Мој последњи дан у Книну

Милан Бабић, тадашњи премијер Републике Српске Крајине, поручио је 3. августа 1995. године увече из Женеве да практично признаје капитулацију и повратак у окриље Хрватске. Нас неколико новинара у Книну одмах смо знали да је све готово и да је само питање дана када ће хрватске снаге кренути у коначну офанзиву.

Тог дана, колега Срђан Радуловић, новинар “Борбе”, и ја отишли само код мојих родитеља на ручак. Мајка је спремила пуњене паприке. Тога се добро сећам, јер је то било последње јело које сам појео у стану у Книну, у некадашњој улици Бошка Жунића (народног хероја који је погинуо на Сутјесци, а родна кућа му у тој улици) број 14. Иначе, крајишка власт је ову улицу преименовала у Ускочку, а сад се зове 7. гардијске бригаде. Тада сам био дописник “Танјуга” и шеф деска у крајишкој новинској агенцији “Искра”.

фото: драшко гаговић…

Срђан и ја смо покушавали да за столом не причамо о расулу које влада на фронту и о никаквим шансама Српске војске Крајине (СВК), јер су моји родитељи слушали, па нисмо хтели да их додатно узнемиравамо. Док смо ми јели, они су гледали крајишку телевизију, са које су јављали “да је све под контролом и да нема разлога за панику”. То су говорили високи официри. Негде код Скрадина један је чак рекао и да ће “усташе отјерати у море, а и до Италије ако треба”. Ћутимо, једемо, причамо о необавезним темама, родитељи Срђана, као старијег, запиткују шта ће бити, он слеже раменима.

Кад смо завршили ручак и попили чаши вина, отишли смо у Прес центар СВК, у згради Дома ЈНА, тик уз Главни штаб. Срђан ми успут прича шта је све видео за три дана која је провео на положајима на Динари. Разочаран је, а ја се слушајући све више нервирам, јер сам добијао супротне информације из војне команде.

Обојица знамо: чим падну прве гранате – готово је, линија пуца. Разлог томе је великим делом и Војска Републике Српске, која је препустила Динару и Граховско поље и омогућила Хрватској војсци да види Книн као на длану, могу одозго да га гађају и камењем

Обојица знамо: чим падну прве гранате – готово је, линија пуца. Разлог томе је великим делом и Војска Републике Српске, која је препустила Динару и Граховско поље и омогућила Хрватској војсци да види Книн као на длану, могу одозго да га гађају и камењем. Кажем Срђану да сам дан пре видео да на Динару иде велика колона припадника Корпуса специјалних јединица СВК и то уз песму. Он резигнирано одговара како на те људе нико не треба да рачуна, јер су присилно мобилисани у Србији и разбежаће се као мишеви. Тако је и било.

Стигли смо у Прес центар, где смо боравили по читаве дане. Ноћу смо дежурали на смену како би дежурни могао да алармира колеге. У тој просторији сам држао и своју врећу за спавање, да се у њој опружим по поду или на два спојена стола и одспавам, са телефоном уз главу. И сад памтим бројеве – војни локал је био 22-11, а цивилни број 60-501. Поменута врећа једна је од ретких ствари које сам успео да са собом понесем у избеглиштво.

ПОГЛЕД СА ПОДА И ИЗ ЦЕНТРА ГРАДА

Тог 3. августа сам у Прес центру до поноћи, када је дежурство преузео фоторепортер Златко Јејина – Злајо. Пар минута пре 5 х зазвонио ми је кућни телефон на сточићу уз главу. Знао сам одмах да нешто није добро.

“Дижи се, бог те јебо, само што није почело, бомбардоваће Книн”. виче Злајо.

Искочио сам из кревета, пробудио родитеље, рекао им да се брзо обуку и склоне у купатило у средини стана јер је тамо најбезбедније. Затим сам укључио неку хрватску станицу – Фрањо Туђман је управо слао поруку Србима да остану у својим кућама, јер је почела акција “Олуја”. У том тренутку, а било је 5.02, започела је канонада и нестало струје, тако да Туђманову поруку нисам саслушао до краја.

