Zašto smatram da je profesor Lompar u pravu?

Politički život savremene Srbije već decenijama, uz određene vremenske odrednice, koje predstavljaju samo izuzetke koji takvo stanje, zapravo, potvrđuju, pati od duboke, sistemske paralize, koja se smišljeno održava iz jednog te istog centra moći. Pažljiv pravno-politički pogled na prirodu aktuelnog režima jasno definiše ovu vlast kao specifičan spoj unutrašnje institucionalne anarhije i spoljnopolitičkog vazalstva. Reč je o režimu koji je zapravo otelotvorenje permanentne „obojene revolucije odozgo”, jednog naopakog, antivrednosnog sistema koji perfektno i perfidno ispunjava sve ključne geopolitičke ciljeve stranog faktora (od predaje institucija države Srbije na Kosovu i Metohiji do pasivnog saučesništva u slabljenju Republike Srpske), dok za domaću upotrebu simulira patriotizam i nacionalni naboj.

U takvim uslovima, predlog profesora Mila Lompara o formiranju paritetnog nacionalnog-građanskog sastava jedinstvene studentske izborne liste dolazi kao istinski iskorak ka državotvornom rasuđivanju pravca i dinamike borbe ta promenu ove vlasti i u tom smislu predstavlja dugo iščekivano osveženje

Nasuprot ovakvom inženjeringu, građanska opozicija, zarobljena u sopstvenim dogmama i često vezana za neoliberalni zapadni paradigmatični okvir, godinama pokazuje nesposobnost da razume dubinsku vezu između socijalne nepravde i satiranja pravne države i vladavine prava unutar zemlje i urušavanja nacionalnog suvereniteta. U tom vakuumu, pojava studentskog pokreta kao neukaljane, moralne sile koja zahteva suštinsku odgovornost sistema, prenela je težište borbe tamo gde ga režim najteže kontroliše – među mlade i slobodne ljude.

U takvim uslovima, predlog profesora Mila Lompara o formiranju paritetnog nacionalnog-građanskog sastava jedinstvene studentske izborne liste dolazi kao istinski iskorak ka državotvornom rasuđivanju pravca i dinamike borbe ta promenu ove vlasti i u tom smislu predstavlja dugo iščekivano osveženje. Ovaj predlog ne doživljavam kao puki partijski kompromis ili kompromis dve ideološko-interesne formacije, već ga vidim kao duboko promišljenu, dalekosežnu i preko potrebnu nacionalnu sintezu. Kada se sagleda kroz prizmu odbrane ustavnog poretka i zaštite srpskih državnih i nacionalnih interesa, Lomparova formula se pokazuje kao jedini mogući lek, koji bi u ovoj fazi podmukle i poodmakle terminalne bolesti srpskog političkog organizma mogao da bude delotvorno upotrebljen protiv kolonijalne uprave, koja decenijama parazitski živi na veštački produbljivanim podelama našeg naroda, a svoje glavne ciljeve ostvaruje u polju poricanja i poništavanja srpskih nacionalnih prava i interesa.

Ta dva tabora, oba po svojoj prirodi naslednici boljševizma i samim tim duboko antisrpskog i nedemokratskog stava, pod presudnim uticajem i novčanim podsticajem spolja, pre svega sa zapada, svoje uticaje u polju srpskih nacionalnih interesa i demokratskog uređenja srpskog društva ukrštaju na negativan način, njihovim napuštanjem, izdajom i poništavanjem, odnosno poricanjem i potpunim potiranjem

Takvim se predlogom stvaraju idejni preduslovi za prevazilaženje ideološke, ili bolje rečeno kvazi-ideološke kočnice koja Srbiju drži u svojevrsnom zarobljeništvu više decenija unazad. Štaviše, ovde bih podvukao svoj stav da i danas, gotovo 40 godina posle njenog održavanja, u srpskoj politici, javnoj i tajnoj, zapravo i dalje vedre i oblače ideološko-politički baštinici i naslednici dve suprostavljene boljševičke struje sa čuvene Osme sednice CK SKS iz 1987. godine. Miloševićeve i Stambolićeve. Prvi i dalje zloupotrebljavaju nacionalne narative da bi se održali na vlasti, bez ikakve svesti o obavezi da u skladu sa njima i postupaju, s tim što se, za razliku od svojih prethodnika, na tome nisu zadržali. Naime, pošto su sada postali i svesni agenti zapadnih interesa, oni su u svom praktičnom političkom delovanju otišli slonovskim koracima dalje, pa sada netremice ostvaruju antinacionalne ciljeve, potpuno suprostavljene srpskim državnim i nacionalnim interesima. Drugi otvoreno zastupaju antisrpsku politiku, baziranu na kulturno etabliranoj kvazi-ideji o srpskoj krivici, do detalja razvijenoj u vreme titoizma i dosledno primenjivanoj do danas. Ta dva tabora, oba po svojoj prirodi naslednici boljševizma i samim tim duboko antisrpskog i nedemokratskog stava, pod presudnim uticajem i novčanim podsticajem spolja, pre svega sa zapada, svoje uticaje u polju srpskih nacionalnih interesa i demokratskog uređenja srpskog društva ukrštaju na negativan način, njihovim napuštanjem, izdajom i poništavanjem, odnosno poricanjem i potpunim potiranjem.

