Kako je rat koji je trebalo da promeni Iran, promenio geopolitičku sliku sveta

Rat koji je trebalo da promeni Iran, promenio je geopolitičku sliku sveta.

Kada je 28. februara Donald Tramp objavio početak vojne operacije protiv Irana, delovalo je da je svet na pragu novog „šoka i strahopoštovanja”, još jedne demonstracije američke sile koja će protivnika baciti na kolena, promeniti režim i preoblikovati čitav Bliski istok.

Gotovo četiri meseca kasnije (tačnije 108 dana), umesto bezuslovne kapitulacije Teherana, svet je dočekao Memorandum iz Islamabada – dokument kojim su Sjedinjene Američke Države i Iran pristali da prekinu neprijateljstva i otvore pregovore o konačnom sporazumu. Prema objavljenom tekstu memoranduma, SAD su prihvatile ukidanje pomorske blokade, otvaranje puta za obnovu trgovine i početak procesa ukidanja sankcija, dok se Iran obavezao na pregovore o nuklearnom programu i slobodnu plovidbu kroz Hormuški moreuz.

Drugim rečima, rat koji je trebalo da promeni Iran, promenio je geopolitičku sliku sveta

Drugim rečima, rat koji je trebalo da promeni Iran, promenio je geopolitičku sliku sveta.

Ponekad je dovoljno pogledati sadržaj mirovnog sporazuma da bi se ustanovilo ko je pobedio, a ko izgubio.

Prvi i najveći gubitnik: Donald Tramp

„Nikada ne ulazite u rat ako ne znate kako ćete iz njega izaći”, čuvena je izjava generala Daglasa Makartura.

Tramp je u rat ušao sa četiri velika cilja:

1. slamanje iranskog raketnog arsenala,

2. uništenje iranskih vojnih kapaciteta,

3. zaustavljanje iranskog nuklearnog programa,

4. prekid iranskog uticaja preko saveznika širom regiona.

Danas nijedan od tih ciljeva nije nedvosmisleno ostvaren. Iran nije kapitulirao. Režim nije pao. Nuklearno pitanje nije rešeno. Iranski regionalni uticaj nije nestao.

Naprotiv, upravo memorandum predviđa nove pregovore sa vlastima koje je trebalo srušiti.

Rat koji je trebalo da pokaže moć Amerike završio se pregovorima sa protivnikom kojeg je trebalo eliminisati. To nije pobeda. To je priznanje ograničenja

Rat koji je trebalo da pokaže moć Amerike završio se pregovorima sa protivnikom kojeg je trebalo eliminisati. To nije pobeda. To je priznanje ograničenja. Istorija je puna takvih trenutaka. Lindon B. DŽonson je imao Vijetnam. DŽordž V. Buš mlađi Irak. Donald Tramp dobio je Iran.

Ratovi često počinju obećanjem brzog trijumfa, a završavaju se pregovorima koje su lideri ranije odbacivali. Što rat duže traje, politički račun postaje sve skuplji. Pred Trampom su sada izbori za Kongres. A svaki predsednik zna jednostavno pravilo: Glasači opraštaju neuspešne pregovore. Ne opraštaju skupe ratove.

Gubitnik broj dva: Sjedinjene Američke Države

Henri Kisindžer je jednom rekao: „Amerika nema trajne prijatelje ni trajne neprijatelje. Ima trajne interese.”

Problem je što je ovaj rat otvorio pitanje da li Amerika još uvek može ostvariti svoje interese. Posle decenija ratova u Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji, Vašington je još jednom pokazao da može srušiti zgrade, ali ne i nužno ostvariti političke ciljeve. Vojna nadmoć ostala je neupitna. Politička efikasnost više nije.