После прве салве граната и ракета из ВБР, родитеље сам послао у подрум. Наиме, моја зграда је била окренута према северним обронцима Динаре, које су већ заузеле хрватске трупе, тако да је била потенцијална мета на првацу напада на “Црвену земљу”, бивши полигон ЈНА.

Јака експлозија одјекнула је у близини – лежећи на поду, видео сам кроз прозор да је погођена зграда у комшилуку позната као С-13, највиша у Книну, седмоспратница. Нигде у близини, нити на том правцу, није било ни једног јединог војног објекта. Очигледно је циљ артиљеријске ватре био изазивање панике: три су ракете пале на тај густо насељени део града – једна на поменуту вишеспратницу, остале две на приватне куће у близини. 

Јака експлозија одјекнула је у близини – лежећи на поду, видео сам кроз прозор да је погођена зграда у комшилуку позната као С-13, највиша у Книну, седмоспратница. Нигде у близини, нити на том правцу, није било ни једног јединог војног објекта. Очигледно је циљ артиљеријске ватре био изазивање панике: три су ракете пале на тај густо насељени део града – једна на поменуту вишеспратницу, остале две на приватне куће у близини. Једна од тих кућа била је и она колеге Данка Перића, директора “Искре” и дописника Радио Београда. Он, супруга, троје деце и родитељи били су у кући. Срећа па је ракета из ВБР погодила дневну собу, препуну књига, које су ублажиле експлозивно дејство.

Родитеље сам послао у подрум уз савет да, када Хрватска војска (ХВ) буде имала паузу у гранатирању (морају и они да иду “на маренду” и да мало “охладе цеви”), крену према селу десетак километара у дубину и да са собом понесу неопходне ствари и документе. Све им је било јасно, отишли су пешице.

Углавном, до 500–600 метара удаљеног Прес центра, пробио сам се ходајући споредним улицама – главном нисам смео, претпостваљући да ће она бити мета. Тако сам видео како граната удара у зграду близу Команде. Срећом мало је подбацила, па сам остао неозлеђен.

У Прес центру већ се налазио дописник “Политике” Милан Четник – живео је у згради удаљеној 50 метара, Злајо, а пристизали су и остали – Данко, чија кућа је погођена, Срђан, дописник “Вечерњих новости” Милорад Бошњак и уредник Српског радио Книна Петар Б. Поповић. Од радија није било никакве вајде, јер није имао агрегат. Мада су се четири године рата око управљања тим радиом бориле различите политичке струје, ниједна није нашла за сходно да набави агрегат… Иначе, новинари су имали пропуснице које су биле “јаче” од легитимација Државне безбедности, али се већина није појавила у Прес центру. Имали су преча посла.

Дом ЈНА је “стара градња”, са дебелим зидовима, а пошто је двориште команде већ било погођено, углавном смо седели по поду, чекали нове детонације. Војска је имала своје линије и агрегат, тако да су везе функционисале, па јављамо редакцијама о броју ракета и граната које су испаљене на Книн у првом сату напада.

Колегинице којима сам диктирао извештаје забринуто су ме питале: “Како си, јеси добро?” Уредници се, наравно, нису сетили то да питају. Колегу Четника су звали са РТВ “Политика” да им уживо гостује у програму. Он им је изговорио оно што им се није свидело, па га нису више звали.

У холу Дома ЈНА владала је чудна ситуација. Током дана долазили су бројни Унпрофорци (припадници мировних снага Уједињених нација – УНПРОФОР) и састајали се са официрима СВК. Но, у команди крајишке војске јасно се наслућивало да је настао хаос… У неком тренутку сам видео како су из зграде изнели црну мртвачку врећу са телом потпуковника ваздухопловства Радомира Бојанића: убио се као дежурни у Команди РВ и ПВО – наводно јер је прочитао шта пише у коверти са наредбом за случај напада.

