Gas, laži i video-trake

Gde je istina između dve izjave o zabrani uvoza ruskog gasa - one koja stiže od srpskih zvaničnika („ovo je katastrofa“), i one koje stiže iz Evrope („to je laž“). Šta se nakon nove gasne uredbe EU promenilo kada je reč o našem snabdevanju gasom iz Rusije? Ništa, jer dugoročni ugovor s Rusima još nemamo, a formalno pravno evropska uredba neće važiti za nas pošto je doneta za zemlje članice EU. Ali gas do nas stiže preko dve članice EU: Bugarske i Mađarske. Od 1. januara 2028. godine, čak i da se postigne mir između Rusije i Ukrajine, Evropska unija ne želi više „ni molekul“ ruskog gasa. Gde smo tu mi u ovoj gasnoj jednačini?

Gasovod u Rumuniji

„Srbija se nalazi u veoma teškoj i gotovo bezizlaznoj situaciji.“ Ovim rečima je nacrt odluke Saveta Evropske unije o zabrani uvoza ruskog gasa pre dva dana prokomentarisala ministarska energetike Dubravka Đedović Handanović. „Ovo je katastrofa“, rekli su istog dana i predsednica Skupštine Ana Brnabić i ministar finansija Siniša Mali. „Da ne objašnjavam, hiljadu problema“, dodao je predsednik Aleksandar Vučić iz Budimpešte.

Onda je u utorak uveče, u 19:23, Marta Kos, evropska komesarka za proširenje, za televiziju N1 rekla da EU ne odseca snabdevanje gasa Srbiji: „To je laž, ono što smo se dogovorili jeste da će države članice morati da istupe iz sporazuma o snabdevanju sa Rusijom, ali se nigde ne navodi da neće moći da rade tranzit trećim zemljama, uključujući i Srbiji“.

Gde je istina između ova dva gasna scenarija koja čekaju Srbiju?

Šta piše u nacrtu Uredbe EU

Željko Marković iz Saveza energetičara za emisiju Oko je u utorak, u 18:30, rekao kako u objavljenom nacrtu uredbe Saveta EU „decidno nigde ne piše da će se trećim zemljama prilikom tranzita gasa kroz EU obustaviti transport“.

Naime, u članu 20. nacrta Uredbe navodi se sledeće: „Svaki gas koji je pre uvoza u EU izvezen iz Ruske Federacije, bilo direktnim izvozom iz Rusije u EU ili indirektnim izvozom preko treće zemlje, trebalo bi, osim u slučaju tranzita, da podleže zabrani.“

Zemlje Evropske unije, a u našem slučaju to su Mađarska i Bugarska, iz kojih u Srbiju dolazi ruski gas, za nas su tranzitne zemlje. „Gas stiže Turskim tokom do Bugarske, a iz Bugarske dolazi u Srbiju“, objasnio je Željko Marković. „Bugarska je u ovom slučaju za EU tranzitna zemlja kroz koju dolazi gas za Srbiju. I ovde lepo piše 'osim tranzita'. Uredba se odnosi na članice EU, ne odnosi se na Srbiju.“

Dakle, formalno-pravno za nas ova Uredba, ako se usvoji, neće važiti.

Znači li to da Srbija nema nikakvog razloga za brigu?

Ipak...

Ne znači. Kako sada stvari stoje, nema razloga za paniku, ali nema ni mnogo razloga za optimizam. Evo i zašto: bugarski premijer Rosen Željazkov je početkom oktobra za bugarsku novinsku agenciju BTA rekao da će Bugarska 2026. godine obustaviti tranzit ruskog gasa za kratkoročne ugovore, kao deo plana EU da potpuno prekine uvoz ruskog gasa.

Sedište Srbijagasa

Drugi, čini se veći problem, jeste što Srbija nema dugoročni sporazum o snabdevanju gasa sa Ruskom Federacijom. Aktuelni ističe krajem ovog meseca, a ono što je moglo da se čuje od predsednika Aleksandra Vučića pre desetak dana jeste da je Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, iz Moskve javio da ćemo produžetak ugovora dobiti samo do kraja godine.

Očekivalo se da će Srbija dobiti novi dugoročni sporazum o snabdevanju gasa s Rusijom, međutim, Dušan Bajatović iz Moskve se još nije vratio. Pitanje je kakve će vesti na kraju doneti.

