Од Достојевског до Маше и Медведа - борба против политичке пропаганде, или против здравог разума

Када парламент једне озбиљне државе почне да води рат против дечјег цртаног филма, проблем више није ни у Маши ни у Медведу. Проблем је у томе што смо, корак по корак, престали да разликујемо стварне претње од сопствених страхова.

Политичку хистерију пре свега карактерише губитак мере. А често и разума. Питање је само где ће се и када зауставити.

Политичку хистерију пре свега карактерише губитак мере. Одједном више није било важно шта дело говори и колико вреди, већ ко га је написао

Ова, о којој пишем, почела је позивима да се Достојевски уклони из библиотека и са универзитетских програма. Убрзо затим, са литературе се прешло на музику. Са концертних репертоара почели су да нестају Чајковски, Стравински и други руски композитори. Одједном више није било важно шта дело говори и колико вреди, већ ко га је написао.

Многи су тада говорили да је то пролазна ратна хистерија. Није била. Била је то прва станица на путу којим разум, када једном сиђе са воза, ретко успе да се врати.

Данас смо стигли до следеће станице. Више од педесет британских посланика тражи од владе да размотри могућност уклањања цртане серије Маша и медвед са телевизијских и стриминг платформи, јер у њој препознају руску „меку моћ“, милитаристичку симболику и пропаганду намењену деци.

Од Достојевског до Маше и Медведа 2

Вреди застати на тренутак и поновити ту реченицу. Не због ње саме. Него зато што нас више нимало не изненађује.

Некада су парламенти расправљали о ратовима. Данас расправљају о плишаном медведу.

Наравно да пропаганда постоји. Све велике силе вековима користе књижевност, филм, музику, образовање и медије као инструмент политичког утицаја. О томе нема никаквог спора.

Али постоји тренутак када борба против пропаганде почне да личи на саму пропаганду. Тај тренутак настаје када више нисмо у стању да разликујемо симбол од савести, цртани кадар од историје и дечји смех од топовске паљбе.

Деца, нажалост, нису заштићена од глади. Ни од бомби. Ни од друштвених мрежа које од детињства праве тржиште. Ни од алгоритама који им свакодневно продају страх, бес и усамљеност. Али је зато седмоминутни цртани филм постао непријатељ против којег политика може да покаже одлучност.

Човек је, изгледа, једино биће које уме да пронађе тенк у плишаном медведу, а да не види рат у сопственом огледалу

И тако је капа на глави нацртане девојчице одједном постала питање националне безбедности. Као да се опасност више не тражи у стварности, него у симболима. Човек је, изгледа, једино биће које уме да пронађе тенк у плишаном медведу, а да не види рат у сопственом огледалу.

Највише фасцинира лакоћа којом политичка класа проналази опасност тамо где је нема. Док свет пролази кроз ратове, економску несигурност, технолошку манипулацију и кампање дезинформисања незабележених размера, део политичке енергије троши се на анализу седмоминутног цртаног филма. Ако је то врхунац одбране демократије, онда демократији заиста није потребан непријатељ. Она сасвим успешно подрива сопствени кредибилитет.

Иронија је потпуна. У жељи да заштите децу од наводне пропаганде, одрасли су успели да демонстрирају управо оно што пропаганда највише воли – одсуство мере. Јер пропаганда не почиње када се нацрта медвед. Почиње када људи престану да разликују уметност од политике, симбол од чињенице и здрав разум од колективне хистерије.

Кроз историју су се мењале заставе. Мењала су се царства, идеологије, границе и политичке моде. Само људска глупост никада није мењала униформу

Кроз историју су се мењале заставе. Мењала су се царства, идеологије, границе и политичке моде. Само људска глупост никада није мењала униформу. Она једнако самоуверено маршира под свим заставама и говори свим језицима.

Јуче су се спаљивале књиге. Данас се сецирају дечји цртани филмови. Методе се мењају. Али образац остаје исти.

Политичка заслепљеност ретко се најављује као заслепљеност. Она долази под заставом врлине, безбедности и вишег добра и увек тражи да се одрекнемо још једног дела здравог разума.

Од Достојевског до Маше и медведа није дуг пут. То је пут на којем разум полако уступа место политичкој опсесији.

Јер када парламент једне озбиљне државе почне да води рат против дечјег цртаног филма, проблем више није ни у Маши ни у Медведу. Проблем је у томе што смо, корак по корак, престали да разликујемо стварне претње од сопствених страхова

(Данас)