ПРОЛАЗАК ПРВЕ КОЛОНЕ ИЗБЕГЛИЦА

Пуковник Коста Новаковић, помоћник команданта Главног штаба за морал, седео је на степеницама у холу са канадским генералом Аленом Фораном, командантом сектора “Југ” Унпрофора. Ни један ни други нису знали шта да раде: СВК је упућивала Унпрофору оштре протесте, а они су одговарали да су немоћни. Питамо их шта се дешава. Ни један ни други нису имали никакав одговор.

Хаос је траје читав дан: високи официри су нам говорили како се линије чврсто држе, а ми смо голим оком видели како се воде борбе на “Црвеној земљи”, на пушкомет од Книна.

Изненада, граната пада на зграду уз Дом ЈНА. У њој је некад била продавница сплитског “Бобиса”, чији су власници Хрвати. Кров гори, а сви ми новинари истрчавано да помогнемо у гашењу.

Хаос је траје читав дан: високи официри су нам говорили како се линије чврсто држе, а ми смо голим оком видели како се воде борбе на “Црвеној земљи”, на пушкомет од Книна. Стигле је вест да су Хрватска војска и полиција са Малог Алана избиле на прилазе Грачацу, што “планери претпоставки” у СВК нису предвидели. Да су Хрвати хтели, одсекли би и тај једини пут за извлачење, преко Срба и Мартин Брода. Али очигледно нису, јер је вероватно постојао неки договор са режимом Слободана Милошевића. За то време се дрнишки фронт према Шибенику добро држао, 75. моторизована бригада није губила положаје.

Касно поподне 4. августа кроз центар Книна прошле су колоне избеглице из села из правца Дрниша. То је унело стрепњу и панику у граду. Око 17.30 пуковник Новаковић је позовао Перића, Радуловића и мене. Саопштио нам је да је “Врховни савјет одбране РСК” донео одлуку о привременом измештању становништва са рубних подручја Далмације (општине Дрниш, Бенковац и Обровац).

Фронт се очигледно полако распадао, а увече смо видели и активности у суседној згради Главног штаба – селе се и они на “резервни положај”. Искључили су и војне телефонске линије.

Преносимо информације колегама и шаљемо извештаје о евакуацији редакцијама… Сви схватамо да је све отишло кврагу, колоне постају све згуснутије и масовније, са цивилима су у њима већ и војници. У међувремену је прорадио и радио, али џаба – могао се чути само на ужем подручју града. Пратимо пажљиво само Хрватски радио и слушамо њихове извештаје о “Олуји”. Претеривали су, али и то је део ратне пропаганде.

Фронт се очигледно полако распадао, а увече смо видели и активности у суседној згради Главног штаба – селе се и они на “резервни положај”. Искључили су и војне телефонске линије.

Колеге су отишле да се евакуишу са својим породицама, а пет “Дон Кихота” – Бошњак, Перић, Радуловић, Четник и ја – остајемо. Покушавамо да се снађемо сами, али нико од нас нема ауто.

У том безнађу видели смо Саву Штрпца, тадашњег секретара Владе РСК и председника “Веритаса”, како у гепек “голфа” утрпава архиву. Помогли смо му нас четворица (Четник је у међувремену отишао до стана и касније се снашао за превоз), а он нас је примио у ауто па смо кренули.

Међутим, “голф” је био “танак” са горивом… Тада сам се сетио да је мој отац купио 10 литара нафте како би њоме платио комшији на селу да нам покоси сено. Отишао сам до стана, у транспортну врећу натрпао неопходну одећу и ствари (врећу за спавање сам већ покупио), узео ту канту и закључао стан за собом, знајући да ће то бити последњи пут да сам у њему. Касније сам се много пута питао зашто сам га уопште закључавао, али то је био рад подсвести и специфичног психичког стања у коме сам био.

