Преносимо | |||
У врху власти има сарадника земунског клана - а и Шешељ је његов "веома активан члан" |
четвртак, 20. јун 2019. | |
Да ли је земунски клан још активан, ко су њихови људи у власти и какве везе имају са нарко-картелом Дарка Шарића, како је политика криминализовала полицију, ко је притискао заштићене сведоке, каква је била улога доскорашње државне секретарке Дијане Хркаловић, о томе ко урушава систем безбедности, открива Родољуб Миловић, пензионисани начелник Управе криминалистичке полиције (УКП) Србије. Он ексклузивно за КРИК и НИН тврди да садашње стање безбедности подсећа на деведесете током којих су људи из врха државе негирали постојање организованог криминала у својим редовима, када је била видна политизација полиције, док су службе безбедности штитиле политичаре на власти, уместо грађане. „Индикативно је да се људи за које сам тврдио да су активни сарадници земунског клана и сада појављују као део ове последње приче, мислим конкретно на Шарићеву организовану криминалну групу“, истиче Миловић. Један од њих је министар здравља Златибор Лончар за кога Миловић први пут јавно каже да је вршио притисак на сведока сарадника из поступка против земунског клана Зорана Вукојевића Вука, који је касније убијен, да „промени страну“ и одустане од сведочења. На сличан начин је, према Миловићевим речима, деценију касније вршен притисак на првог српског сведока сарадника Љубишу Буху Чумета, који је затим и ухапшен. „Управо су Лончарева супруга Весна Лончар и кум Миодраг Стојановић, припадник БИА, повезани и са случајем Шарић“, открива Миловић. „Немогуће да је случајност да Лончарева жена уговара састанак са једним од висококотираних људи из нарко-клана, а да га довози његов кум, без обзира на то што је службеник БИА“, каже Миловић и наводи да је Весна Лончар у име Драгана Дудића Фрица, једног од шефова Шарићевог нарко-картела, контактирала полицију и уговорила састанак. Лончарев кум Миодраг Стојановић је, иначе, прошле недеље упуцан у руку. Говорите о вези министра Лончара и земунског клана? Златибор Лончар појављује се у предмету „земунци“ и у случају Шарић. У изјавама сведока сарадника, на суђењу за убиство премијера Зорана Ђинђића, чувени доктор Лончар доводи се у везу са страдањем неких људи који су били део противничког табора земунском клану. Купио је стан од супруге Сретка Калинића(главни убица „земунаца“), а Миладин Сувајџић – Ђура Мутави („земунац“ и сведок сарадник) по налогу Душана Спасојевића (шеф земунског клана) му је обезбедио намештај за тај стан. Често се вратим у те далеке године и сетим разговора са сведоком сарадником Зораном Вукојевићем Вуком, који је онако мучки убијен и запаљен поред ауто-пута ка аеродрому. Снимали смо тај разговор где он каже: „Знаш Роћко, код мене је долазио Пана“ (Петар Панић, Шешељев телохранитељ), па је онда код њега долазио „доца Златко“ (Златибор Лончар) који је предложио да се Вукојевић види са Војом, човеком из Чачка. Били су нам познати идентитети Пане и доце Златка, а констатовали смо да је Воја – Воја Ивановић звани Црногорац. Вукојевић ми прича да доктор долази са тим Војом, па долазе и Пана и опет тај Воја. Предлажу Вукојевићу да „стане на праву страну“ јер ће да крене напад, пласирање гнусних лажи против тужиоца Јована Пријића и полиције и да постоји могућност да будемо ухапшени. Деценију касније, слична ствар се догодила када је Лончар већ постао министар. Маја 2014. позвао ме Александар Вучић и питао „шта раде ови твоји“? Питам: „Који моји“, а он каже: „Љубиша Буха Чуме“ (сведок сарадник). Био сам испред Тужилаштва за организовани криминал задужен за његову безбедност, али он није био „мој“. Каже ми да је Буха својим колима намерно угрозио живот министра Лончара. То се да лако проверити. Зовем начелника криминалистичке полиције Београда, кажем: „Треба ми извештај за кретање Бухе за тај дан.