Završna reč odbrane povodom tužbe Inicijative mladih za ljudska prava

Moram da priznam da ne razumem tekst rešenja Apelacionog suda. Ukoliko ne grešim, čitanjem tog rešenja, stiče se utisak da nisam dostavio dovoljno dokaza u svoju odbranu, a da je tužbena strana dokazala postojanje govora mržnje. Naravno da ne znam ništa o pravu, ali ono što sa sigurnošću i pouzdano znam je da i u Srbiji postoji Ustavom zagarantovana pretpostavka nevinosti. Ona je univerzalna, i postoji i van krivičnog prava. Zbog toga smatram da ja nisam imao obavezu da dokazujem nevinost, sve dok tužbeni ne dokažu da sam kriv. A oni to ničim nisu dokazali. Ako u poslednjih šest godina nisu dokazali postojanje moje namere o kojoj su pisali u tužbi, i ukoliko se u društvu, baš ni u jednom njegovom delu, nisu pokazali znaci da je moj tekst uticao onako kako su oni u Tužbi najavili da hoće, ja stvarno ne vidim gde je moja krivica. Nema namere o kojoj su govorili u optužnici, i nema rezultata koje su najavili. Na osnovu čega onda neko može da tvrdi da postoji moja krivica?

Ja ne mogu da budem odgovoran za nešto što neko umisli da je napisano u tekstu.

Samo jedan primer za moju tvrdnju da su u Tužbi izmišljeni dokazi je ovaj: ,,Autor tvrdi da albanski narod nije uradio išta kreativno po čemu bi ostao upamćen u zajednici ljudi. Ovakav stav predstavlja omalovažavanje Albanaca i izraz je najgoreg šovinizma. Upoređivati narode po tome šta su kreativno uradili predstavlja predmet svih rasističkih i šovinističkih ideologija u istoriji, kao i danas. Ovakvo poređenje takođe nedvosmisleno implicira da čitavi narodi imaju različitu vrednost i da samim tim, ljudi koji im pripadaju ne mogu ni biti jednaki. (...) autor pokušava da uspostavi rang listu među narodima i da niskim mestom na toj listi koje je namenio Albancima, dokaže njihovu kulturnu i civilizacijsku inferiornost. (...) Svako poređenje naroda i samim tim njihovo međusobno rangiranje vodi u rasizam i neizostavan je pratilac ideologije koja zastupa tezu da postoje više i niže rase.'' (citati iz Tužbe).

U citiranom delu, tužbeni svoju tezu počinju tumačenjem jednog mog stava (Albanski narod nije uradio ništa kreativno), i kažu da to ,,predstavlja omalovažavanje Albanaca i izraz je najgoreg šovinizma''. Ne samo što je to lično tumačenje, nego u sebi i sadrži bespotrebnu uvredu autora. Nakon toga, tužbeni lakonski uvode svoju ocenu da je to ,,poređenje naroda'', i onda takvu svoju tvrdnju o ,,poređenju naroda'' u kasnijem delu teksta uzimaju kao nešto što je dokazano i provereno, i nju uzimaju kao ,,proverenu'' polaznu osnovu za izvođenje svih svojih drugih stavova. Pa na taj način pišu da ,,takvo poređenje nedvosmisleno implicira da čitavi narodi imaju različitu vrednost i da samim tim, ljudi koji im pripadaju ne mogu ni biti jednaki'', da autor pokušava da uspostavi rang-listu među narodima i dokaže kulturnu i civilizacijsku inferiornost Albanaca, i dalje razgranavaju priču o poređenju - ,,Svako poređenje naroda i samim tim njihovo međusobno rangiranje, vodi u rasizam i neizostavan je pratilac ideologije koja zastupa tezu da postoje više i niže rase''. Slažem se sa ovim, tako nastaje nacizam. Jedini problem tužbenih je u tome što poređenja u tekstu nema. Zbog toga je čitava tužba prazna, jer je zasnovana na lažnoj i izmišljenoj polaznoj osnovi.

