Вучићев експозе и „спонтани“ митинг подршке новој влади

Дан када је изабрана нова Влада Србије, или, прецизније (да не кажем – важније), када је Александар Вучић коначно постао председник Владе, остаће упaмћен по много чему.

Прво, експозе који је трајао око три сата није упамћен у историји. На почетку излагања, тада још увек мандатар, Александар Вучић је поменуо да је прочитао све експозее претходних мандатара. У реду – свака му част на томе. Ипак, свака част оном мандатару после Вучића ако буде узео да чита експозе претходног мандатара. Имаће шта и да прочита.

Рецимо, ово је први експозе мандатара српске владе у којем се помиње бурек. Даље, мандатар је усред парламента, пред представницима највише законодавне власти, али и пред челницима Уставног и Касационог суда, директно изговорио пресуду рекавши да су ухапшене УБИЦЕ Славка Ћурувије. Колико ми је познато, ваљда је на суду у овој држави да пресуђује ко је убица? Или, ипак, није?!

Слушајући Вучића, није ми било јасно (мада, и јесте) како мртав-ладан може да седи Ивица Дачић и слуша (ако је уопште слушао, мада је тако изгледало) да човек у чију владу управо улази пљује и баца дрвље и камење на претходне владе, укључујући и оне у којима је лидер СПС учествовао?!

Поред свега тога, свако ко је слушао мандатара сигурно је барем једном морао поставити питање: Извините, господине Вучићу, да ли сте Ви учествовали у власти претходних годину и по, и да ли сте Ви својим деловањем у СРС-у својевремено управо допринели да се прошири уверење да може да се прима плата а не ради, да се производи хлеб од три динара, или је можда општина Земун у време радикалске владавине пример најефикасније и за инвеститоре најпривлачније општине у Европи?! Па, неће бити. Уосталом, да ли се неко сећа да су Арапи и шеици са милионима обилазили Магистрат у Земуну?!

Морам да признам да је на моменте било потребно доста напора чути мандатара јер му је глас постајао све тиши. Озбиљност тренутка који је трајао три сата грубо је прекинута у два наврата, што Вучић није пропустио да нагласи: први пут када су два посланика из ДС-а разговарала, па је Вучић усред говора скренуо поглед, заћутао и „извинио се“ што их прекида; други пут било је још непријатније – некоме у сали је зазвонио телефон. На то је мандатар прекинуо излагање, у сали је завладао мук, а оштри поглед секао је у правцу где седе НДС и ДС. Није се видело у кога је Вучић гледао, али тренутак је подећао на ону непријатност са школских часова када професор нагло прекине излагање и строгим погледом се окоми на ђака, а сви у зебњи очекују неку казну.

Казне није било, али је зато школски час настављен. Заправо, ово није ни био школски час, већ блок настава од четири спојена часа од 45 минута. Тако је и сам Вучић наслутио да ће се новинари сигурно бавити питањем колико је чаша воде попио у време експозеа. Ја бих то питање преформулисао: Колико чаша воде може да попије човек а да му се не иде до тоалета? Нисам бројао. Али сам склон томе да верујем да је неки (амерички медијски) саветник и даље ту, да све прати и да је у стању и тај податак да изнесе. Уосталом, да је то битан податак премијеру, потврдио је и тиме што на крају није пропустио да нагласи да је једини он седео свих осам сати у сали и није ишао ни до тоалета!

И, наравно, ни ово обраћање Александра Вучића није могло да прође без пословица. То је било толико инспиративно, да су на крају неки посланици, махом подржаваоци нове владе, цитирали некога. А свакако је прави културни шок уследио када је Марјан Ристичевић цитирао Линколна!

Ипак, можда најзначајнији утисак није био онај у Скупштини – већ испред ње. Појавила се информација да ће испред Скупштине бити организован „спонтани“ митинг подршке новој влади. Првобитно је, наводно, требало да буде око 15 часова. Та вест се прочула и међу посланицима, па је Борко Стефановић из ДС у свом излагању поменуо тај скуп и предложио да се због тога, „како би посланици СНС стигли на митинг“, продужи расправа о влади. На то је одговорио Зоран Бабић, шеф Посланичке групе СНС, рекавши да СНС не организује никакав митинг, и да једини скуп који се организује јесте онај ДС-а у Сава центру, где ће се они разрачунавати међу собом (наиме, данас је ДС имао своју радну скупштину).

