Како је рат који је требало да промени Иран, променио геополитичку слику света

Рат који је требало да промени Иран, променио је геополитичку слику света.

Када је 28. фебруара Доналд Трамп објавио почетак војне операције против Ирана, деловало је да је свет на прагу новог „шока и страхопоштовања”, још једне демонстрације америчке силе која ће противника бацити на колена, променити режим и преобликовати читав Блиски исток.

Готово четири месеца касније (тачније 108 дана), уместо безусловне капитулације Техерана, свет је дочекао Меморандум из Исламабада – документ којим су Сједињене Америчке Државе и Иран пристали да прекину непријатељства и отворе преговоре о коначном споразуму. Према објављеном тексту меморандума, САД су прихватиле укидање поморске блокаде, отварање пута за обнову трговине и почетак процеса укидања санкција, док се Иран обавезао на преговоре о нуклеарном програму и слободну пловидбу кроз Хормушки мореуз.

Другим речима, рат који је требало да промени Иран, променио је геополитичку слику света

Другим речима, рат који је требало да промени Иран, променио је геополитичку слику света.

Понекад је довољно погледати садржај мировног споразума да би се установило ко је победио, а ко изгубио.

Први и највећи губитник: Доналд Трамп

„Никада не улазите у рат ако не знате како ћете из њега изаћи”, чувена је изјава генерала Дагласа Макартура.

Трамп је у рат ушао са четири велика циља:

1. сламање иранског ракетног арсенала,

2. уништење иранских војних капацитета,

3. заустављање иранског нуклеарног програма,

4. прекид иранског утицаја преко савезника широм региона.

Данас ниједан од тих циљева није недвосмислено остварен. Иран није капитулирао. Режим није пао. Нуклеарно питање није решено. Ирански регионални утицај није нестао.

Напротив, управо меморандум предвиђа нове преговоре са властима које је требало срушити.

Рат који је требало да покаже моћ Америке завршио се преговорима са противником којег је требало елиминисати. То није победа. То је признање ограничења

Рат који је требало да покаже моћ Америке завршио се преговорима са противником којег је требало елиминисати. То није победа. То је признање ограничења. Историја је пуна таквих тренутака. Линдон Б. Џонсон је имао Вијетнам. Џорџ В. Буш млађи Ирак. Доналд Трамп добио је Иран.

Ратови често почињу обећањем брзог тријумфа, а завршавају се преговорима које су лидери раније одбацивали. Што рат дуже траје, политички рачун постаје све скупљи. Пред Трампом су сада избори за Конгрес. А сваки председник зна једноставно правило: Гласачи опраштају неуспешне преговоре. Не опраштају скупе ратове.

Губитник број два: Сједињене Америчке Државе

Хенри Кисинџер је једном рекао: „Америка нема трајне пријатеље ни трајне непријатеље. Има трајне интересе.”

Проблем је што је овај рат отворио питање да ли Америка још увек може остварити своје интересе. После деценија ратова у Авганистану, Ираку, Либији и Сирији, Вашингтон је још једном показао да може срушити зграде, али не и нужно остварити политичке циљеве. Војна надмоћ остала је неупитна. Политичка ефикасност више није.

Проблем је што је овај рат отворио питање да ли Америка још увек може остварити своје интересе. После деценија ратова у Авганистану, Ираку, Либији и Сирији, Вашингтон је још једном показао да може срушити зграде, али не и нужно остварити политичке циљеве

Највећа сила света данас троши огромне ресурсе да би остварила резултате који су некада долазили готово аутоматски. Некада је америчка претња била довољна. Данас ни бомбардовање није довољно. То је можда најважнија геополитичка промена нашег времена. Моћ није способност да некога погодите. Моћ је способност да га натерате да уради оно што желите.

Иран није урадио оно што је Америка желела. Због тога је ово амерички пораз чак и ако није војни пораз.

Израел и Бењамин Нетанјаху

У врху лествице великих губитника је и најдуговечнији израелски премијер Бењамин Нетанјаху. Током целе политичке каријере папагајски понавља да је Иран егзистенцијална претња Израелу. На дан почетка напада, 28. фебруара, изјавио је да је цео живот чекао тај тренутак.

Ако је то заиста био његов историјски тренутак, завршио се на веома необичан начин. Меморандум није потписан у Јерусалиму. Није потписан у Тел Авиву. Није чак ни писан у Израелу. Потписан је уз посредовање других држава, док је Израел остао по страни.

Нетанјаху је желео коначно сламање Ирана. Добио је преговоре са Ираном на којима је био обични посматрач и статиста. Желео је изоловани Техеран. Добио је Техеран за преговарачким столом

То је можда најјаснији показатељ ко је изгубио политичку контролу над процесом. Нетанјаху је желео коначно сламање Ирана. Добио је преговоре са Ираном на којима је био обични посматрач и статиста. Желео је изоловани Техеран. Добио је Техеран за преговарачким столом. Желео је нови регионални поредак. Добио је старог ривала који је преживео.

А на домаћем плану чекају га судски процеси, политичке поделе и неизвесни избори у октобру. Ниједан лидер не жели да му највећи рат у каријери заврши компромисом.

