Demografska pustinja

Da pobrojimo najveće pogibelji koje se nadvijaju nad Srbijicom. Neke globalne opasnosti će Srbiju zaobići. Orkani i tornada će šibati Srbe samo u pesmi Tome Zdravkovića. Ipak, neke druge nevolje se pomaljaju na vidiku, tvoreći „savršenu oluju“. Tim izrazom se nazivaju katastrofe nastale sadejstvom više pojedinačnih činilaca. Od globalnih činilaca, neće nas zaobići globalno zagrevanje. Srbija neće postati suva ili poplavljena pustoš, ali će najverovatnije biti demografska pustinja sa nekoliko velikih i ne tako brojnih manjih naseljenih oaza. Može li se sačuvati gusta šuma naselja?

Otoič je u Šarm el Šeiku održan svetski klimatski samit. Još jedno podsećanje koliko je teško održati svečana obećanja. Na jednom ranijem samitu u Parizu,2015. godine, skoro sve države sveta su se obavezale da će se potruditi da zagrevanje ozračja planete ne pređe 1,5 stepeni u odnosu na predindustrijsko doba. Od toga nije bilo ništa. Svet je na ivici prelaska ove granice. Očekuju se veće suše, veće oluje, veće poplave, veći požari.

U ovom crvenomorskom letovalištu naglasak nije bio na gornjoj granici zagrevanja, već se dogodio jedan važan novi korak. Najznačajnija odluka ovog Sinajskog samita je obavezivanje bogatih zemalja da uspostave fond za nadoknadu gubitaka i šteta siromašnim zemljama na udaru klimatskih nepogoda. To je početak ispravljanja jedne stare istorijske nepravde. Zemlje Severa, koje su svoje bogatstvo stekle vekovnim sagorevanjem fosilnih goriva, sada su obećale da nadoknade makar deo štete zemljama Juga, koje trpe najveće nedaće od klimatskih promena a da vrlo malo doprinose globalnom zagrevanju.

Nije utanačeno koliko je to novca, niti koje će zemlje imati pravo na tu pomoć. Na primer, Pakistan je ove godine u poplavama pretrpeo štetu od preko 30 milijardi dolara. SAD su se pohvalile kako su poslale 97 miliona pomoći, što je oko tri promila štete. Sve druge zemlje su poslale još manje novca.

Pre deset godina, bogate zemlje su obećale da će davati 100 milijardi godišnje za borbu protiv klimatskih promena, prelazak na čistu energiju i pomoć siromašnima. Bajdenova administracija je prošle godine pokušala da prikupi 2,5 milijarde, a skupili su oko jedne milijarde. Sa republikanskom većinom u Kongresu smanjuju se šanse da se skupi i toliko. Evropska unija se obavezala da sakupi 300 miliona.

Akttivistkinja u Šarm el Šeiku u vreme održavanja Konferencije o klimatskim promenama, 19. novembra 2022.

U međuvremenu, zemlje su se same snalazile u skladu sa mogućnostima. Mnoge zemlje već imaju nacionalne adaptacione planove (NAP). Bogate zemlje kao Holandija i Italija, grade džinovske brane. Drugačiji je pristup Bangladeša, zemlje u kojoj je poplave izazvane ciklonom Bola 1970. godine, dakle pre globalnog zagrevanja, podavile preko 300 hiljada ljudi. Bangladeš ni ne pomišlja da zaštiti sve svoje dugačke obale i svo svoje isuviše nisko zemljište. Država tamo pokušava da obezbedi što više ljudi i životinja izgradnjom snažnih zgrada u svakom selu, koje mogu da izdrže svaku poplavu, a u povoljnijim vremenskim uslovim služe kao škole i drugi društveni i privredni objekti.

Iskustvo Bangladeša nas navodi na razmišljanje kako jedna siromašna zemlja, ugrožena sa više strana, može da obezbedi svoj opstanak, a možda i boljitak? 

Rođaci iz unutrašnjosti

Na početku da pobrojimo najveće pogibelji koje se nadvijaju nad Srbijicom. Neke globalne opasnosti će zaobići Srbiju. Orkani i tornada će šibati Srbe samo u pesmi Tome Zdravkovića. Ipak, neke druge nevolje se pomaljaju na vidiku, tvoreći „savršenu oluju". Tim izrazom se nazivaju katastrofe nastale sadejstvom više pojedinačnih činilaca.