Истине ради, неки медији су наводно објавили да СНС организује скуп, али да неће бити скуп него „обраћање премијера“. Међутим, заиста је било мало кога ко је знао раније нешто о скупу, већ је све, заиста – изгледало као спонтано.

Ипак, не лези враже. Аутор ових редова се трагом информације о „спонтаном“ скупу нашао око 19 часова испред Дома Народне скупштине. Било је шта и да се види! Неколико хиљaда људи стајало је испред платоа Скупштине. „Спонтано“ су се окупили и то из разних градова Србије. „Спонтано“ су дошли из Новог Сада, Вршца, Ниша, Крагујевца... „Спонтано“ су испред улаза у Дом Народне скупштине постављена и два видео бима и постоље за говорника, микрофони и звучници.

Када је Влада положила заклетву и када је председница скупштине, која је изротирала скоро све странке, позвала присутне на коктел, грађанима се „спонтано“ обратио нови премијер, а иза њега је била цела нова влада. Наравно, говор је обиловао за Александра Вучића традиционалним поздравом „драги пријатељи“ и констатацијом да Србија има чему да се нада, а не само да се окупља пред Скупштином због успеха Новака Ђоковића и других спортиста. У говору који је, за разлику од експозеа, био пука ситница – свега неколико минута – нови премијер је поздравио „спонтано“ окупљен народ из свих крајева наше домовине.

Ту, међутим, није крај занимљивостима које су обележиле дан када је изабрана 13. влада по реду од увођења вишестраначја. Немали број присутних људи на платоу испред Скупштине није нарочито пажљиво пратио говор, али су уредно аплаудирали. Ипак, ни аплауза није било онолико колико би неко очекивао да је био толики пут. Када је нови премијер завршио обраћање захвалној нацији, осетно је било разочарање међу присутнима уз питање: „И, то је то?“ и констатацију – „оволики пут смо били због овога“.

Аутору ових редова било је веома драго што је међу силним „спонтано окупљеним народом“ чуо и многе који су дошли из Ниша, Новог Сада, Вршца, па је одлучио да их испрати и види како ће сви они сада „спонтано“ да се врате кућама.

Не лези враже! Онај ко је организовао и осмислио ово „спонтано дешавање народа“ имао је ипак довољно виспрености да то лепо закамуфлира – па није било централног места где су стајали аутобуси. Не! Они из Вршца и Крагујевца налазили су се негде код Железничке станице, ови други негде код аутобуске. Аутобуси нису били груписани на једно место, већ онако – раштркани. Паметно: Ем не праве гужву, ем да их не сними неко ко је малициозан и злурадо прокоментарише како је народ довезен на митинг, и прикрију истину да су заправо сви пожелели на данашњи дан да дођу „спонтано“ мало у Београд и прошетају.

На крају, горак укус у устима остаје свакоме коме је до напретка и до озбиљне државе и друштва. Не може се прогрес правити на подршци социјалног дна, већ на договору са средњим слојем и интелектуалном елитом. Не може да се прича о реформи државе, а за све да се пита један човек. Не може да се прича о слободи медија, а да се првобитно само појединим (у сагласју са кабинетом ППВ – одабраним) медијима дозволи снимање полагања заклетве, па је то после промењено услед реакције јавности. Не може да се прича о одговорној полици на Косову, а да нема тела у Влади које ће се бавити Косовом, и да нема ни слова о фамозној Заједници српских општина, која је најављивана као питај бога какав успех српске политике. Не може да се прича о озбиљној политици а да се свака критика доживљава као насртај „тајкунско-медијско-мафијашког-ко ће га знати још каквог“ лобија.

Не само да све ово не може, већ и није потребно. Није потребно да сада, када је огромна подршка верификована на изборима, да се иде у популизам са аплаузима на сваке две реченице, да се организују „спонтана“ обраћања, да се стално прича о томе како неко много ради и ствара утисак да једино Он ради, а ми сви остали смо само критизери који не знају и не разумеју, па да нам утеха буде то што се Он „не љути на нас“. Нема потребе за овим...

Осим ако је циљ да се стално прави одступница и изговор за сваки промашај. Као, рецимо, реченица да „Београд на води може да се изјалови само нашом грешком“, па да после, ако то не успе, буде унапред обезбеђен изговор и да следује стара наша прича „држ’те лопова“...