут псовки или личних (вербалних) напада на неистомишљенике строго су забрањени и санкционисани, што одражава напор за одржањем безбедног окружења и конструктивне културе дијалога. Најзад, знање неопходно за функционисање пленума настајало је органски, а не преписивањем туђих рецепата.

Дискусија се зато доживљава као обавезан корак који омогућава размену информација, постављање питања и изношење аргумената. Тек након што се исцрпе релевантни аргументи, прелази се на формално гласање. Дискусија се отвара за сваку тачку дневног реда, а њен циљ је да се кроз размену аргумената дође до бољег, заједничког решења. И звучи и јесте одлично. Ипак, многи сведоче да је (директна) демократија један дуготрајан, мукотрпан и изнурујући посао

Другим речима, можемо много тога да научимо од наших студенткиња и студената. И можемо веровати у њихову организациону зрелост. Уз несумњиве успехе у буђењу протестне јавности, демократски капацитет и култура дијалога пленума вероватно су највеће наслеђе студентских блокада. А сазнали смо и како се студенти осећају поводом пленумског или директно-демократског одлучивања, постоје ли (не)формално моћније индивидуе, постоје ли екстерни притисци и унутрашње лобирање, саботаже и формирање фракција, те који су кључни изазови студентског покрета. О тим и осталим сазнањима о „анатомији пленума“ – (неке) следеће недеље.

Анатомија пленума II

Као што је било речи прошле недеље, нас четворо професора и истраживача са Филозофског факултета у Новом Саду (М. Шкорић, Ј. Чикић, Ј. Шкорић и А. Кишјухас) спровели смо истраживање о „анатомији“ студентских пленума. Пре свега, интересовали су нас моћ, одлучивање и организационо учење током студентских блокада. Уз то, путем дубинских интервјуа са студентима (март-јун 2025), питали смо се и о субјективним осећањима учесница и учесника пленума, о његовој ефикасности и будућности, као и о евентуалним саботажама и инфилтрацији. У овом периоду, пленум је био централни механизам доношења одлука, а самим тим и организације студентских протеста, акција и блокада. Шта смо још сазнали? Наведена сазнања су резултат заједничког рада мојих колега и мене.

Дуго трајање протеста и блокада, неминовно је променило и преусмерило почетне разлоге ангажмана студената. Значајан број њих, посебно оних који су остали најангажованији, описује јасан пут од почетних, често личних или чак површних разлога, до дубоког осећаја колективне сврхе и друштвене одговорности. Другим речима, осећању да су постали део „нечег већег“ – и лично и друштвено трансформативног. Ипак, исцрпљеност, опадајући ентузијазам и слични фактори навели су поједине учеснике на прагматичну процену тога где би у покрету били најкориснији. То јест, закључили су да је прагматичније фокусирати се на конкретне оперативне задатке унутар радних група – као што су логистика, односи с медијима или организација обезбеђења – него проводити сате у дуготрајним и често исцрпљујућим дебатама на пленуму.

Уосталом, на отворено питање „Чему вас је научио пленум?“, једна испитаница је одговорила – „Стрпљењу“.
Фундаментални принцип одлучивања на пленуму је проста већина. За разлику од модела заснованих на консензусу који се често срећу у сличним покретима (и који могу довести до бесконачних дебата), овај модел је изабран као јасан и ефикасан механизам који спречава парализу у одлучивању. Унутар овог општег оквира, различити факултети су развили специфична правила за решавање сложенијих процедуралних ситуација, што сведочи о високом степену организационог учења. Када дође до фундаменталног неслагања, механизам који решава спор увек је гласање и воља већине. Воља просте већине постаје коначна и обавезујућа одлука за цео колектив, а потом и за делегате на универзитетском пленуму. Овај механизам спречава парализу система и омогућава напредак чак и када постоји дубоко неслагање. Сви учесници су јасно истакли строго придржавање ономе шта је пленум одлучио, чак и ако је одлука била супротна ономе како су сами гласали.

Фундаментални принцип одлучивања на пленуму је проста већина. За разлику од модела заснованих на консензусу који се често срећу у сличним покретима (и који могу довести до бесконачних дебата), овај модел је изабран као јасан и ефикасан механизам који спречава парализу у одлучивању

Сазнали смо и да су студенти веома свесни амбивалентне природе пленумског доношења одлука. Са једне стране, гласање и принцип већине афирмишу се као једини легитиман и праведан начин доношења одлука. Са друге стране, учесници су свесни високе цене коју овај модел плаћа у виду неефикасности, спорости и потенцијалне маргинализације мањине. Иако свесни недостатака, многи опет радије бирају директни демократски процес уместо бржих, али мање партиципативних метода. Наиме, они то виде као радикалан прекид са хијерархијским и недемократским структурама против којих се боре („Мени лично није до тога да доношење одлука буде под наводницима ефикасно, него да буде демократски одлучено“ – Милош, УНС).