Od globalnih činilaca, neće nas zaobići globalno zagrevanje. Ono neće potopiti Srbiju, ali može da je isuši. Ovoga leta je moćni Dunav toliko oplićao, da su sa nekada dubokog dna izronile olupine nemačkih brodova iz Drugog svetskog rata. Jedine velike vode koje su celim tokom u centralnoj Srbiji, tri Morave, mogle su se pregaziti na više mesta nego ikada ranije. I sa tim skromnim vodotokovima, Srbija je manje suva od većine zemalja južne Evrope.

Olupine nemačkih brodova iz Drugog svetskog rata u Dunavu

Srbija neće postati suva ili poplavljena pustoš, ali će najverovatnije biti demografska pustinja sa nekoliko velikih i ne tako brojnih manjih naseljenih oaza. Može li se sačuvati gusta šuma naselja? 

Kod nas vlada mišljenje da srpsko selo izumire i da je to neki veliki problem. U stvarnosti udeo ljudi koji žive od poljoprivrede u Srbiji je još uvek tri puta veći od proseka EU, a pet puta od proseka zone evra. Znači, broj sela i seljaka u Srbiji će i dalje da opada, što pomalo obesmišljava celu ideju o održanju sela, a pogotovo povratka na selo.

Povratka će biti, ali budući žitelji sela uglavnom neće biti seljaci. Preživeće ona sela koja će biti u dometu velegradskih putnika na posao. Dakle, to više neće biti sela, nego predgrađa Beograda i Novog Sada. Možda će opstati i neka druga, dalje od velikih gradova, onde gde su moguće unosne delatnosti, kao što su turizam i visoko specijalizovana proizvodnja hrane (maline, jabuke, vinogradi, itd).

Ova druga sela, daleko od velegradova, opstaće samo ako u okolini postoje živi srednji i mali gradovi, u kojima je moguće ići u škole i kod lekara, imati kakav takav kulturni i društveni život. 

Po svemu sudeći, nisu samo sela ta koja odumiru, već i mali i srednji gradovi. Još neko vreme nećemo videti rezultate aljkavo vođenog popisa. Ali, na osnovu ranijih popisa znamo da broj stanovnika opada ne samo na selu, gde se stropoštava, nego i u maltene svim gradovima. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati gradovi u kojima stanovništvo ne opada. Jednog dana ćemo dočekati rezultate popisa i proveriti ovaj sud.

Građani Bora u filmu "Beli beli svet" Olega Novkovića (2010)

Opustela Srbija je izložena mnogim ekološkim, pa i bezbednosnim rizicima. Ne samo da se vukovi spuštaju u napuštene krajeve, nego se u pustolinama kreću i raznorazni nepoželjni ljudi. Recimo, jedan od glavnih problema u Kopnenoj zoni bezbednosti je seča šume. Šumu nema ko da čuva, pa su pogranične šume centralne Srbije lak plen za Albance sa ogoljenog Kosova.

Opština Kuršumlija je 2011. godine imala manje od 20 stanovnika na kvadratni kilometar, od kojih je 72% živelo u samom gradu. Postojbina vrednih neimara, opština Crna Trava, imala je 2011. godine, oko pet stanovnika na kvadratni kilometar. U Kaluđerici ih verovatno ima više nego u zavičaju.

U pretežno pustinjskom Alžiru, naseljenost je oko 18 ljudi na kvadratni kilometar. U Alžiru je stanovništvo za proteklih pola veka naraslo oko tri puta. U Srbiji je broj ljudi u stalnom padu. I u Alžiru i u Srbiji, stanovništvo se zbija uz obale. Tamošnju obalu zapljuskuje Sredozemno more. Srpske obale su obale Save, Dunava i tri Morave. 

Pet pitanja za održivost naselja

Kako sačuvati narod u Srbiji izvan ovih nekoliko dolina? Kako spasiti demografsko krvarenje gradića od 10-ak hiljada stanovnika? Da li je to moguće? Da li je to potrebno? Smislio sam misaoni eksperiment pomoću koga svako od nas može proveriti održivost nekog naselja. Postavite sebi pet pitanja:

1.    Da li bih u ovom mestu proveo/la dan?

2.    Da li bih u ovom mestu proveo/la odmor?

3.    Da li su zabava, obrazovanje i kultura u ovom gradu dobri?

4.    Da li bih u ovom mestu proveo/la radni vek?

5.    Da li u ovom mestu vidim budućnost svoje dece i unuka?

Strahujem od odgovora na ova pitanja. Posebno me plaši mogućnost da je broj gradova koji dobijaju odgovor „DA" na treće, četvrto i peto pitanje veoma mali.