фото: драшко гаговић ПРЕД “ОЛУЈУ”: Книнске улице, железничка станица, 1995.

РОДИТЕЉИ И ПОРОДИЦА НА “КОЊСКОЈ” ЗАПРЕЗИ

Пошто нам је речено да ће резервно командно место бити у селу Пађене – 12 километара од Книна – свраћамо до мојих. Обавестио сам их да је све готово – нек се пакују и крену куд и остали.

У селу су биле и неке старешине, мештани. Рекли су ми да сам дефетиста, да лажем, а да се линије чврсто држе. Одговорио сам: “Ако је тако, ‘ајде успоставите везу са Главним штабом, јер су и они отишли”.

У селу су биле и неке старешине, мештани. Рекли су ми да сам дефетиста, да лажем, а да се линије чврсто држе. Одговорио сам: “Ако је тако, ‘ајде успоставите везу са Главним штабом, јер су и они отишли”. Уто је негде са положаја на Динари стигао и стричев старији син, припадник специјалне милиције РСК. И он потврђује да је све готово – Хрвати заузели “Црвену земљу”, а то практично значи сам Книн. Млађи стричев син, припадник Војне полиције, негде је у ратном паклу, не знамо шта је с њим. Срећом, остао је жив.

Мајка, отац, стриц, стрина и баба од 85 година послушали су ме и кренули коњском запрегом. Наш “фићо” (регистрације КНН 38-10) остао је покварен гаражи, а стричев “москвич” у граду.

Комшије, које су се окупиле у том малом засеоку од петнаестак кућа, више су веровале мени него војним лицима која су ме нападала, па су и оне почеле да се “пакују”.

Од свих ствари, а није ни било богзна чега, пошто је већина ствари остала у стану у граду, моји родитељи су узели канту од 35 кила меда (отац ми је био познати пчелар) и један пршут, плус одећу да имају за пресвлаку. Стриц је узео нешто слично, јер су мислили да иду негде на пар дана, па ће се вратити. Пред полазак, отац ми је рекао да из конобе наточим вино у канту од 10 литара, што ће се касније испоставити као паметан потез. А комшије су узимале све и свашта, понајмање оно што треба.

У дворишту сам, кад сам дошао, затекао и један брачни пар, угледне Книњане. Склонили су се код мог стрица јер су се бојали да ће им кућа на селу бити гранатирана. Примили су моју бабу Анђелију у ауто, али кад су дошли до своје куће, удаљене 4–5 километара, избацили су је како би утрпали своје ствари и пса вучјака. Коњска запрега с моји родитељима и родбином касније је пролашла туда – у мрклом мраку стрина је приметила бабу како седи на неком камену поред пута. Утрпали су је у кола и наставили даље.

Коњ кога је стриц имао изморио се после 20 километара, јер је ишао жестоким темпом. Кад су видели да не може даље, стриц га је испрегнуо и пустио, а они су практично устопирали шлепер и под церадом се данима возили до Сремске Митровице. Под церадом шлепера температура је драстично већа него што је напољу, а десило се да је тај 5. август био баш паклен. Њима то није сметало, посебно баби, која је као удовица била у црнини од краја Другог светског рата. После су рекли да ју је камера снимила негде на Рачи – забрађена старица у црнини и са мање од 50 кила мирно седи и стоички све подноси.

Родитељи и баба доспели су до одмаралишта “Дивљана” код Беле Паланке, претвореног у избеглички центар. Моја баба Анђелија је рођена у Аустроугарској 1910, потом је живела у Италији до 1921, па у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, затим у квислиншкој НДХ, у италијанској окупационој зони, да би се ређале ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, Република Хрватска, САО Крајина, РСК. На крају је, у априлу 1997, умрла у Савезној Републици Југославији.