Nacrt Uredbe Saveta EU predviđa zabranu uvoza za zemlje članice od 1. januara 2026. godine, ali ostavlja prostor onim zemljama koje imaju sklopljene dugoročne i kratkoročne ugovore.

Tako se u dokumentu navodi da će se za kratkoročne ugovore, potpisane pre 17. juna 2025. godine zabrana primenjivati tek od 17. juna 2026. Za dugoročne ugovore potpisane pre tog datuma (17. juna 2025) zabrana važi od 1. januara 2028. godine. Taj datum ostavljen je kao krajnji rok za dotok ruskog gasa u Evropu.

Na prvi pogled čini se da je Srbija u nekoj vrsti vakuuma, jer naš novi ugovor sa Ruskom Federacijom još nije potpisan – ni dugoročni, ni kratkoročni. Međutim, Željko Marković za Oko objašnjava da ovi datumi ne važe za Srbiju i treće zemlje van EU, već samo za zemlje članice Unije.

Dodatni problem koji se otvara jeste to što će u naredne tri godine Evropa trajno istisnuti ruski gas sa tržišta EU. Kako to slikovito kažu zvaničnici EU, cilj je da od 1. januara 2028. u Evropskoj uniji ne bude ni molekul ruskog gasa. A u Srbiju ruski gas stiže preko dve članice Unije: Bugarske i Mađarske.

Drugi izvori gasa za Srbiju

Kako sada stvari stoje, bez ruskog gasa Srbija nema dovoljne količine za sve potrebe naše privrede. Prema energetskom bilansu za 2025. godinu, nama treba tri milijarde kubika gasa godišnje. Od toga desetinu proizvedemo sami, 90 odsto uvezemo. Prema energetskom bilansu, iz uvoza ove godine treba da stigne 2,8 milijardi kubnih metara gasa.

Ako ruski gas ostavimo po strani, koliko gasa iz drugih izvora imamo na raspolaganju?

Preko Bugarske, gasnim interkonektorom, gas u našu zemlju može da dođe iz drugih izvora. Raša Kojčić, nekadašnji pomoćnik ministra energetike za naftu i gas, kaže za Oko da ako 1. januara 2026. dođe do prekida isporuke ruskog gasa, ostaje nam interkonekcija sa Bugarskom preko koje stiže prirodni gas iz Azerbejdžana.

Bugarski predsednik Rumen Radev i predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom radova na gasnoj interkonekciji „Bugarska i Srbija“ (IBS) u selu Goletovci u Bugarskoj, 1. februara 2023. godine.

O kolikim količinama je reč takođe se vidi iz energetskog bilansa. U novembru 2023. godine potpisan je ugovor između „Srbijagasa“ i kompanije „Sokar“, kojim je predviđena isporuka minimalno 365 miliona kubika azerbejdžanskog prirodnog gasa godišnje. Ugovor sa kompanijom „Sokar“ je produžen i na 2025. godinu, a zaključen je i još jedan, „zimski“ ugovor, i to za količine od oko 151 miliona kubika. Što je 516 miliona kubika.

Preko iste interkonekcije može ukupno da stigne 1,8 milijardi kubika, toliki su transportni kapaciteti, ali mi za sada nemamo ugovore i rezervisane količine za toliko gasa. Ono što imamo jeste rezervisani kapacitet iz LNG terminala u Aleksandropolisu u Grčkoj od 300 miliona kubika godišnje. Ukupno, sa ugovorima za azerbejdžanski gas, to je nešto malo više od oko 800 miliona kubika.

„Mi bismo mogli, realno, da kupimo gas od trejdera i da dopremimo preko Bugarske još neku izvesnu količinu iz Aleksandropolisa, ili od nekog dobavljača iz pravca Turske, iz Transanadolijskog gasovoda“, rekao je Raša Kojčić u emisiji Oko.

Druga pristupna tačka za gas je Horgoš, preko koje u Srbiju stiže ruski gas. Međutim, Kojčić kaže da preko Mađarske, koja je čvorište, može da dođe gas i iz drugih izvora, pošto je ona povezana i sa BRUA gasovodom (Bugarska, Rumunija, Mađarska, Austrija), ali i sa LNG terminalnom na Krku u Hrvatskoj. „Tako da postoji mogućnost da se određena količina nadomesti“, smatra Kojčić.