Jedini konkretan i egzaktan stav u Tužbi je ta da se navodi da sam pisao protiv albanskog naroda. Zbog toga sam Sudu priložio Podnesak, u kome sam pokazao i dokazao da je uobičajeno da se zajedničkim imenicama naroda, ponekad dodeljuju lične osobine. Naravno da ne verujem da je čitav albanski narod ,,nekreativan'', ili da čitav narod, bilo koji, može da vrši zločine. Potpuno sam siguran i svestan da u savremenom svetu ne postoji čitalac koji je dobronameran, koji bi verovao da čitav narod može da se ponaša kao pojedinac. A čitalac ne veruje u to, zbog toga što su novine pune generalizacija, koje su i pisane bez namere da se shvate bukvalno, i u znanju da neće biti shvaćeni bukvalno.

Ostali deo Tužbe predstavlja samo odraz ličnog čitanja teksta, pun je kvalifikacija (uključujući i autorov ,,neskriveni rasizam'') i optužbi, koje nisu zasnovane na stvarnim dokazima. Ako oni koji su tekst pročitali nisu u njemu videli govor mržnje, niti su se zbog njega osetili pozvanim da mrze Albance, zašto bi iko poverovao jednom tumačenju teksta, koje je započeto od strane jednog jedinog čoveka? Prethodnog direktora Inicijative mladih, koji je pred Sudom svedočio o tome kako je on sam podneo Tužbu nakon čitanja teksta. Da li može da se kaže da se u tekstu pozivalo na mržnju prema Albancima, ukoliko je samo jedan čovek video taj poziv? Kakvo je to pozivanje na mržnju, kakva je njegova uspešnost, kakvi su dometi, ako je takvo pozivanje samo jedan čovek video?

Danas kad vidim taj tekst, i dalje ne vidim ništa sporno, a pogotovo ne vidim nikakav govor mržnje. Ne bih ponovo napisao tekst u tom duhu, ali mi je razumljivo zbog čega sam ga tad takvog napisao. Sve što sad u njemu vidim je ogorčenost, izazvana skorašnjim otimanjem dela teritorije Republike Srbije. Znam pouzdano da nisu svi Albanci bili za takvo otimanje, i verujem da je mnogima u interesu samo da žive mirno sa svojim porodicama, u bilo kojoj državi. Zbog toga se uostalom u svojim tekstovima i zalažem za povratak Kosova i Metohije u okvire Srbije. Kad bih verovao u postojanje nižih rasa, i da su Albanci takvi, svakako mi ne bi bilo prihvatljivo da novih dva miliona Albanaca žive u Srbiji. Ne bi bilo logično. Zbog toga podsećam da tužbeni, pored toga što nisu dokazali postojanje rasističke namere, a ni očekivane rezultate mog teksta, nisu dokazali ni postojanje motiva. Niti to mogu da dokažu.

S druge strane, govoreći o motivima, meni je sasvim očigledno da neko u Inicijativi mladih ima motiva da vidi nacizam u nečemu što se u Srbiji napiše o Albancima. Već sam pomenuo da zvaničan sajt Inicijative nema tekst na srpskom jeziku. Ma koliko banalno zvučala ta konstatacija, smatram da je to pokazatelj (u najmanju ruku) nenaklonjenosti Srbiji. Imati nevladinu organizaciju i sajt u Srbiji, tvrditi da se radi u interesu društva, a imati sajt na tri strana jezika, samo ne na srpskom, meni je jasan pokazatelj netrpeljivosti. Onaj kome je teško da napravi sajt i na srpskom, lako može da vidi srpski nacizam gde god poželi da ga vidi. U međuvremenu se pojavio još jedan očigledan pokazatelj za tu tezu.