“ПУЖЕВ КОРАК” ПРЕМА СРБИЈИ

фото: пеђа митић…

У међувремену, ми смо у “голфу” стигли до “резервног положаја” у Пађенима, а тамо није било ни живе душе. Онда смо отишли у Доњи Лапац, резервни положај Владе. Ни тамо није било никог, два човека седе у општини и ни о чему немају појма. Претходно нас је негде код Срба колега Бошњак напустио и кренуо у “немогућу мисију” – ишао је у супротном смеру, да пронађе породицу која је живела на Удбини. Кренуо је пешке, па ако неког “устопира”… Невероватно, успео је да их нађе – малог сина, супругу, оца и мајку.

Вратили смо се у Срб. Праскозорје је, на путу свуда хаос… Отишли смо у шумицу ван места, одспавали сат времена. Потом смо гледали безбедњаке Главног штаба како из аута преносе архиве и досијее, погубљене друге официре.

И онда је уследило оно што је покојни крајишки песник Небојша Деветак описао као “фантазмагорично свитање”. У колони која је од Срба милела према Мартин Броду заједно су се кретали тенкови и мопеди, самохотке и мотокултиватори, трактори и шлепери, запрежна кола закачена за луксузне “мерцедесе”, “југићи” или “тамићи” са преко ноћи сазрелим дечацима од 13 година за воланима, старице у црнини потрпане у тракторске и камионске приколице на немилосрдном августовском сунцу. Пијани резервиста који седи на тенку “наоружан” са две канте вина виче: “Браћо Срби, побједа је наша”. Мислио је да наступа према Задру.

На спуштању према Мартин Броду тим “кораком пужа” сусрећу се разни људи, познаници, од комшије радника до директора или судије. И од сваког сам чуо приче која дају лако склопив мозаик – није нам било спаса, а и није нас имао ко бранити. Возила се крећу брзином корака. Ходам уз њих гледајући не бих ли видео неког од познатих, да се распитам за моје. Можда су их негде видели.

Зашто нас је спасло вино које сам понео? У недостатку воде, дозирано пијемо по пола гутљаја.

Са Оштреља, из команде Другог крајишког корпуса ВРС, послао сам вест да су хрватске снаге ушле у Книн – ту вест “Танјуг” до данас није објавио. На Оштрељу сам, тог 5. августа по подне, први пут појео нешто за 48 сати. Војнички пасуљ, не сећам се какав је био, али знам да ћу га памтити. А даље се дешавало шта се дешавало

Силазак у Мартин Брод и прелазак Уне донео је олакшање; од тог места води асфалтирани пут према Оштрељу и оној кривини где се спаја са саобраћајницом изнад Дрвара. На том успону пристижемо трактор на који су закачена запрежна кола (“коњска”, рекли би у Далмацији), а на њиховом задњем делу седи пуковник Новаковић. Коста је до краја остао у Книну и није се евакуисао на време са осталим члановима Главног штаба. Касније сам се зезао да је “остао задњи да погаси светла у Главном штабу”. Други побегли џиповима, а Коста иде на коњским колима и још не знао шта му је са женом и сином. Примили смо га у ауто, наравно.

На Оштрељу је Војна полиција РС разоружавала све из колоне, као да је тим људима стало да наставе да ратују након што су изгубили све што су имали. Питају и нас имамо ли шта од оружја – Саво им показује легитимацију Владе РСК и пуштају нас без претреса. А ти претреси, потпуно беспотребни, додатно су успоравали избегличку колону.

Са Оштреља, из команде Другог крајишког корпуса ВРС, послао сам вест да су хрватске снаге ушле у Книн – ту вест “Танјуг” до данас није објавио. На Оштрељу сам, тог 5. августа по подне, први пут појео нешто за 48 сати. Војнички пасуљ, не сећам се какав је био, али знам да ћу га памтити.

А даље се дешавало шта се дешавало.

(Време)