O kojoj količini je reč za sada nije poznato, ali ono što nam trenutno stoji na raspolaganju, i za šta imamo ugovore, ne pokriva ni trećinu neophodnih godišnjih potreba.

Evropa i ruski gas

Nije dobra vest ni da Evropska unija neće uvoziti ruski gas čak i ako Rusija potpiše mirovni sporazum sa Ukrajinom. To je izjavio evropski komesar za energetiku Dan Jorgensen u Luksemburgu nakon sastanka ministara energetike EU. „Sporazum, koji su ministri postigli, jeste istorijski u smislu da će značiti da čak i nakon zaključenja mirovnog sporazuma, što se svakako nadamo da će se dogoditi pre ili kasnije, nećemo nastaviti da uvozimo ruske energetske resurse“, rekao je on.

Bojan Stanić, zamenik direktora Sektora za statistiku i strateške analize Privredne komore Srbije, kaže da to govori da je namera EU da se odrekne ruskih energenata trajna. Razlog za optimizam, ipak, on vidi u tome da cena gasa na tržištu, uprkos ovoj odluci, nije porasla. „Takođe, nijedna zemlja u Evropi nije ostala bez goriva i gasa. Po kom sistemu bi Srbija onda ostala bez gasa?“, pita se Stanić.

Pre nego što je počeo rat u Ukrajini, u EU je godišnje stizalo 155 milijardi kubika ruskog gasa. Ove godine, kako se očekuje, stići će 38 milijardi kubika, što je čak četiri puta manje nego pre rata.

U nacrtu Uredbe EU navodi se i da je Rusija od gasa zaradila 15 milijardi evra, da te prihode može da koristi za finansiranje rata u Ukrajini, te da te tokove kapitala zato treba prekinuti.

Udeo ruskog gasa u ukupnim godišnjim potrebama EU sada čini između 7 i 17 odsto, u zavisnosti od toga da li je reč o prirodnom ili tečnom gasu. Najveći snabdevač Evrope gasom sada je Norveška, odakle dolazi čak 50 odsto količina kada je reč o prirodnom gasu, a kada je reč o tečnom, takozvanom LNG-u, najveći snabdevač Evrope je Amerika (57,7%).

„Kvalifikovana većina“ naspram Mađarske i Slovačke

Postoji li šansa, ipak, da Evropski parlament ovu Uredbu na kraju ne usvoji?

Sudeći prema onome što piše Nadežda Kokotović iz Briselskog energetskog kluba za portal Energija Balkana – ne postoji. U Evropskom parlamentu neće biti iznenađenja: još u julu je ova institucija izrazila podršku ovom predlogu sa 459 glasova za, 170 protiv i 30 uzdržanih.

Zasedanje Evropskog parlamenta

„Uredbe koje spadaju pod pravila unutrašnjeg tržišta i obuhvataju oblasti životne sredine, energetike, unutrašnjeg tržišta i tome slično, mogu se u Savetu usvojiti kvalifikovanom većinom (QVM, Qualified Majority Voting), uz obaveznu potvrdu Evropskog parlamenta. Da bi se uredba usvojila po QMV-u, moraju biti ispunjena dva uslova: najmanje 55% država članica (trenutno 15 od 27) mora glasati za, s tim da te države moraju predstavljati najmanje 65% ukupnog stanovništva EU. Blokirajuća manjina mora da se sastoji od najmanje četiri države koje predstavljaju više od 35% stanovništva EU“, piše Nadežda Kokotović.

Već je jasno ko će biti deo te manjine. To su Slovačka i Mađarska, koje su još visoko zavisne od ruskih energenata. Mađarska, na primer, ima s Rusijom dugoročni ugovor za gas do 2036. godine. „Ovo je veliki skandal, ovo nije mera već sankcija. Moramo razmotriti neke pravne korake, jer ovo je jasno kršenje ugovora Evropske unije“, rekao je o nacrtu Uredbe EU ministar spoljnih poslova Mađarske Peter Sijarto.