Svaka autentična pobuna građana u prethodnih četrnaest godina završavala se neuspehom upravo zato što je režim koristio oprobanu matricu: građanske proteste bi lako etiketirao kao „antisrpske” i inspirisane iz stranih ambasada, dok bi svaki nacionalni bunt dezavuisao kao „ekstremistički”, „retrogradni” ili „nasilan”. Vlast opstaje upravo tako što kontroliše oba pola političkog spektra, držeći Srbiju u stanju trajnog unutrašnjeg građanskog rata niskog intenziteta. Zajedno sa vlašću, na položajima privilegovane javne moći moći i neupitnog uticaja ostaje i drugosrbijanska formacija, bilo u vidu formalnog učešća u ovoj vlasti, bilo u zaštićenom položaju kritičara vlasti sa onih pozicija, koje ovakvu vlast nacionalne simulacije, iza koje stoji beskrupulozna izdaja svega srpskog, ne mogu da ugroze ni za pedalj, a kamoli zaista ozbiljno.

Svaka autentična pobuna građana u prethodnih četrnaest godina završavala se neuspehom upravo zato što je režim koristio oprobanu matricu: građanske proteste bi lako etiketirao kao „antisrpske” i inspirisane iz stranih ambasada, dok bi svaki nacionalni bunt dezavuisao kao „ekstremistički”, „retrogradni” ili „nasilan”

Predlog o paritetnoj studentskoj listi, u kojoj bi građanske vrednosti (pravna država i vladavina prava, beskompromisna borba protiv korupcije, nezavisnost pravosuđa i poštovanje procedura) bile matematički i suštinski izjednačene sa nacionalnim načelima (striktno poštovanje Ustava Srbije i Rezolucije 1244, zaštita Republike Srpske i očuvanje srpskog kulturnog identiteta i integralnosti), mogao bi predstavlja direktan udarac u srce ovakve strategije režima, ovdašnjih kvazi-građanista i njihovih kolonijalnih gospodara sa zapada, koji su pravi tvorci te strategije. Ovakav paritet 50%:50% na izbornoj listi onemogućava vlast, njene trabante u zemlji i zajedničke im sponzore spolja da upotrebe svoje omiljeno propagandno oružje. Kada nastupe zajedno, oni kojima su na srcu vladavina prava i oni kojima je na srcu Kosovo i Metohija šalju poruku koju ova vlast teško da može da preživi: borba za državu i nacionalna prava srpskog naroda je nerazdvojiva od borbe za pravdu. Kao što država ne može da se brani u uslovima pravne anarhije i korupcije koja dovodi do urušavanja nadstrešnice u Novom Sadu i gubitka ljudskih života, tako ni ustanove ne mogu da se grade ukoliko se odričemo sopstvene teritorije i sunarodnika izvan granica Srbije. Štaviše, kada se stvari promisle sa ovako postavljene stajne tačke, onda postaje belodano jasno da su bezakono i koruptivno delovanje, koji su uzrokovali pad nastrešnice neposredna posledica suspenzije Ustava i satiranja pravne države i vladavine prava, kako bi se stvorili uslovi da se u njihovom odsustvu nesmetano sprovodi osnovni cilj ove vlasti, a to je odricanje od očuvanja Kosova i Metohije u sastavu R. Srbije. Lomparov predlog upravo to prepoznaje i zbog toga zasužuje najsnažniju moguću podršku državotvorne i nacionalno odgovorne javnosti.