Izvesni Aleksandar Sekulić iz Inicijative mladih za ljudska prava (tako je zvanično predstavljen na sajtu D.V.), nakon pojave albanskog drona sa zastavom Velike Albanije na stadionu Partizana, dao je intervju sajtu Dojče vele. Sekulić je u tom intervjuu svo vreme osuđivao napade srpskih huligana na pekare u vlasništvu Albanaca, ali nijednom reči nije osudio mahanje tom fašističkom zastavom, i reč jednu rekao nije o napadima albanskih huligana na Srbe na Kosovu i Metohiji, iako su izvedeni u isto vreme. Za napade na pekare smatra da su ,,organizovani i izvedeni hladne glave'', kao da iza njih stoji neka nacistička zavera. Za njega su krivi srpski mediji, srpski huligani, srpski premijer koji je kasno osudio napade huligana. Za njega je kriv srpski premijer i zbog toga što razmišlja o tome da li da ugosti albanskog premijera (koji je izbegao da osudi mahanje nacističkom zastavom), i to Sekulić naziva ,,infantilnim i neodgovornim ponašanjem''. Naravno, nemam nikakav problem sa Sekulićevim načinom razmišljanja, svako ima pravo na svoj stav, čak i onda kad je taj stav isključiv i disproporcijalno osuđujući, ali takva osuda srpskih huligana uz potpuno ignorisanje albanskih, jasan je pokazatelj načina razmišljanja u Inicijativi mladih. Imajući u vidu tu vrstu isključivosti, sasvim je lako razumljivo kako su uspeli da u mom tekstu nađu nacizam. Motiv očigledno postoji.

Dakle, apsolutno ne smatram da su svi Albanci protiv Srbije. Pouzdano znam da nisu. Među svojim Fejsbuk prijateljima i dalje imam dvojicu Albanaca. Nisam primetio da ih je moj tekst uvredio. S druge strane, nisam primetio da su takvi Albanci previše artikulisani. Štaviše, nisam ih uopšte primetio. Nisam čuo ni za jednu nevladinu organizaciju na Kosovu, koja bi se zalagala za povratak Kosova u okvire Srbije, ili za miran suživot sa Srbijom, ili bar organizaciju koja bi štitila prava Srba i ne-Albanaca na Kosovu, makar u onoj meri u kojoj npr. Inicijativa mladih za ljudska prava štiti prava Albanaca u Srbiji. Nisam čuo da postoji pojedinac, intelektualac, ili neka druga javna ličnost, koja javno, jasno i glasno, osuđuje nasilja koja su se desila, i dešavaju prema Srbima i ostalim ne-Albancima. Znam da ih ima, znam da postoje, ali nisu glasni. A nisu glasni zbog toga što ne smeju, u strahu od onih Albanaca o kojima sam pisao upotrebljavajući generalizaciju. Zbog toga što ih nigde javno nema, naravno da je spisateljski smisleno i opravdano upotrebiti generalizaciju. U Podnesku kojeg sam dostavio Sudu, pokazao sam da sa slične generalizacije, čak i sa daleko manjim opravdanjima, učestalo koriste u javnoj pisanoj reči.

Hoću da podsetim na nekoliko činjenica koje se nalaze na brojnim mestima na internetu. Srbi su sa Kosova i Metohije proterani posle juna 1999. godine iz 314 mesta. Samo iz tri opštine (Leposavić, Zvečan, Štrpce), od ukupno 30 na KiM, nije bilo etnički očišćenih srpskih mesta. Danas se na teritoriji Srbije nalazi 206.000 raseljenih sa Kim, kao i 16.000 na teritoriji Crne Gore. Albanci (ili ,,deo albanskog naroda'') su od 1999. godine do sada ubili 1004 Srba, a da niko za te zločine nije odgovarao. Nepoznati Albanci su do sad srušili i zapalili 155 srpskih crkava i manastira. Od 1999. potpuno su uništili 21.122 srpske kuće i 935 stanova. Od povlačenja Vojske Srbije, Albanci (neki Albanci) su na dve trećine teritorije KiM u potpunosti uništili većinu srpskih grobalja, i u njima više od 10.000 spomenika. Na Metohiji i centralnom Kosovu samo su dva srpska groblja ostala čitava. Ni u jednom gradu južno od Ibra nije ostao nijedan spomenik iz srpske istorije. Albanci su srušili spomenike Kneza Lazara, Vuka Karadžića, Petra Petrovića Njegoša, Dositeja Obradovića i polomili sve biste srpskih pisaca ispred škola. Srušen je i spomenik narodnim herojima Bori Vukmiroviću i Ramizu Sadiku u Prištini.