Svadba u Gradini u TV seriji "Više od igre"

Na prvi pogled, jednostavno je kako povećati taj broj. Najvažnije je, naravno, četvrto pitanje. Dobri poslovi vuku dovoljan broj ljudi za dovoljno đaka, posetioca biblioteka, knjižara i priredbi, ali i kafana. Međutim, tu dolazimo do začaranog kruga: investicije izvan okoline najvećih gradova najčešće odlaze u već bogati i naseljeni Srem.

Na prvi pogled, ključni su infrastruktura i blizina velikih gradova. Međutim, odlični putevi i znatan broj srednjih gradova nisu sačuvali stanovništvo Slavonije. Dobri putevi su samo olakšali beg Slavonaca na Zapad i Sever. Ova oblast, po geografiji i tipu naselja skoro bliznakinja Srema, za 25 godina od stvaranja nezavisne Hrvatske izgubila je četvrtinu stanovnika. Naravno, mnogi od njih su Srbi, ali ovaj gubitak daleko prevazilazi postotak Srba u tim krajevima. To su brojevi nalik na one sa srpskog Juga, iako je Slavonija znatno bogatija od južne Srbije.

Mnogi bi sada rekli da su i Slavonija i Srpski Jug žrtve deindustrijalizacije. Island, zemlja sa najvećim rastom stanovnika u Evropi, uglavnom zbog useljavanja, ima veoma skromnu industriju.

Island nisam pomenuo samo zbog velikog rasta. Mnogi ljudi koji napuštaju naše krajeve žale se da žive kao na kraju sveta, duhovno stešnjeni u malim gradovima. A doslovno na kraju sveta, na ostrvu leda i vatre, Islandu, gde noć i dan traju po šest meseci, ljudi se ne osećaju zatvoreno u zemlji gde je najveći grad manji od Niša ili Kragujevca, a svi ostali zajedno imaju stanovnika koliko grad Leskovac sa okolinom.

Bazeni Plave lagune kod geotermalne elektrane u blizini grada Grindavika na Islandu

Zašto se Islanđani nisu iselili, sa mnogo novca koji imaju, makar u neke toplije krajeve? Kako Islanđani čuvaju svoje gradove od pražnjenja? 

Procesi dugog trajanja

Starenje naroda je drugi element demografske oluje. Zemlje regiona imaju sve manje dece. Po podacima Svetske banke za naše krajeve iz 2020. godine, najmanje dece se rađalo u Bosni i Hercegovini (1,2 po ženi), najviše na Kosovu (1,9) i u Crnoj Gori (1,8), u Sloveniji 1,6, a u Srbiji i Hrvatskoj po 1,5.

Podaci su vrlo neobični. Očekivalo bi se da je broj dece najveći u zaostalim krajevima, a najmanji u bogatijim, što je samo delimično tačno, jer najbogatija Slovenija ima prilično veću stopu rađanja od siromašne BiH. Sve je to manje od stope proste obnove od 2,1.

Cela Evropa i globalni Sever se pitaju kako da zaustave pad broja novorođene dece. U nekim zemljama, kao što je Poljska, spas se traži u povratku tradicionalnih vrednosti i državnoj kontroli ženskog tela preko zabrane abortusa. Slične mere u Rumuniji, uvedene 1966. godine, imale su samo kratkoročno dejstvo na porast rađanja. Posle nekoliko godina, stope živorođene dece su opet dramatično opale. Jedino je porastao broj siročića i žena umrlih zbog ilegalnih abortusa.

U porodilištu

Demografsko opadanje nije uvek loša vest. U regionu u kome je pražnjenje prostora prilično ravnomerno raspoređeno, teritorijalne pretenzije gube smisao.

Svojevremeno su Srbi strahovali kako će albanska demografska plima da potopi i delove centralne Srbije. Niko ne zna koliko je Albanaca na Kosovu. Ono što je sigurno je da ih je sve manje, što se vidi po broju korišćenih mobilnih telefona.

Na zapadu, krajevi najstrašnijih bratoubilačkih pokolja i progona i u Drugom svetskom ratu, i u ratovima devedesetih, skoro bukvalno su nenaseljeni. Hrvatski nacionalisti su ostvarili svoju mračnu viziju proterivanja Srba iz Krajine, a dočekali su da zemlju prognanih Srba nasele ne Hrvati, nego divlje zveri. 