Zapad žmuri na nepoštene i nezakonite izbore u Srbiji, jer zna da režim u tim uslovima sigurno pobeđuje, čime dobija lažni legitimitet za nastavak kolonijalnih ustupaka. Istovremeno, zapadni centri moći ne dozvoljavaju građanskoj opoziciji da pređe granice koje bi ugrozile njihove vitalne geopolitičke interese na Balkanu. Oni žele opoziciju koja je u potpunosti usklađena sa evroatlantskim narativom, što srpski narod prirodno odbija ubedljivom većinom

Na ovom mestu bih istakao da i dalje ostajem kod stava da su izbori pod ovom vlašću postali glavno oruđe režima za pacifikaciju narodnog besa. Kad god bi se desio autentični narodni revolt, vlast bi prebacivala teren u institucionalne lavirinte i izborne kutije koje u potpunosti i preventivno kontroliše kroz medijski monopol, ucene zaposlenih i predizborni i izborni inženjering. Zapad žmuri na nepoštene i nezakonite izbore u Srbiji, jer zna da režim u tim uslovima sigurno pobeđuje, čime dobija lažni legitimitet za nastavak kolonijalnih ustupaka. Istovremeno, zapadni centri moći ne dozvoljavaju građanskoj opoziciji da pređe granice koje bi ugrozile njihove vitalne geopolitičke interese na Balkanu. Oni žele opoziciju koja je u potpunosti usklađena sa evroatlantskim narativom, što srpski narod prirodno odbija ubedljivom većinom. Uvođenjem Lomparovog paritetnog modela studentska lista bi mogla da napravi taj nužan radikalan raskid sa ovom kolonijalnom simulacijom. Ovaj blok bi time suštinski odbio da bude deo "evroatlantskog konsenzusa", koji nam se nameće kao jedina alternativa. Ovim bi bila poslata jasna poruka da cilj borbe nije puka kozmetička smena jedne vazalne garniture drugom, već restauracija punog državnog suvereniteta. To znači izgradnju ustanova, koje odluke donose u Beogradu, Banjaluci i Kosovskoj Mitrovici, a ne u Briselu ili Vašingtonu. Tako bi formiranje studentske liste po Lomparovom paritetnom modelu moglo u potpunosti da promeni dinamiku izborne utakmice. Ona se u takvom sastavu ne bi pojavila kao klasična partijska opcija koja pristaje na simulaciju demokratije, već kao pokret, koji je mahom uspeo da zadrži optimalan nivo moralne verodostojnosti, čime bi mogli da izbegnu da budu uvučeni u zamke, u koje se u ranijim izbornim ciklusima opozicija, pre svega prozapadna, hvatala.

Pozitivni potencijal Lomparovog predloga mogao bi da leži i u tome što paritet na listi deluje kao savršen štit protiv dve podjednako opasne pretnje

Pozitivni potencijal Lomparovog predloga mogao bi da leži i u tome što paritet na listi deluje kao savršen štit protiv dve podjednako opasne pretnje. Sa jedne strane, na takav se način sprečava kolonijalna zloupotreba. Naime, striktno prisustvo nacionalnog činioca na listi onemogućava da studentska energija bude iskorišćena od strane određenih prozapadnih krugova za sprovođenje kvazi-promena, čiji bi krajnji cilj bio samo prividna smena kolonijalnih guvernera, uz nastavak ubrzane izdaje državnih i nacionalnih interesa. Sa druge strane, pak, tako bi se zatvorila vrata mogućnosti režimske infiltracije. Građanski deo pariteta, sa svojim insistiranjem na procedurama, transparentnosti i institucionalnoj odgovornosti, mogao bi da onemogući ubačene elemente i lažne patriote koje kontroliše UDBA da preuzmu pokret i obesmisle ga kroz destruktivno delovanje. Paritet bi, dakle, trebalo da bude projektovan kao dvostruki sigurnosni ventil, koji čuva autentičnost borbe za pravnu i suverenu državu.

Jedan od najdubljih državotvornih argumenata koji ide u prilog Lomparovom predlogu jeste činjenica da on leči Srbiju od hroničnog slepila javnosti za suštinsku povezanost naših nacionalnih problema. Više puta do sada sam naglašavao da su Kosovo i Metohija, Republika Srpska i Crna Gora spojeni sudovi. Vlast koja u Beogradu trguje srpskim institucijama na Kosovu i Metohiji zarad sopstvenog opstanka, sutra će identično trgovati suverenitetom Banjaluke, ili borbom za konstitutivnost srpskog naroda i srpski identitet Crne Gore, čim iz inostranstva stigne takav nalog. Lomparov paritetni model direktno rešava ovaj problem unutar studentske platforme. Ona više ne dozvoljava da se pitanja od najvišeg državnog značaja tretiraju kao defokusiranje sa ekonomskih ili drugih tema. Nacionalni deo pariteta trebalo bi da u delovanje, pa i program liste, uvede komponentu jasnog obavezivanja na odbranu Ustava R. Srbije, zaštite sunarodnika u regionu i apsolutnog odbacivanja svih protivustavnih sporazuma, koji se tiču Kosova i Metohije.