U selu Nerodimlje, kod Uroševca, posečen je i spaljen bor Cara Dušana, za koga kažu da ga je on svojom rukom zasadio 1336. godine. Tu su opljačkani i dignuti u vazduh crkva Svetih Arhanđela i manastir Svetog cara Uroša, a pravoslavno groblje je oskrnavljeno i uništeno. U tom istom mestu, u kom je kralj Milutin napisao Gračaničku povelju i kralj Stefan Uroš III Dečansku povelju, postojala je i prva osnovna škola na KiM, podignuta 1863. godine. Danas ni na toj školi nema ni ploče ni zapisa. Ni u jednom gradu južno od Ibra danas nema ulice sa srpskim imenom. U ovom trenutku traga se za 525 kidnapovanih i nestalih Srba i ne-albanaca.

To su rezultati i kulturna dostignuća koja su vidljiva iz Srbije. To su civilizacijska dostignuća za koja smo ovde čuli. Kad se zločini dešavaju u kontinuitetu, kad to dugo traje, kad je toliko rasprostranjen i kad se sistemski ne rešava, nego ignoriše od strane nadležnih, kvazi-državnih organa, onda je prirodno da se koristi generalizacija. I naravno da nisu svi Albanci takvi. Ali verujem da današnjim Kosovom vladaju kriminalci, ubice, ratni zločinci, narko dileri, profiteri i mafijaši, siledžije međunarodnog prava. Ako neko želi priču o poređenju, meni se u Beogradu sudi zbog nečega što sam napisao, a u Prištini se ne sudi kriminalcima i ubicama. Čak se ne sudi ni brojnim vojnicima IS-a. Nakon što su nedavno monasi manastira Visoki Dečani prijavili policiji da su na objektima manastira našli ispisane preteće poruke, u kojima se hvali Islamska država (ISIS, Kalifat dolazi, UČK i AKSH), šef kosovske policije Bajram Redžepi, umesto da ozbiljno istraži i nađe počinioce, javno izjavljuje kako su te poruke ispisali sami monasi (!). Anticivilizacijski zločini, koji se u kontinuitetu ponavljaju na Kosovu su toliko veliki da bi čak i u ratu bili zločini. I ponoviću, zato što hoću da naglasim – zločini koji se neosuđeno ponavljaju na Kosovu od 1999. godine, bi čak i u ratu bili proglašeni za zločine. I u situaciji u kojoj se takvi zločini ne kažnjavaju, čak ni javno ne osuđuju, kako je uopšte moguće pisati o njima, a ne koristiti generalizaciju? Ako neki Bekim ili Agim, imenom i prezimenom, nisu osuđeni, kako neko može da piše o žutoj kući, ili o paljenju crkvi, ili o otmicama ljudi, rušenju groblja i spomenika, a da ne koristi generalizaciju? A o tim zločinima mora da se piše. S tim se valjda svi slažu. Kad nema ličnih imena, mora da se koristi generalizacija. Ukoliko nekome smeta generalizacija, trebalo bi da poradi na tome da se zločinci privedu pravdi, tako bi ti zločini dobili lična imena.