“ Видим да Буха није био физички присутан ту, да није могао да га угрози. Локација Бухе је била у Војводини, а Лончара у Београду. Након тога проверим и кретање мобилног телефона Бухе које потврди исто. Доводе Буху и питам га где је био јуче у то време, а он каже да је био тамо где су показали извештаји и инсистира на полиграфском тестирању. Завршена прича и ја поднесем извештај Вучићу који је тада шеф Бироа за координацију служби безбедности. Вучић ме зове и каже: „Хоћеш да кажеш да Лончар лаже“? Одговарам: „Лончар лаже, али то није мој проблем“. Међутим, Буху је убрзо привела БИА да разговарају на исте околности. Јавио ми се након што је изашао из БИА и рекао ми је: „Питали су ме и овде (БИА) где сам био, да ли сам хтео да убијем Лончара“. Док је био тамо, неки ауторитет из БИА му је поручио: „Пређи на праву страну, ухапсиће Родољуба Миловића“. Постављам питање – ако је Лончар довео Воју Црногорца из Чачка да скрене пажњу Вукојевићу да пређе на праву страну, зар ово са Чуметом у БИА не подсећа на то? Страх ме је да су службе безбедности стајале у неким моментима на неку контрастрану, да ли је то због политизације или због нечега сасвим другог… У мом случају, мало су омашили причу и оклизнули се. Где видите везу Лончара и Шарића? У случају Шарић, Лончар се појављује преко супруге и кума. Једно вече, 2010. позвао ме директор полиције Милорад Вељовић (сада Вучићев саветник) и рекао да треба да се обави разговор са Драганом Дудићем Фрицом (близак Шарићев сарадник). Фриц јесте био занимљив, као један од главних оперативаца те организоване криминалне групе. И колико се сећам за Фрицом тада није била издата никаква потерница. Вељовић ми каже: „Имамо посредника који ће да обезбеди Фрицово присуство у Србији“. Он прво није хтео да открије ко је то, али након што сам одржао састанак Радне групе за Шарића, на моје инсистирање, рекао је да је посредник адвокатица Весна Лончар, супруга садашњег министра здравља. Они се познају, јер се Вељовић лечио на Лончаревом одељењу. Била је код њега и захтевала да се направи састанак са Фрицом, који је касније одржан на Јеловој гори. Знам и да је на суду бранила и неке чланове Шарићеве групе. Када на Јелову гору стиже аутомобил у којем се налази Фриц, питам људе из БИА ко је возач, а они ми кажу: „То је наш колега Џин, кум Златибора Лончара“. Чујем ових дана да је Џин у ствари припадник БИА Миодраг Стојановић, који је рањен у Новом Саду. Нисам тада, нити било када, разговарао са Фрицом, са њим јесу разговарали други, што ће касније покушати да злоупотребе Шарићеви адвокати. Немогућа је случајност да Лончарева жена уговара састанак са једним од висококотираних људи из нарко-клана, а да га довози његов кум, без обзира што је службеник БИА. Спомињете и Војислава Шешеља као једног од васкрслих „земунаца“? Он вас често напада у јавности? Било је за очекивати од Шешеља да ме нападне, имајући у виду његову сарадњу са припадницима земунског клана. Мене све ово враћа у далеке деведесете кад смо сви ћутали на неке огавне изјаве тих полуполитичара који су махали пиштољима на београдским улицама, будили агресивност, слали омладину у рат, цртали нове границе на Балкану, а нису имали ни идеју, ни представу шта ће сутра да се деси кад прође тај крвави рат. Лични сукоб Шешељ и ја немамо. Напада ме због мог професионалног рада током којег сам утврдио његову умешаност у дешавања око убиства премијера Ђинђића. Основано тврдим да је Шешељ веома активан члан земунског клана. Сведоци сарадници Сувајџић и Вукојевић говорили су о Шешељу. Материјални интерес је код Шешеља био преовлађујући, када сагледамо изјаве тих сведока. Сувајџић је носио у општину Земун 20.000 евра за породицу Шешеља. Вукојевић децидирано наводи да је Шешељ у више наврата примио у име Српске радикалне странке од вође „земунаца“ Душана Спасојевића 200.000 до 300.000 евра. Сећам се да је спомињао и блиндирани џип који је Шешељ добио од Спасојевића. Вукојевић је испричао и да је у договору са Шешељем други шеф клана Миле Луковић организовао лажне демонстрације хрватских грађана у Земуну, на којима је узвикивао: „Живео Анте Павелић“, чиме је хтео да распири националну мржњу. Уверен сам да је Шешељ био један од оних људи који су инсистирали на убиству премијера Ђинђића. Према изјавама сведока, он је пре одласка у Хаг тражио да убију, сем Ђинђића, и Гашу Кнежевића (професор права и