Decenijama unazad, kolonijalna uprava nas je učila da pred nama stoje samo dva izbora, međusobno suprostavljena, naravno: ili da budemo moderni građani sveta koji ne mare za državnu teritoriju, jedinstvenu nacionalnu kulturu i pretke, ili zadrti polusvet, gotovo orijentalan po njihovom viđenju, koji prezire ustanove savremene države i ljudska prava

Sa druge strane, građansko krilo liste podseća i dokazuje da je korupcija najveći saveznik nacionalne izdaje. Suspenzija Ustava i život u neustavnom poretku, slabljenje ustanova, pravosuđa i sveopšte urušavanje pravnog sistema upravo su omogućili da se odluke o sudbini Kosova i Metohije donose tajno, izvan Skupštine i izvan institucija države Srbije. Spajanjem ova dva elementa u paritet 50:50, daje se na uvid javnosti celovita dijagnoza srpske propasti i, što je najvažnije, celovita formula za izlazak iz nje. Time bi građanski aktivizam dobio svoju istorijsku dubinu i dojam nacionalno odgovornog delovanja, a nacionalni pokret svoj izraz u polju pravne države i vladavine prava.

Posmatrano iz ugla budućnosti Srpstva, Lomparov predlog ima daleko širu dimenziju od pukog izbornog inženjeringa za jedan izborni ciklus. On predstavlja nacrt za novu srpsku političku kulturu, ili preciznije, ideju i praksu novog političkog delovanja u uslovima neprekinutih i jednako surovih kolonijalnih pretenzija velikih sila na ovaj prostor. Decenijama unazad, kolonijalna uprava nas je učila da pred nama stoje samo dva izbora, međusobno suprostavljena, naravno: ili da budemo moderni građani sveta koji ne mare za državnu teritoriju, jedinstvenu nacionalnu kulturu i pretke, ili zadrti polusvet, gotovo orijentalan po njihovom viđenju, koji prezire ustanove savremene države i ljudska prava. Ova pogubna dihotomija desetkovala je intelektualni i biološki potencijal naroda i države. Sadašnji režim je upravo u tom međuprostoru gradio svoju poziciju nepogrešivog arbitra, što jedino i zna da radi.

Studentska lista, koja bi bila sastavljena na paritetnim osnovama, ruši ovu lažnu dilemu. Ona bi pokazala da savremena, na poštovanju i strogoj primeni Ustava zasnovana, pravno uređena, ekonomski pravedna i institucionalno jaka Srbija može da postoji samo ako je suverena, slobodna i svesna svog istorijskog trajanja i teritorijalnog integriteta, sa razumevanjem šta taj integritet sada čini, a šta treba da ga sačinjava u budućnosti.  U dejstvu, to bi, na primer, moglo da znači da studenti prava koji insistiraju na Ustavu jedino zajedno sa kolegama sa tehničkih fakulteta, koji brane našu zemlju od predaje stranim rudarskim korporacijama, čine jedinstven tkivni sklop srpske alternative. Ovaj problem ne smemo posmatrati izolovano kao pitanje "zelene agende" ili proceduralne ekologije. Ekološka devastacija Jadra ili Rađevine je direktna posledica gubitka nacionalnog suvereniteta. Strana korporacija se ponaša bahato u Srbiji samo zato što je Srbija prethodno kolonizovana. Nacionalni deo pariteta na studentskoj listi zbog toga unosi ključnu ispravku: borba za čist vazduh i vodu je zapravo primarni čin nacionalne samoodbrane i borbe za suverenu državu koja štiti svoj narod, a ne strane korporacije.