Pored priče o opravdanosti generalizacije, moram da pomenem nešto i o metodi pisanja u tekstu. Prošlog leta, deo mojih prijatelja iz Turske i Libana bio je na turneji po balkanskim državama (Srbija, BiH, Crna Gora, Albanija, Makedonija). Na povratku, svi su bili jednodušni u oceni da Srbija u potpunosti pripada Evropi, čak su bili i delimično razočarani jer su je, iz ko zna kog razloga, doživeli kao bolju od Turske. Osim toga, svi su, sa vrlo malim znanjem političke situacije na Balkanu, i sa nikakvim znanjem o mojim političkim stavovima, bili neprijatno iznenađeni onime što su videli u Albaniji. Ne znam da li je to što su videli uobičajeno, ili splet loših okolnosti, ali vratili su se sa pričama kako je Albanija prljava, a Albanci prljavi i nepristojni. Ne bih nikad napisao tako nešto, a pogotovo ne javno. Zbog toga što bi takvo pisanje predstavljalo pisanje o nečemu za šta bih verovao da su osobine nekog naroda. Ja nigde nisam pisao o osobinama albanskog naroda, pisao sam o doprinosima, odnosno ne-doprinosima, onako kako ja to vidim i u skladu sa svojim saznanjima.

Mislim da postoji i nešto važno za pisanje, o delu Žalbe koju je Inicijativa mladih podnela Apelacionom sudu. U toj Žalbi, tužbeni su podsetili sud da po praksi Evropskog suda za ljudska prava, u demokratskim društvima postoji neophodnost sankcionisanja i prevencije onih izražavanja koja promovišu govor mržnje. Naveli su i primere pet procesa koji su vođeni pred Evropskim sudom za ljudska prava, verovatno da bi naglasili postojanje te prakse, i svoju žalbu učinili ozbiljnijom. Stvar je u tome da ne znam zbog čega su to uradili. Od tih pet procesa, dva potpuno idu meni u korist, a nikako u korist tužbenih, a tri su rasistički ekstremi, koji nemaju apsolutno nikakve veze sa ovim postupkom. Mislim da je važno da navedem kratke detalje tih postupaka.

- Gunduz protiv Turske: Gunduz je u TV emisiji omalovažavao sekularne države, promovisao šerijat i govorio da će doći njegovo vreme (šerijata), rekao da su deca rođena u građanskom braku ,,kopilad'' (piç, bastards), nazivao sekularne institucije Turske bezbožničkim (impious). Evropski sud presudio je u korist Gunduza, navodeći da se turski sud ogrešio o njegovo pravo na slobodu govora, ustanovljeno članom 10. Konvencije o ljudskim pravima. U presudi, Evropski sud je naglasio da Član 10. takođe štiti i informacije i ideje koje šokiraju, vređaju i uznemiravaju, i da sam govor o šerijatu, bez pozivanja na nasilje, ne može da bude govor mržnje.

- Erbakan protiv Turske: Bivši premijer Turske i vođa nekoliko partija Nehmetim Erbakan, umereni islamista, održao je predizborni govor u kome je iznosio poređenja (!) između rasa, religija, i regiona. Turski sud ga je zbog toga, i pogotovo zbog poređenja vernika i nevernika, osudio, ali je Evropski sud presudio u njegovu korist, ocenjujući da je bilo povrede člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

- Feret protiv Belgije: Daniel Feret bio je vođa belgijske političke stranke Nacionalni front, koja je između 1999. i 2001. delila pamflete i plakate, koje je belgijski sud ocenio kao rasističke i ksenofobične, i koji podstiču na mržnju, diskriminaciju i nasilje. Sud je osudio Fereta, a Evropski sud potvrdio presudu, sa 4 prema 3 glasa.

- Leroj protiv Francuske: Denis Leroj je francuski karikaturista, koji je 11. septembra 2001. godine objavio karikaturu na kojoj je prikazan avion kako udara u kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra, ispod čega su bile napisane reči ,,Svi smo to sanjali... Hamas je uradio''. Evropski sud je ocenio da nema povrede člana 10.

