Raspakivanje izbornog paketa

Rekoh već, u emisiji „Ubi li nas prejaka reč?“, na TV „Juronjuz Srbija“, da mi jačanje terora poganih jezika u Narodnoj skupštini koja, apsurda li, raspravlja baš o borbi protiv nasilja, sluti samo na jedno – da je tekući saziv parlamenta Svevladar pustio niz vodu.

Kao što je, ono onomad, onodanji predsednik Srbije Slobodan Milošević, 1993. godine, raspustio Skupštinu (i kabinet Nikole Šainovića) „zbog blokiranja mehanizma za odlučivanje“, a uz obrazloženje da građani Srbije „zaslužuju pristojniji parlament“...

Pošto su se demonstranti, veče uoči Trojica, već uveliko razišli, Vrhovnik je, ruku pod ruku sa Instagramom, u gluvo doba noći kad vukovi kolo vode, pa onda u cik zore, pohodio odaje i obilazio terase Novog (kneza Pavla Karađorđevića) dvora i otuda odašiljao motivacione borbene poruke svome simpatizerstvu.

I opet prizivao u pomoć Miloševića, iz vremena njegovog pada, potkraj 2000. godine: „Ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije“.

U čemu je, ruku na srce, Milošević bio, makar delimično, u pravu.

S tim što je to u prevodu na jezik sadašnjeg Vrhovnika zazvučalo ovako: „I ne ruše neki spolja Srbiju zbog Vučića, već ruše nekog Vučića zbog Srbije.“

I, u čemu, Vrhovnik, možebiti, ali sasvim sasvim malo, nije u krivu.

Ti koji ga spolja sada, kao, ruše, isti su oni koji su sve ovo vreme potpirivali i cementirali „stabilokratiju“ (tj. nesmenjivost Vučića) u Srbiji, nagrađujući tako hiperkonstruktivnost Vrhovnikovog režima u odricanju od Kosova i Metohije

Ti koji ga spolja sada, kao, ruše, isti su oni koji su sve ovo vreme potpirivali i cementirali „stabilokratiju“ (tj. nesmenjivost Vučića) u Srbiji, nagrađujući tako hiperkonstruktivnost Vrhovnikovog režima u odricanju od Kosova i Metohije.

Kao što, s druge strane, Nj.E. Bocan – Harčenko, valjda zadovoljan time što je od Srbije na KiM ostao samo papirnati „mesec od hartije“ nazvan „ZSO“, iznebuha otkriva rupu na saksiji i to da je „poklapanje eskalacije na Kosovu sa protestima u Beogradu očigledan pritisak Zapada na srpsko rukovodstvo“ i da je „cilj Zapada promena politike Srbije”...

Kad smo već kod Rusa / zapadnjaka i našeg Vrhovnika koji se, sve ove godine, obilato samouspoređivao sa „Milošem Velikim“, evo jedne poučne sekvence Slobodana Jovanovića („Istorija – politika – demokratija“, „Katena mundi“, 2023), iz njegovog eseja o vladavini kneza Miloša:

„... Rusi su tražili od njega jedno, a Turci drugo. Rusima se morao predstavljati kao duša narodnog pokreta u Srbiji, a Turcima kao sultanov poslušnik. S Turcima nije smeo biti uvek isti: morao se čas udvarati, a čas pretiti, čas poviti, a čas uspraviti, jer njegova vernost samo je tako bila na ceni ako se svakoga časa mogla premetnuti u neverstvo i buntovništvo. On je uverio Portu, a isto tako i Rusiju, da se njena politika u Srbiji ne može voditi preko podesnijeg čoveka od njega. On se toliko naturio pažnji i jedne i druge sile da one nisu mogle zamisliti Srbiju bez Miloša; upravo, Miloš je postao za njih Srbija. Dobivši toliku važnost u njihovim očima, on je smeo tražiti čak i nasledno kneževstvo, a da ne izgleda da traži nešto što mu ne priliči...“

Vrhovnikova Tajnica na mestu predsednika Vlade Republike Srbije poručila je, posle petog građanskog protesta, da je „u svakom trenutku spremna da podnese ostavku“, ali se, jednovremeno, i požalila „narodu i senatu srpskom“ kako to, tj. njenu odstupnicu, „predsednik Srbije za sada odbija, ali se možda predomisli“. Ali, ako opozicija želi izbore – oni, tj. Tajnica i Vrhovnik su „uvek za izbore“, a usput, ona „svakako ostaje odana Srbiji i Vučiću“ i „nema nikakav problem“. A kako i ne bi kada ni za jedan od tri mandata na čelu Vlade (k'o Pašić, bok'te!) nije birana, već ju je, kao vojvoda Toma Vučić Perišić što je, 1842, na čelu pobunjenika ujahao u Beograd, pa na Vračaru, namesto kneza Mihaila (Obrenovića) za novog kneza „izvikao“ Aleksandra (Karađorđevića) – za premijerku „izvikalo“ na Andrićevom vencu.