Tako posmatrano, to više nije matematički zbir dve suprotstavljene ideologije, već stvaranje nove srpske državotvorne sinteze, kojom bi se ponudio izlaz iz  začaranog kruga kolonijalne propagande. Najveća greška prethodnih decenija bila je iluzija da demokratizacija Srbije mora značiti njeno nacionalno razvlašćenje. Međutim, stvari stoje potpuno suprotno, jer samo nacionalno svesna i suverena Srbija može biti istinski demokratska i slobodna država. Stoga, kada bi prihvatili ovakav Lomparov predlog, studenti bi pokazali da su razumeli i rešili ključnu zagonetku srpske političke stvarnosti: sloboda pojedinca osnovni je uslov za slobodu nacije, a postojanje slobodne nacionalne države u njenom punom teritorijalnom i institucionalnom kapacitetu preduslov za postojanje bilo kakvog pravnog poretka, te zaštitu i puno ostvarivanje pojedinačnih ljudskih i građanskih prava.

Ono što je veoma važno, predlog o ovakvom paritetu na studentskoj listi vratio bi veru u mogućnost uspostavljanja pravne države koja svoju snagu ne crpi iz milosti stranih ambasada, već iz autentične volje sopstvenog naroda

Ono što je veoma važno, predlog o ovakvom paritetu na studentskoj listi vratio bi veru u mogućnost uspostavljanja pravne države koja svoju snagu ne crpi iz milosti stranih ambasada, već iz autentične volje sopstvenog naroda. Zapadne ambasade u Beogradu decenijama finansiraju i održavaju mrežu takozvanih "građanskih" organizacija i medija čiji je jedini zadatak da svaku artikulaciju srpskog državnog interesa proglase za retrogradni nacionalizam. Cilj ovog kolonijalnog kulturnog inženjeringa jeste da stvori javno mnjenje koje će bez otpora prihvatiti faktičku i pravnu nezavisnost lažne države Kosovo, potpuno utapanje Republike Srpske u unitarnu Bosnu i Hercegovinu pod patronatom Visokog predstavnika, prekid istorijskih, ekonomskih i duhovnih veza sa tradicionalnim saveznicima izvan zapadnog kruga.

Prihvatanjem Lomparovog predloga, studenti bi u svoj program uneli i jasnu, a svakako nužnu, antikolonijalnu poruku: KiM je Srbija, a Srpska je ustavna obaveza Beograda. Prema mom viđenju, takav predlog sadrži u sebi i izvesnu dozu neophodne kritike zapadnog kolonijalizma, što je od životne važnosti za opstanak srpske države i naroda. Ko kolonizaciju i sadašnje stanje u Srbiji posmatra samo kroz prizmu unutrašnje demokratije, taj ne vidi suštinu geopolitičke tragedije kroz koju prolazimo. Prava sloboda Srbije  i celog Srpstva počinje tamo gde se kolonijalna uprava završava – u slobodnoj svesti i državotvornoj nepokolebljivosti njene istinske intelektualne elite, koja mora da bude zastupljena na studentskoj listi.

Ukoliko se, pak, desi suprotno i studentski pokret ne prihvati ovaj Lomparov predlog, ja sam siguran da time ispravnost i dalekosežna ostvarivost ove ideje neće biti dovedena u pitanje. Jedino što studenti neće biti ti koji će je sprovesti. Štetu zbog propuštene prilike će u tom slučaju da snose oni, ne ideja, a posebno ne njen tvorac

Kada se sagleda u dobroj veri i sa časnim namerama u smislu delotvorne borbe za promenu ove vlasti, a posebno sa stanovišta potrebe za vođenjem državotvorne i nacionalno odgovorne politike u postojećim uslovima, svakome dobronamernom je više nego očigledno da predlog profesora Lompara zaslužuje značajnu pažnju i snažnu javnu afirmaciju gde god je to moguće. Po svojoj sadržini, on predstavlja jednu od retkih prilika za istinski preokret. Naravno, ukoliko studentski pokret to prihvati i na tome istraje. U takvom ishodu, Srpstvo će se možda i obresti na putu da jednoga dana dobije političku artikulaciju, koja je dostojna njegove slobodoumne i državotvorne istorije. Takvo pobedničko kretanje na putu ka pravednom cilju nijedan vazalni režim ne može da zaustavi.

Ukoliko se, pak, desi suprotno i studentski pokret ne prihvati ovaj Lomparov predlog, ja sam siguran da time ispravnost i dalekosežna ostvarivost ove ideje neće biti dovedena u pitanje. Jedino što studenti neće biti ti koji će je sprovesti. Štetu zbog propuštene prilike će u tom slučaju da snose oni, ne ideja, a posebno ne njen tvorac.