министар просвете у Ђинђићевој влади), који га је сменио са факултета. Сматрам да је Шешељ заслужено био део кривичне пријаве коју смо поднели. Не знам шта је било касније на суду, не улазим у то, само знам да сам ја био један од полицајаца који је инсистирао на томе да Шешељево име буде у кривичној пријави за убиство председника Владе. Оптужују вас да сте убили вође земунског клана. Шта се десило у Мељаку? Тај догађај је једноставна ствар. Био сам један од првих полицајаца Управе за борбу против организованог криминала који је ушао у тај простор, након што су Спасојевић и Луковић изгубили живот. Први и основни задатак сваког полицајца је да види да ли треба некоме пружити прву помоћ, а они су већ били мртви пре мог уласка у двориште. Одмах сам информисао свог непосредног старешину, послата је увиђајна екипа, долази тужилаштво, суд и тако даље. Након тога моја екипа, оперативни радници и ја, покушавамо да нађемо тог трећег човека који је побегао, а за кога тада нисмо знали да је Багзи (Дејан Миленковић, касније сведок сарадник). Да сам се са вођама „земунаца“ срео у неким другим околностима, не знам шта би се десило, јер је њихова група звала моју мајку и претили су убиством мог детета. Али човек професионалац мора да зна шта му је задатак. Ми смо кренули у тај задатак, подељени у две групе. Специјална антитерористичка јединица (САЈ) водила је први наступ, као и увек приликом хапшења људи који могу да угрозе нечији живот. Ми, оперативци дошли смо заједно са САЈ-ом, а они (припадници САЈ) су нам рекли: „Ви даље не можете.“ Обезбеђен је улазак у насеље и десило се то што се десило. Уследиле су изјаве, разговори, испитивања… И мене су испитивали, нормално. Сва та документа су и даље у полицији и тужилаштву. И зато ме и сада чуде те лажи које се пласирају у етар. Шешељ има нешто против мене. Да ли су то тих 200.000, 300.000 евра о којима је причао Вукојевић? Или су то неки људи који очито мрзе истину? Оптуживали су ме да сам изнудио исказ од Звездана Јовановића (осуђеног да је убио премијера Ђинђића) и да сам фалсификовао записник о његовом саслушању. Ту једна лаж потире другу. Зашто бих ја фалсификовао нешто ако сам изнудио тај исказ? Дијана Хркаловић је напустила МУП, али су многа питања остала отворена о њеној улози у полицији? Немам ништа против ње, али имам против политизације и криминализације полиције. Политизација са собом увек носи криминализацију, јер неко ко је оптерећен политичким ангажманом може да не предузима радње које су предвиђене законом и тада чини кривично дело – прикривање. Имали смо то у Савамали, са објектом на врху Копаоника… Зато је политизација полиције погубна. И често онај ко има политички ангажман себе ставља на некакав пиједестал. Тако су прављени спискови неподобних. Било је стотинак добрих људи и полицајаца из УКП-а који су стављени на неки огавни списак, и тако послати у службу за анализу ризика, са крајњим циљем добијања отказа. Поставља се питање са којим правом неко ко је јуче дошао у полицију те људе ниподаштава и ко му је наложио да дели професионалце на политички подобне и неподобне? Како је Хркаловић са позиције заменице шефа кабинета министра имала такву моћ? Она у моје време није била део професионалне полиције, нити је могла да буде. Док сам ја био старешина морала је да се прође едукација. Да се науче основне ствари које криминалистички полицајац ради на терену – да зна шта је увиђај, да прође све линије рада у београдској криминалистичкој полицији, да схвати шта је сарадник, шта је пријатељска-познаничка веза, шта је информатор… То је тежак посао, али и сигуран начин да се постане добар полицајац. Она је, међутим, стасала у кабинету министра. Када сам смењен она је постала секретар УКП-а. Та дужност носи велику одговорност. Жао ми је тих добрих људи, искусних полицајаца који су страдали због ње. Тешко је када дође неко тако неискусан и налаже вам шта треба да радите. Она је одједном постала секретар УКП-а, а неко јој је дао надлежности начелника УКП-а. То држава Србија није смела да дозволи. Не због мене, ја сам отишао у пензију, већ због оних који су остали и који