Međutim, Nadežda Kokotović piše da Mađarska i Slovačka, najglasniji protivnici ove uredbe, zajedno čine samo 3,3% stanovništva EU. „One nisu u stanju da preglasaju velike zemlje, niti mogu blokiraju Uredbu, te se iz toga može jasno videti namera većine u sve tri institucije EU da grubo nametnu ovu odluku manjini“, kaže ona.

Slovački premijer Robert Fico i mađarski premijer Viktor Orban

NIS pod sankcijama

Ono što energetsku situaciju u Srbiji dodatno komplikuje jeste slučaj NIS-a, koji je pod američkim sankcijama, a za koji se još ne vidi rešenje. Jer, kako to kaže Raša Kojčić, rafinerija u Pančevu je srce srpskog energetskog sistema, a NIS, sa mrežom dobavljača i 13.205 zaposlenih, koji budžet puni sa 10 odsto i u BDP-u učestvuje sa 4 odsto, ključna je arterija srpske privrede.

Od kada su Sjedinjene Američke Države stavile NIS na listu sankcionisanih kompanija, on za SAD praktično trenutno ne postoji na privrednoj mapi Srbije. 

Sudeći prema onome što je za Večernje novosti 16. oktobra izjavio ruski ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko, ruski vlasnik NIS-a je u ovim okolnostima fokus stavio na snabdevenost tržišta, a ne na prodaju dela akcija. „U stalnom smo kontaktu sa rukovodstvom NIS-a, oni su pripremili sve što je neophodno da, što je sada najvažnije, ne dođe do poremećaja, nestašica ili napetosti na tržištu“, rekao je on.

Dodao je i da je ključno kako će kompanija da preživi ovu situaciju, a da ostane u okvirima ugovora iz 2008. godine o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede između vlada Rusije i Srbije. „Nijedna strana, i tu postoji potpuno razumevanje, ne želi i neće da krši taj ugovor, što mi uzajamno poštujemo“, kaže Bocan-Harčenko.

Sastanak predsednika Srbije Aleksandra Vučića i ruskog ambasadora Aleksandra Bocan-Harčenka

Da pritom misli na nacionalizaciju NIS-a, vidi se kada na direktno pitanje o tome odgovara sledećim rečima: „Ukoliko bi odgovor na uvođenje nelegitimnih sankcija bio menjanje udela vlasništva u kompaniji bez uzajamne saglasnosti, ili da neko nešto oduzima, to bi bilo u suprotnosti sa dosadašnjim ugovorima.“

I tu se opet priča o NIS-u vraća na priču o gasu. U tom slučaju, smanjuju se šanse da Srbija dobije dugoročni ugovor za gas.

Uz to, Srbiji trenutno preti i opasnost od sekundarnih sankcija OFAC-a, Kancelarije za kontrolu imovine u inostranstvu Ministarstva finansija SAD-a. Pod sekundarne sankcije mogu da potpadnu svi oni „entiteti koji nisu iz SAD-a, a koji se bave određenim vrstama transakcija, počevši od datuma izdavanja sankcija“. Kako je rekao predsednik Aleksandar Vučić, Narodna banka Srbije već je dobila upozorenje za platnu „dina“ karticu. Jer, na NIS-ovim pumpama gorivo još može da se plati tom karticom.

OFAC redovno proširuje listu sankcionisanih građana i kompanija. Samo da prilikom sledećeg proširenja liste, posle NIS-a još neka kompanija ili banka iz Srbije ne završi na istom spisku.

Požar u MOL-ovoj rafineriji u Sažalombati, 21. oktobra 2025.

I na sve ovo, u Mađarskoj i Rumuniji pre dva dana u dve rafinerije došlo je do eksplozije i požara: najpre u rafineriji „Petrotel-Lukoil” u Rumuniji, a onda, nekoliko sati kasnije, i u MOL-ovoj rafineriji u Sažalombati, nedaleko od Budimpešte.

Uzroci ovih eksplozija još nisu poznati, ali ono što se zna jeste da postrojenje u Sažalombati čini 40 odsto ukupnog kapaciteta prerade ove velike MOL-ove, tzv. Dunavske rafinerije, a upravo bi ova mađarska kompanija trebalo u narednom periodu da izveze više nafte u Srbiju.

Rekao bi čovek, savršena oluja.

(RTS)