Ко има моћ на пленуму? Иако формална моћ појединаца на пленуму не постоји, њихова неформална моћ је свеприсутна, динамична и проистиче из различитих извора. Она се заснива на тзв. друштвеном капиталу, реторичким вештинама и нивоу индивидуалног ангажмана. Док неки умањују њен значај, већина препознаје да гласнији или искуснији актери заиста имају већи утицај („Неки људи се ипак истичу, не по томе што имају неке амбиције, него просто су најактивнији, и онда имају највише искуства у организовању акција и људи их препознају“ – Јован, УБГ). Међутим, има и оних који су мишљења да, упркос видљивости, гласни појединци не успевају да наметну своје мишљење, као и да колектив поседује механизме којима се брани од превелике концентрације моћи. У пленумима је од почетка уграђена сумњичавост према свакоме ко покуша да се наметне као вођа. Страх од инфилтрације и унутрашње саботаже је стална и неизбежна карактеристика сваког антирежимског покрета. Сазнали смо да су студенти свесни ове претње, и развили софистициране начине да је препознају, дефинишу, као и да се од ње одбране (нпр. препознавање, демократско прегласавање, директне санкције и „црне листе“).

Ко има моћ на пленуму? Иако формална моћ појединаца на пленуму не постоји, њихова неформална моћ је свеприсутна, динамична и проистиче из различитих извора. Она се заснива на тзв. друштвеном капиталу, реторичким вештинама и нивоу индивидуалног ангажмана

С тим у вези, студенти су амбивалентни и око постојања спољашњих притисака или лобирања на пленуму. На различитим факултетима, присутан је читав спектар искустава – од особа које мисле да су овакве појаве биле интензивне и проблематичне, преко оних које су сматрале да је лобирање легитимни део пленумске политике, до особа које притиске и лобирање нису ни приметиле. Слично је и са формирањем фракција. Студенти нам откривају различита искуства – док неки сведоче о дубоким и исцрпљујућим поделама, други описују изненађујуће јединство и готово потпуно одсуство фракција. Кључни налаз је следећи. Тамо где постоје, фракције се ретко формирају на основу класичне идеолошке поделе на политичку левицу и десницу (или пак привржености Русији или Европској унији) – и што је супротно популарној перцепцији у јавности.

У пленумима је од почетка уграђена сумњичавост према свакоме ко покуша да се наметне као вођа. Страх од инфилтрације и унутрашње саботаже је стална и неизбежна карактеристика сваког антирежимског покрета

Уместо тога, линије раздора се најчешће повлаче око стратешких неслагања у вези са будућношћу покрета (нпр. да ли ићи у радикализацију протеста), перцепцијом покрета у јавности, али и око (не)сарадње са опозиционим политичким партијама. У сваком случају, најзначајнија подела међу студентима настаје због питања „Шта и како даље?“

Сазнали смо и да процес одлучивања на пленуму није линеаран (пленум одлучи – радна група изврши), већ цикличан (пленум одлучи – радна група изврши – радна група извештава пленум). Извештаји радних група су стандардна и обавезна тачка дневног реда пленума на готово свим факултетима. Након сваке веће акције или протеста, на пленуму се често води детаљна и неретко ватрена дискусија о томе шта је урађено добро, а шта лоше. Ова сјајна колективна евалуација служи као директан механизам контроле и учења („Након неке велике акције углавном постоје огромне свађе око тога да ли је то било добро или не, које су биле грешке. То уме да буде доста ватрено. Око 15. марта је била огромна дискусија око тога“ – Софија, УБГ). Већина студената препознаје и афирмише демократску вредност пленума и закључују да, упркос свим манама, у датом контексту не постоји бољи, праведнији и легитимнији начин доношења одлука.

Сазнали смо и да процес одлучивања на пленуму није линеаран (пленум одлучи – радна група изврши), већ цикличан (пленум одлучи – радна група изврши – радна група извештава пленум). Извештаји радних група су стандардна и обавезна тачка дневног реда пленума на готово свим факултетима

Најзад, сазнали смо и да је учешће на пленуму за велику већину студената било једно од најинтензивнијих и најважнијих искустава учења у њиховим досадашњим животима. Пленум функционише као жива лабораторија и неформална школа која је студентима пружила лекције које, по њиховим речима, нису могли стећи из књига или на предавањима. Пленуми су допринели личној трансформацији и развоју практичних вештина („Па, некако, престала сам да се плашим тога да изнесем своје мишљење. Е, ето то.“ – Милица, УНС), а били су и својеврсна школа друштвених вештина – где су студенти учили како да функционишу као део великог и хетерогеног колектива. Кључна научена лекција јесте важност слушања и поштовања туђих мишљења, као и одвајање идеје од особе. Коначно, пленум је студентима пружио дубоке, практичне лекције о природи (политичке) моћи, организације и саме демократије. Романтизована представа о директној демократији брзо је замењена реалним схватањем да је то спор, бирократски, напоран и често фрустрирајући процес. Упркос свим манама, за неке је искуство пленума била пресудна потврда да демократија, чак и у свом несавршеном облику, може да функционише и да је суштински боља од ауторитарних модела. Такође, пленум је за многе био пут изласка из аполитичности. Другим речима, студенти или млади људи су из пленумског организовања сами научили много тога о политици, организацији, дијалогу и стрпљењу. А ми?

(Данас)