Izumiranje svih naroda regiona umanjuje opasnost od rata. Stari ljudi ratuju pretežno za slavskom trpezom i uz pomoć daljinskog upravljača za televizor. Možda će buduća pokolenja na naše današnje sukobe gledati kao što mi vidimo izgibije naših seljačkih predaka oko međa. Nepotrebne, beskorisne i besmislene. Tako već danas izgleda bugarsko-srpski sukob oko Makedonije. Ova dva naroda su vodili pet ratova oko te nesrećne zemlje. Drugi balkanski rat je izbio pre svega oko istočne Makedonije. Danas u tom kraju nema ni Srba, ni Bugara, a bogami ni mnogo Makedonaca.

Iz filma "Majke" Milča Mančevskog (2010)

Naravno, moje potcenjivanje opasnosti od rata može da bude i sasvim pogrešno. Malo ko je 1989. godine verovao da su u srazmerno prosperitetnoj Jugoslaviji mogući ratovi devedesetih. Ipak, ako uporedimo ratne žrtve i štete te strašne dekade sa demografskim gubicima i štetom nanetom pljačkaškom tranzicijom, brojevi će pretegnuti na stranu mirnodopskih stradanja. Naravno, demografski gubici su relativni. Iseljeni ljudi su i dalje živi, iako se sve manje osećaju da pripadnici svoje matične zajednice.

Veliki francuski istoričar Fernan Brodel je govorio o procesima dugog trajanja. Njima je suprotstavljao događajnu istoriju u koju spadaju i politički, vojni i diplomatski problemi. Procesi dugog trajanja, kao što su klimatske i demografske promene. Oni su kao duboke okeanske struje. Politički i vojni događaji su kao talasi izazvani olujom, mogu da budu strašni i kobni, ali na kraju nestanu u dubinama okeana. 

Skloništa od oluje   

Nisam zaboravio Bangladeš, spomenut na početku teksta. Ta država nije u stanju da brani celu svoju obalu. Oni na pojedinim tačkama grade tvrđave-skloništa koja mogu da izdrže udarce cunamija, uragana i ostalih nepogoda.

Na obali Save u Beogradu

Kako Srbi da grade tvrđave-skloništa koja će izdržati dvostruku oluju iseljavanja i sve manjeg rađanja?

Zanimljivo, Srbija lakše uvodi mere za rađanje nego mere za povratak. Država se nada u neko čudo koje bi povećalo broj novorođenih Srba, ali nedovoljno brani već postojeće ljude, koji mogu da budu pokretači razvoja. Jedan od najuspešnijih naučnika iz Srbije, Miodrag Stojković, pokušavao je da u Leskovcu napravi najsavremeniju bolnicu za lečenje steriliteta, koja bi verovatno bila i centar naučnog rada. Takva institucija bi sasvim doslovno, uvećala broj budućih Srba na opustelom srpskom Jugu. Morao je da se povuče, kao i sa mesta profesora Medicinskog fakulteta u Kragujevcu. Podrazumeva se da nije akademik.

Mnogo se priča o naseljavanju opustelih krajeva Srbije. Šanse za to su slične kao one za smanjenje globalne temperature, skoro nikakve. Isto je i sa zamišljanjem budućih porodica sa buljucima dece. Umesto toga, možda bi mogli da se usredsredimo da ono malo dece što imamo ostanu Srbi, ako već ne ostaju u zemlji Srbiji.

Migranti kod Kelebije februara 2020.

Za sada su glavne veze srpske omladine u rasejanju i otadžbine narodnjaci, ćevapi, sportski idoli, folklor i, pomalo, crkva. Beč i Toronto su među najvećim srpskim gradovima. Čikago je to samo u urbanoj legendi, jer većina ljudi srpskog porekla ne učestvuje aktivno u životu zajednice. Pametna obrazovna i kulturna politika može da napravi uporišta srpskog identiteta koja bi odolela cunamiju globalizacije.

Što se matične države tiče, nastojati da što više gradova postanu mesta u koja svi žele da dođu i da ostanu. Ako ove tvrđave identiteta izdrže sledećih nekoliko decenija, tek onda možemo da razmišljamo o ostalim teritorijama. Da se nadamo da ćemo naseliti pustinju. 

(RTS)