- Hlimervin i Hagenbejk protiv Holandije: Hlimervin je bio predsednik Holandske narodne unije, koja je na skupovima nosila SS uniforme, zalagala se za rehabilitaciju osuđenih ratnih zločinaca Drugog svetskog rata, za etnički čiste države i bila protiv rasnog mešanja. Od strane holandskog suda, osuđeni su 1971. godine, zbog pamfleta koji je počinjao rečima: ,,Našim belim holanđanima, belim sugrađanima, našim belim ljudima'' i nastavljao u istom duhu, promovišući ideju da Holanđanima nisu potrebni Surinamci, Turci i ostali. Evropski sud je odbacio povredu člana 10.

Od pet procesa, Evropski sud za ljudska prava u dva procesa potvrđuje pravo na slobodu izražavanja i ukida presude za govor mržnje, a u procesu Gunduza, čak naglašava da član 10. štiti i informacije i ideje koje šokiraju, vređaju i uznemiravaju. Ostala tri procesa, pogotovo onaj iz 1971., nemaju baš nikakve veze ni sličnosti sa ovim procesom. Zbog toga ne vidim kako je moguće da tužbeni iskoriste tih pet procesa (od kojih dva direktno idu u moju korist) da bi podsetili na ,,jasnu obavezu domaćih sudova da u skladu sa Zakonom o javnom informisanju sankcionišu objavljivanje tekstova koji svojom sadržinom šire ili podstiču mržnju ili netrpeljivost prema određenim etničkim zajednicama'' (citat iz Žalbe). Zar je moguće da tužbeni nisu uspeli da nađu pet, ili bareme tri valjana procesa, manje ekstremna i više slična ovome, kojima bi potvrdili ispravnost svoje tužbe, i ilustrovali neophodnost drugačije reakcije naših sudova? Verovatno nisu uspeli, jer takvih procesa, sličnih ovome, nema. Ovako napisane tužbe se, pretpostavljam, u startu odbijaju, i nikad i ne stignu do suda. Ukoliko je i bilo sličnih procesa i presuda u evropskim državama, izgleda kao da nisu stigli do Evropskog suda za ljudska prava.

Smatram da bi tužba trebalo da se odbije, zbog toga što tužbeni u poslednjih šest godina nisu uspeli da predstave valjane dokaze kojima bi potkrepili svoje teze napisane u tužbi. Samo nazivanje nekog teksta ,,nacističkim'', nije dokaz. To se radilo nekad, u vreme sudova Inkvizicije, ili u vreme Staljina, ili senatora Mekarnija. Verujem da to danas više nije praksa. Tužbeni nisu dokazali da u tekstu postoje nacističke misli, pozivanje na nasilje, ni da on ,,predstavlja širenje, raspirivanje i podstiče mržnju i netoleranciju'' (citat iz Tužbe). Nisu se pojavile ni posledice (,,nesumnjiva posledica objavljenog teksta je podsticanje diskriminacije i mržnje'' – Tužba), ni u delu društva, ni internet zajednice. Nisu dokazali ni moj motiv da tako nešto uradim, jer se u svojim ostalim tekstovima zalažem za povratak KiM, zajedno sa svim časnim Albancima, u okvire Republike Srbije. Dokaz nije kad neko nešto izmisli, predstavi kao istinu, i onda na osnovu te istine gradi dalje kvalifikacije. U tekstu su upotrebljavane generalizacije, zbog toga što je to uobičajena praksa u pisanju i zbog toga što imena počinioca još uvek nisu poznata današnjem Kosovskom pravosuđu. Pri tom, ne samo što nije bilo ,,poređenja nacija'' ni pozivanja na mržnju prema nekome, nego nije bilo ni reči o osobinama naroda, nego samo o delima, koja ne čine ono što

Zbog svega toga verujem da ovaj Sud, ili bilo koji drugi, nema razloga ni pravnog načina, da prihvati lažne dokaze, odnosno kvalifikacije i proizvoljna tumačenja koja su predstavljena kao dokazi.