U to ime, ona, predsednica Vlade, pozvala je predsednika Republike da u četvrtak prisustvuje najnovijoj „istorijskoj“ sednici Vlade na kojoj će biti donete „važne, strateške odluke, koje će odrediti budućnost države“!

Biće da se predsednik odazvao, jer je promptno (opet sa doksata Dvora) – uz žaljenje što oni što protestuju na ulicama neće da stvari „rešavaju razgovorima, kompromisima, dogovorima“ - najavio da će, već u sredu, obelodaniti „veoma važne vesti, kako političke, tako i ekonomske“.

U predgovoru moje knjige „Vučje vreme; od obožavanja do oboženja, od podrepljenja do preumljenja“ (Katena mundi, 2023) ispisao sam: „...Pogled na srpski semafor o Sretenju Gospodnjem 2023. pokazuje trenutni rezultat meča koji kao da se igra „na život i smrt“ između „Poštovanja Ustava“ ove zemlje i „Poštovanja realnosti“. Vrhovnik je, samog sebe, u trećem licu jednine, počeo odnedavno da sve glasnije samotituliše kao „Najviše Državno Rukovodstvo“...“

Šta je Vrhovniku sada činiti? Ključne reči koje danas rasipa kao mamce su mu: dijalog, ujedinjenje, vanredni izbori. Naravno, uz prateći ešalon epiteta za političke neistomišljenike: hijene, lešinari, ološ, šljam, strani plaćenici i tome slično

Predsednik Republike je, u međuvremenu – iako je godinama tvrdio da ja „nisam nikakav pravnik“, što je tačno, i da „ne umem da čitam član 115 Ustava Srbije“ - ispunio svoje, 25. puta izrečeno, obećanje:  27. maja, u sedmoj godini svoga mandata na mestu šefa države, tri godine nakon što mu je i inače, prema Statutu SNS, istekao mandat na funkciji predsednika SNS, otišao sa mesta predsednika te partije.

Nije odoleo da se pohvali da će, od tada (samo dan nakon kontramitinga svoje stranke koji je organizovao u inat građanskim protestima), biti predsednik svih građana.

Šta je Vrhovniku sada činiti? Ključne reči koje danas rasipa kao mamce su mu: dijalog, ujedinjenje, vanredni izbori. Naravno, uz prateći ešalon epiteta za političke neistomišljenike: hijene, lešinari, ološ, šljam, strani plaćenici i tome slično.

A šta ne da? Ne da Gašića, ne da REM, ne da Pink Željka (valjda, i „Srećnu TV“), a najviše ne da prelaznu vladu, „ni živ ni mrtav“.

On bi možda i da kupi vreme. Reći će: to zbog pregovora u vezi s Kosovom. Čitaj: dok, bar malo, ne stabilizuje svoju vlast i dok se opozicija, na šta ozbiljno računa, ne posvađa unutar sebe i rasturi na sastavne delove, a protesti se (ide leto!) ne ospu sami od sebe ili manjka ideja  organizatora, svejedno

On toliko sve to ne da, da su su mu i stihovi Gavrila Pricipa („Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu.”) nedovoljno upečatljivi da izraze odlučnost tog „nedavanja“, pa je morao u pomoć da priziva čak i Šantićeve „grobove naše“, iz pesme „Mi znamo sudbu“: „Mi znamo sudbu i sve što nas čeka; no, strah nam neće zalediti grudi! Volovi jaram trpe, a ne ljudi - Bog je slobodu dao za čovjeka. / Sve tako dalje, tamo do Golgote; i kad nam muške uzmete živote; grobovi naši boriće se s vama!“

On bi možda i da kupi vreme. Reći će: to zbog pregovora u vezi s Kosovom. Čitaj: dok, bar malo, ne stabilizuje svoju vlast i dok se opozicija, na šta ozbiljno računa, ne posvađa unutar sebe i rasturi na sastavne delove, a protesti se (ide leto!) ne ospu sami od sebe ili manjka ideja  organizatora, svejedno.