Problem je što je ovaj rat otvorio pitanje da li Amerika još uvek može ostvariti svoje interese. Posle decenija ratova u Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji, Vašington je još jednom pokazao da može srušiti zgrade, ali ne i nužno ostvariti političke ciljeve

Najveća sila sveta danas troši ogromne resurse da bi ostvarila rezultate koji su nekada dolazili gotovo automatski. Nekada je američka pretnja bila dovoljna. Danas ni bombardovanje nije dovoljno. To je možda najvažnija geopolitička promena našeg vremena. Moć nije sposobnost da nekoga pogodite. Moć je sposobnost da ga naterate da uradi ono što želite.

Iran nije uradio ono što je Amerika želela. Zbog toga je ovo američki poraz čak i ako nije vojni poraz.

Izrael i Benjamin Netanjahu

U vrhu lestvice velikih gubitnika je i najdugovečniji izraelski premijer Benjamin Netanjahu. Tokom cele političke karijere papagajski ponavlja da je Iran egzistencijalna pretnja Izraelu. Na dan početka napada, 28. februara, izjavio je da je ceo život čekao taj trenutak.

Ako je to zaista bio njegov istorijski trenutak, završio se na veoma neobičan način. Memorandum nije potpisan u Jerusalimu. Nije potpisan u Tel Avivu. Nije čak ni pisan u Izraelu. Potpisan je uz posredovanje drugih država, dok je Izrael ostao po strani.

Netanjahu je želeo konačno slamanje Irana. Dobio je pregovore sa Iranom na kojima je bio obični posmatrač i statista. Želeo je izolovani Teheran. Dobio je Teheran za pregovaračkim stolom

To je možda najjasniji pokazatelj ko je izgubio političku kontrolu nad procesom. Netanjahu je želeo konačno slamanje Irana. Dobio je pregovore sa Iranom na kojima je bio obični posmatrač i statista. Želeo je izolovani Teheran. Dobio je Teheran za pregovaračkim stolom. Želeo je novi regionalni poredak. Dobio je starog rivala koji je preživeo.

A na domaćem planu čekaju ga sudski procesi, političke podele i neizvesni izbori u oktobru. Nijedan lider ne želi da mu najveći rat u karijeri završi kompromisom.

Zemlje Zaliva, Evropska unija i Rusija

Na listi gubitnika se s pravom mogu svrstati skoro sve zemlje Zaliva, koje su samo potvrdile da se može biti istovremeno i bogat i nemoćan. Rat je pokazao i svu krhkost zalivskih monarhija. Decenijama ulažu milijarde u bezbednost. Kupovale su oružje. Kupovale su zaštitu. Kupovale su savezništva. Ali kada je region ušao u najveću krizu poslednjih godina, pokazalo se da novac ne kupuje stratešku autonomiju. Njihova bezbednost i dalje zavisi od odluka drugih. To je najveća slabost svakog političkog sistema. Ko ne može sam da odlučuje o svojoj bezbednosti, ne odlučuje ni o svojoj budućnosti.

Top-listu gubitnika nastavljamo sa Evropskom unijom. Šarl de Gol je još šezdesetih godina upozoravao: „Evropa mora naučiti da govori svojim glasom.” Šezdeset godina kasnije, taj glas se jedva čuo. Najveća geopolitička kriza godine prošla je bez značajnijeg evropskog uticaja. Evropa je posmatrala. Amerika je bombardovala. Iran je odgovarao. Pakistan je posredovao. Kina je čekala. A Evropska unija izdavala saopštenja. Nijedna velika sila ne nastaje saopštenjima.

Moskva je godinama gradila strateško partnerstvo sa Teheranom. Kada je došao trenutak istine, podrška se uglavnom svela na političke izjave. To nije prvi put. Sirija. Armenija. Venecuela. Lista partnera koji su očekivali više od Moskve postaje sve duža

Rusija je takođe zauzela mesto u vrhu tabele. Moskva je godinama gradila strateško partnerstvo sa Teheranom. Kada je došao trenutak istine, podrška se uglavnom svela na političke izjave. To nije prvi put. Sirija. Armenija. Venecuela. Lista partnera koji su očekivali više od Moskve postaje sve duža. Rat sa Iranom pokazao je ono što mnogi nisu želeli da vide: Rusija danas možda jeste velika vojna sila, ali više nije sila sposobna da odlučujuće oblikuje događaje na više frontova istovremeno.