су заслужили положаје резултатима свог рада. Сменили су све који су били активни, не само они који су водили истрагу против Шарићеве криминалне групе, већ и земунског клана. То погубно урушавање система безбедности важније је од прича које сам чуо о њеним везама са навијачким групама. Али није проблем у Хркаловићевој, проблем је у ономе ко је довео. То је погубно за систем безбедности. Немој да игноришеш, немој да негираш да организовани криминал постоји у нашим редовима. Тога морају да буду свесни, а нису. Брука се онај ко их је довео на положај. Хркаловић вас је саслушавала поводом оптужби Дарка Шарића на ваш рачун? Да, ја сам имао ту част. Била је члан те радне групе која је проверавала наводе Шарића да сам ја узео новац. Испоставило се да то није истина. На свако њено питање или опаску осећао сам се мало надмоћније. Јер поред свих тих искусних полицајаца, једна неискусна девојка поставља аматерска питања. Мислим да се доказивала пред неким другим, преда мном није. Очито јој је неко наложио да ме саслушава. Неко је полагао велике наде у њу. Чини ми се да се то некако изјаловило. Излазила је на свака два минута из канцеларије где су ме саслушавали и реферисала неком „ауторитету“. Постављала ми је стално питање: „Који је то датум био“? Толико датума имате у служби. Сваког дана се сећам када сам имао неко задужење, али датум ми је беспотребан. О свему постоје службене белешке за сваки мој ангажман, јер сам био професионалац. Оно што је ружно, полиграфско тестирање је обављено у присуству свих припадника радне групе. Знате, уколико полиграфски тестирате испитаника он мора да има затворен простор и знају се правила. Нисам се бунио, али то је кршење правила. Близу седамдесетак страница транскрипта тог разговора добио сам тек када сам претходно потписао изјаву да се нећу оглашавати у јавности. Мени је тако поручено: „Ћути, немаш право гласа, а ми ћемо да те ударамо преко медија, ’Папајо’, како стигнемо.“ Хтео сам за једну телевизију да дам изјаву, када су ме позвали после полиграфа. Међутим, зове ме директор полиције Вељовић и каже да га је звао Вучић и да ми је поручио да се не оглашавам. И да је рекао: „Реците Миловићу да ће систем да заврши све“. Верујући у то време систему, ћутао сам и чекао да тај систем провери те моје наводе које сам дао, али се то није догодило. Кажете да „Папаја“ није узео новац, а ко јесте? О.К., ја сам „Папаја“, али нисам узео новац. Прошао сам полиграф, прошао је и Шарић. Он је рекао да ми никад није дао новац, да је то информација коју је он чуо од Фрица. А коме је Фриц дао паре могу да сумњам, али за сада немам доказе. Фриц и ја се никада нисмо срели лице у лице, па се поставља питање, да бих ја дошао до неког новца морао је да буде неки посредник. Могуће је да је неко Фрицу рекао да Миловић тражи новац. Јасно је ко је био посредник између Фрица и БИА за његов долазак на Јелову гору, мислим да сам овим довољно рекао. Знам да је неко узео новац. Тврдим да је Радна група након мог пензионисања дошла до добрих информација, за већу суму од тог милиона, колико се тврдило у почетку да сам наводно ја узео. Знам да су дошли до сазнања где је новац завршио, али је онда неко рекао: „Станите са истрагом“. Тврдим да Шарић сада зна ко је узео тај новац. Зашто је Шарић покренуо питање „Папаје“? Један судија, не могу да га именујем, плашим се да га тако не угрозим, био је код нас у канцеларији и испричао је да је питао Шарића одакле му то „Папаја“, а Дарко му је одговорио: „Ови су ми рекли да кажем“. После смо судију позвали на кафу, али нам тада није испричао исто. Смењен је врло брзо. Тврдите да је Шарићу неко наложио да тако говори? Да, ми смо то закључили, али не знам ко. Упорно говорим – није мене сменио Шарић, већ земунски клан, који је сада микс оног прошлог и садашњег времена. Зато кажем да земунски клан не прашта и да је узрок смене и „папајизације“ Србије управо овај клан. Знате шта значи изгубити толико пријатеља у полицији које су убили криминалци и заклети се над тим гробовима да њихова жртва неће бити узалудна. И онда дође неко да на полиграфу на такав начин испитује једног