Земље Залива, Европска унија и Русија

На листи губитника се с правом могу сврстати скоро све земље Залива, које су само потврдиле да се може бити истовремено и богат и немоћан. Рат је показао и сву крхкост заливских монархија. Деценијама улажу милијарде у безбедност. Куповале су оружје. Куповале су заштиту. Куповале су савезништва. Али када је регион ушао у највећу кризу последњих година, показало се да новац не купује стратешку аутономију. Њихова безбедност и даље зависи од одлука других. То је највећа слабост сваког политичког система. Ко не може сам да одлучује о својој безбедности, не одлучује ни о својој будућности.

Топ-листу губитника настављамо са Европском унијом. Шарл де Гол је још шездесетих година упозоравао: „Европа мора научити да говори својим гласом.” Шездесет година касније, тај глас се једва чуо. Највећа геополитичка криза године прошла је без значајнијег европског утицаја. Европа је посматрала. Америка је бомбардовала. Иран је одговарао. Пакистан је посредовао. Кина је чекала. А Европска унија издавала саопштења. Ниједна велика сила не настаје саопштењима.

Москва је годинама градила стратешко партнерство са Техераном. Када је дошао тренутак истине, подршка се углавном свела на политичке изјаве. То није први пут. Сирија. Арменија. Венецуела. Листа партнера који су очекивали више од Москве постаје све дужа

Русија је такође заузела место у врху табеле. Москва је годинама градила стратешко партнерство са Техераном. Када је дошао тренутак истине, подршка се углавном свела на политичке изјаве. То није први пут. Сирија. Арменија. Венецуела. Листа партнера који су очекивали више од Москве постаје све дужа. Рат са Ираном показао је оно што многи нису желели да виде: Русија данас можда јесте велика војна сила, али више није сила способна да одлучујуће обликује догађаје на више фронтова истовремено.

Победници из сенке

Ова друга листа је значајно краћа. Практично су само Иран и Кина заслужили епитет каквих-таквих победника.

Највећи парадокс овог рата је чињеница да је Иран можда изгубио битке, али је добио рат за опстанак. Циљ није био само уништење иранских капацитета. Циљ је био промена режима. Тај циљ није остварен. Режим је преживео. Држава је преживела. Институције су преживеле.

Иран је војно уздрман, али је однео моралну победу. Економски девастиран, али политички сада у бољој позицији. Тактички поражен, али стратешки се позиционирао као озбиљан такмац на глобалној равни. То је за Техеран, само по себи, огромна победа. Као што је Талеран говорио: „Држава није поражена док не прихвати да је поражена.” Иран то није прихватио. Напротив.

Данас се о Ирану преговара. Са Ираном се разговара. Ирану се нуде уступци. Иран поново постаје незаобилазан фактор региона. Посебно важан остаје Хормушки мореуз – артерија кроз коју пролази значајан део светске трговине енергентима. Управо меморандум потврђује да је питање Хормуза постало једно од кључних преговарачких оружја Техерана. Ентони Блинкен, државни секретар у претходној администрацији, иронично је закључио да је „једино достигнуће примирја вероватно то што ће Хормушки мореуз поново бити отворен, који је био отворен пре него што је рат започео. А изгледа да ћемо платити Ирану да то уради.”

Можда и највећа занимљивост је та што је Кина нашла своје место међу победницима, а да није испалила ниједан метак. Сун Цу је пре две и по хиљаде година написао: „Највећа победа је она остварена без борбе.”

Ако постоји држава која је из овог рата изашла јача без иједног испаљеног метка, то је Кина. Док су други ратовали, Кина је трговала. Док су други трошили милијарде, Кина је градила везе. Док су други производили нестабилност, Кина је нудила предвидљивост. У свету уморном од ратова, предвидљивост постаје највреднија валута. А Пекинг је управо то понудио.

Најмоћнија држава света кренула је да промени Иран. А ако Трамп изгуби међуизборе у новембру, САД ће се значајно променити. Иран ће остати исти или чак радикалнији него што је био

Међу мале победнике ове велике приче треба споменути и Пакистан. Појавио се изненада и прилично неочекивано као медијатор. Историја памти посреднике. Кемп Дејвид. Дејтон. Осло. Исламабад вероватно неће ући у тај ранг, али је Пакистан овим процесом показао да може играти много већу дипломатску улогу него што му многи признају. Меморандум носи печат управо те посредничке функције.

Када се једног дана буду писале озбиљне историје овог рата, вероватно неће бити запамћен по броју ракета, бомбардера или носача авиона. Биће запамћен по једној једноставној чињеници.

Најмоћнија држава света кренула је да промени Иран. А ако Трамп изгуби међуизборе у новембру, САД ће се значајно променити. Иран ће остати исти или чак радикалнији него што је био.

И зато је највећа лекција овог сукоба брутално једноставна: Најтеже није добити рат. Најтеже је добити оно због чега сте у рат ушли.

А управо ту су Трамп и Нетанјаху изгубили. Иран је победио самим тим што је преживео.

(politicki.ba)