Pobednici iz senke

Ova druga lista je značajno kraća. Praktično su samo Iran i Kina zaslužili epitet kakvih-takvih pobednika.

Najveći paradoks ovog rata je činjenica da je Iran možda izgubio bitke, ali je dobio rat za opstanak. Cilj nije bio samo uništenje iranskih kapaciteta. Cilj je bio promena režima. Taj cilj nije ostvaren. Režim je preživeo. Država je preživela. Institucije su preživele.

Iran je vojno uzdrman, ali je odneo moralnu pobedu. Ekonomski devastiran, ali politički sada u boljoj poziciji. Taktički poražen, ali strateški se pozicionirao kao ozbiljan takmac na globalnoj ravni. To je za Teheran, samo po sebi, ogromna pobeda. Kao što je Taleran govorio: „Država nije poražena dok ne prihvati da je poražena.” Iran to nije prihvatio. Naprotiv.

Danas se o Iranu pregovara. Sa Iranom se razgovara. Iranu se nude ustupci. Iran ponovo postaje nezaobilazan faktor regiona. Posebno važan ostaje Hormuški moreuz – arterija kroz koju prolazi značajan deo svetske trgovine energentima. Upravo memorandum potvrđuje da je pitanje Hormuza postalo jedno od ključnih pregovaračkih oružja Teherana. Entoni Blinken, državni sekretar u prethodnoj administraciji, ironično je zaključio da je „jedino dostignuće primirja verovatno to što će Hormuški moreuz ponovo biti otvoren, koji je bio otvoren pre nego što je rat započeo. A izgleda da ćemo platiti Iranu da to uradi.”

Možda i najveća zanimljivost je ta što je Kina našla svoje mesto među pobednicima, a da nije ispalila nijedan metak. Sun Cu je pre dve i po hiljade godina napisao: „Najveća pobeda je ona ostvarena bez borbe.”

Ako postoji država koja je iz ovog rata izašla jača bez ijednog ispaljenog metka, to je Kina. Dok su drugi ratovali, Kina je trgovala. Dok su drugi trošili milijarde, Kina je gradila veze. Dok su drugi proizvodili nestabilnost, Kina je nudila predvidljivost. U svetu umornom od ratova, predvidljivost postaje najvrednija valuta. A Peking je upravo to ponudio.

Najmoćnija država sveta krenula je da promeni Iran. A ako Tramp izgubi međuizbore u novembru, SAD će se značajno promeniti. Iran će ostati isti ili čak radikalniji nego što je bio

Među male pobednike ove velike priče treba spomenuti i Pakistan. Pojavio se iznenada i prilično neočekivano kao medijator. Istorija pamti posrednike. Kemp Dejvid. Dejton. Oslo. Islamabad verovatno neće ući u taj rang, ali je Pakistan ovim procesom pokazao da može igrati mnogo veću diplomatsku ulogu nego što mu mnogi priznaju. Memorandum nosi pečat upravo te posredničke funkcije.

Kada se jednog dana budu pisale ozbiljne istorije ovog rata, verovatno neće biti zapamćen po broju raketa, bombardera ili nosača aviona. Biće zapamćen po jednoj jednostavnoj činjenici.

Najmoćnija država sveta krenula je da promeni Iran. A ako Tramp izgubi međuizbore u novembru, SAD će se značajno promeniti. Iran će ostati isti ili čak radikalniji nego što je bio.

I zato je najveća lekcija ovog sukoba brutalno jednostavna: Najteže nije dobiti rat. Najteže je dobiti ono zbog čega ste u rat ušli.

A upravo tu su Tramp i Netanjahu izgubili. Iran je pobedio samim tim što je preživeo.

(politicki.ba)