маторог полицајца који је прошао све и инсистира управо на том „Папаји“. Имао сам неки предосећај да је тај неко ко је хтео хапшење „Папаје“ био спреман и на нешто друго. Хоћете да кажете да сте били животно угрожени? Јесам. И надам се да овај интервју нико неће схватити као моју жељу за повратком. Не, немам ту намеру. Верујем да ће неки млади полицајци схватити о чему сам причао и да никада неће проћи кроз шта сам ја прошао, те да никада неће осетити да су сами, да – и ако их изда служба зарад остварења нечијих покварених циљева – увек им остају пријатељи који имају оно људско у себи и који неће окренути главу кад неко страда само зато јер се плаше. Један од тих примера је када ми је спремана „сачекуша“ у октобру 2014. и, оно што ме је и више од тога погодило, сукоб са БИА, јер сам мислио да се боримо за исте циљеве. Видели сте се са Браном Мићуновићем да преговарате око Шарићеве предаје? То је била званична верзија. Информисао сам више нивое безбедности да идем да се видим са Браном Мићуновићем, јер ме интересује начин обезбеђења присуства Шарића пред правосудним органима Србије, али има и други, много озбиљан моменат. Неко је поднео кривичну пријаву против мог колеге и мене да смо инсистирали да се утиче на Жељка Миловановића Гавру (осуђеног за убиство новинара Иве Пуканића) да он на суђењу каже како иза убиства Пуканића стоје Мило Ђукановић, Брано Мићуновић и Станко Суботић, што је гнусна лаж, због које сам се осећао угрожено и у Србији и у Црној Гори. До тада сам ишао често у Црну Гору, али три године после тога не идем да обиђем гроб оца, дедова. Позвао сам зато сараднике, неке колеге у то време из полиције Црне Горе и служби безбедности, и рекао сам им да идем да се нађем са Браном Мићуновићем, да се погледамо у очи и да кажем: „Брано, јел’ има неки проблем“? Он нас је дочекао и рекао: „Све ми је јасно, знам ко је креатор таквих прича. Неће бити проблема“. После тога нисам имао проблема са Црном Гором. Оптуживали су вас за инцидент на сплаву са Данилом Вучићем, сином председника? Сам тај ексцес и ако је постојао, не потпада под рад УКП-а тако да врло мало знам о тим појединостима. Ми у УКП-у нисмо могли да сакријемо пријаву против Вучићевог сина јер предмет рада УКП-а уопште није ремећење јавног реда и мира. За то су ме оптуживали очито они који су хтели да се додворе Вучићу и да баце љагу на УКП. Колики је утицај политике на полицију данас? Политизације полиције је увек било, али чак и деведесетих мање него данас. Деведесетих су на нека места у полицији постављали људе који су били оптерећени политиком, али су имали поштовање према оперативном раду. Тада су војна и цивилна служба безбедности служиле за заштиту политичара, а не безбедности грађана. Покушаја деполитизације је било након 5. октобра. Тадашњи коминистар полиције Божо Прелевић био је заговорник новог система и активне борбе против криминала. Ту је долазило до сукоба полиције и служби безбедности. На пример, ВБА је одбила сарадњу у истрази убиства Павла Булатовића, када смо тражили податке о набавкама опреме за ВМА, ДБ тада није дозволио да полиција саслуша њихове припаднике који су пратили Славка Ћурувију. После 5. октобра формиран је ПОСКОК, али је убрзо угашен. Жртвован је зарад политике. Кренули смо на земунски клан с којим је била повезана најударнија јединица државе – ЈСО. Када је схваћена опасност од земунског клана, непосредно пре убиства премијера, позвани смо ми из бившег ПОСКОК-а. Видело се да нема организоване криминалне групе коју полиција не може да разбије. Садашњост ме подсећа на гашење ПОСКОК-а. Изгледа да смо чачнули неке њихове. Јављају се неке авети прошлости – Шешељ, Лончар, Беба… Као начелник УКП-а супротставио сам се садашњој власти, политичким постављењима неких људи у криминалистичку полицију. Рекао сам им да те људе не само да не могу да постављају на функције, него да они не смеју ни да носе легитимације. Покушао сам да спречим политизацију УКП-а, али нисам успео. Јако ми је жао због тога, јер је мени остало срце у криминалистичкој полицији која опет може да буде међу најбољима у Европи. Видети још: (Крик) |