A što je opoziciji činiti? Osim zahteva sa građanskih protesta, pridodaju se i radikalni politički zahtevi, poput: „Vučiću, odlazi“. Opozicija, skoro jednoglasno, neće vanredne izbore, tj. hoće, ako ih organizuje „prelazna vlada“...

Iz propagandnih kuhinja vlasti se unutar političkih „šetača“ već pokušava ubaciti „seme razdora“. Te da su ovo proevropske demonstracije, prozapadne, a ne nekakve retrogradne, prosrpske ili proruske. Sa druge strane, građanskim protestima pokušava da se imputira nakana nekakve „obojene“ (dominantno „Majdan“) revolucije, s ciljem udaljavanja Srbije od njene vojne neutralnosti (i bliskosti sa Moskvom) i uvlačenja u NATO dvorište.

Iz propagandnih kuhinja vlasti se unutar političkih „šetača“ već pokušava ubaciti „seme razdora“. Te da su ovo proevropske demonstracije, prozapadne, a ne nekakve retrogradne, prosrpske ili proruske. Sa druge strane, građanskim protestima pokušava da se imputira nakana nekakve „obojene“ (dominantno „Majdan“) revolucije, s ciljem udaljavanja Srbije od njene vojne neutralnosti (i bliskosti sa Moskvom) i uvlačenja u NATO dvorište

Opoziciju spaja to što, manje – više, svi, u ovoj fazi, odbacuju ne samo vanredne parlamentarne izbore, već i dijalog. „Prvo ispunjavavanje zahteva sa protesta, onda može da se priča o dijalogu“, jedinstven je eho sa mitinga. Tako je čak i Bilčikov evroparlamentarni dvojac „dobrih namera“, pre neki dan, ostao nasukan na beogradskom kopnu, jer više ni „proevropska opozicija“ ne želi „nastavak dijaloga vlasti i opozicije“, uz  ovakvo „evropsko posredovanje“.

Ima li izlaza?

Kompromis je uvek onaj rezultat u kome su obe strane pomalo pobednici i pomalo poraženi.

Kao što je vlast prihvatila gotovo sve zahteve roditelja iz „Ribnikara“, tako je neophodno uslišiti i sve građanske, izvorne zahteve koji su definisani na prvom građanskom protestu.

A onda se otvara prostor za spuštanje političkih mačeva.

Između „Vučiću, odlazi“ i Vrhovnikovog „Hijene i lešinari, dođite na dijalog“ – kompromis su, za početak, vanredni izbori.

Ali, oni koji su građanima odavno obećani: vanredni, lokalni izbori za Skupštinu grada Beograda odmah, ali ne natkriljeni nekakvim velikim političkim izborima! Oni već kasne puna tri meseca. A njih je, i jednima i drugima, građanistima i nacionalistima, Vrhovnik, 11. aprila prošle godine, obećao kao protivuslugu ako mu otćute formiranje beogradske vlasti uprkos izbornom porazu sa 70.000 glasova minusa.

Ali, uslov svih uslova je da, nakon što je Pink Željka umolio da zakatanči „Zadrugu“, naš Vrhovnik kao istinski upravnik rijalitija „Pogani jezici“ (ne onaj u kome su, u „Beloj lađi“, učestvovali proročica Roska i njen Griša, već ovaj dr Orlićev!), utuli i „Prvu srpsku lajaonicu“ (autorstvo: Milić od Mačve) ili vređalište zdravog razuma u zdanju Narodne skupštine Srbije

Beogradski izbori kao lakmus papir, pa kad se oni održe, onda može i dijalog o izbornim uslovima za vanredne parlamentarne izbore.

Umesto što obećava „paket“ koji mu se ne traži - „Mogu i beogradski izbori, ali ne samo oni!“ – raspakivanje „paketa“ koji Vrhovnik velikodušno nudi.

Tako bi predsednik Republike koji je od 27. maja ove godine počeo da tvrdi da je postao predsednik svih građana Srbije – „imao bore da to i dokaže“.

Ali, uslov svih uslova je da, nakon što je Pink Željka umolio da zakatanči „Zadrugu“, naš Vrhovnik kao istinski upravnik rijalitija „Pogani jezici“ (ne onaj u kome su, u „Beloj lađi“, učestvovali proročica Roska i njen Griša, već ovaj dr Orlićev!), utuli i „Prvu srpsku lajaonicu“ (autorstvo: Milić od Mačve) ili vređalište zdravog razuma u zdanju Narodne skupštine Srbije.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)