Pokreti bez lidera i organizacije ostaju i bez sledbenika

Poslednjih meseci Vučićev režim je u kontraofanzivi, a studentsko-građanski protest gubi inicijativu. Obično se kaže da protestni pokreti uče na svojim greškama. Izgleda da u Srbiji to nije slučaj.  Koji su uzroci?

Studenti nisu raširili poprište sukoba s problema korupcije na druge teme. Izostalo je dublje prodiranje u društvo otvaranjem problema koji pogađaju obične ljude. Pobunjeni i hrabri studenti nisu pokazivali spremnost da sarađuju sa drugim antirežimskim grupama. To je omogućilo vlastima da ih izoluje i lakše neutrališe. Iako je masovnost u demonstracijama bila impresivna, politički efekti nisu bili proporcionalni. Zbog političko-ideološkog siromaštva studenskih zahteva, slobodno se može reći da se nije radilo o socijalnom pokretu. Studenti nisu razvili i ponudili alternativni politički program.Socioekonomska problematika gotovo je potpuno ignorisana.Umesto toga, upotrebljavani su nacionalni i verski simboli. Studenti nisu izrazili skepsu prema instiucionalnom poretku, već prema načinu njegovog funkcionisanja. Njihovo političko delovanje ne oslanja se na klasni pristup. Zbog toga je  izostala podrška nižih socijalnih slojeva i nije značajnije načeto režimsko biračko telo - “Vučićev zid”.Njega čine uglavnom siromašniji i stariji delovi stanovništva Srbije.

Studenti nisu raširili poprište sukoba s problema korupcije na druge teme. Izostalo je dublje prodiranje u društvo otvaranjem problema koji pogađaju obične ljude. Pobunjeni i hrabri studenti nisu pokazivali spremnost da sarađuju sa drugim antirežimskim grupama. To je omogućilo vlastima da ih izoluje i lakše neutrališe

U prethodnim tekstovima sam isticao da je veliki problem protesta odsustvo čvrste organizacije. Delovanje izvan struktura vlasti bilo je neophodno na početku, posle pada novosadske nadstrešnice. Ustanove političkog sistema i mediji su pod potpunom kontrolom vladajuće stranke pa se tim putem nije moglo ići. Demokratija se ne može uspostaviti institucionalnim putem, to bi značilo da ona već postoji. Lokalizacija političkog aktivizma, izbegavanje vertikalne integracije i odsustvo prepoznatljivih lidera otežavalo je režimu da neutrališe bunt eliminacijom ili korumpiranjem vođstva. Neprekidne demonstracije koje nisu bile upravljane iz jednog centra držale su režimske snage u stanju stalne napetosti. Policijske snage morale su u isto vreme da budu raspoređne na brojnim lokacijama što ih je iscrpljivalo i umanjivalo njihovu efikasnost.

Ipak, bez strateške vizije takav koncept vremenom je gubio svoj prvobitini moblizacijski potencijal. Decentralni pristup nema sposobnost da rasuto nezadovoljstvo naroda ujedini u moćan pokret. Oslanjanje samo na neformalne aktivističke mreže skoro nigde u svetu nije dovelo do nastanka snažnih i održivih političkih platformi. Repolitizacija ulice ni u Srbiji nije kao rezultat imala nastanje novih i trajnih prostora slobode. Osim toga, pobuna koja nije organizaciono strukturirana nema potencijal da preuzme vlast posle eventualnog Vučićevog pada, da orijentiše i kontroliše državni aparat i nametne mu progresivan ekonomsko-politički program.

Kako su protesti jenjavali, a režim se konsolidovao, sve je izraženija bila asimetrija moći između difuzne i slabo organizovane društvene pobune i centralizovanog represivnog aparata sposobnog i spremnog da vrši nasilje.

Decentralni pristup nema sposobnost da rasuto nezadovoljstvo naroda ujedini u moćan pokret. Oslanjanje samo na neformalne aktivističke mreže skoro nigde u svetu nije dovelo do nastanka snažnih i održivih političkih platformi

Studenti su od početka insistirali na apolitičnosti svog protesta. Njihove metode borbe poznate su iz ranijih sličnih pobuna u svetu i nazvane su horizontalizam. Najpoznatiji primer je Okupiraj Vol strit. Takve strategije omogućavaju uspešno vođenje pojedinačnih borbi. Grupe različitih političkih uverenja mogu da se angažuju oko rešavanja nekih problema, recimo ekoloških ili komunalnih.Radi se o formama  političkog aktivizma u kojima se odluke ne donose u predstavničkim institucijama, već horizontalno. Cilj je stvaranje društva koje se osniva na mnoštvu decentralnih, doborovoljnih udruženja i neformalnih mreža između kojih se razmenjuju ideje i vode rasprave oko toga kako rešiti lokalne probleme ili one koje se tiču širih zajednica. Anarhistički teorietičar i aktivista Dejvid Grejber fromulisao je takvu strategiju na sledeći način:”ako nas sistem ne spasava, spasićemo se sami”. Grejber je ovakve političke aktivnosti nazvao “direktne akcije” koje zaobilize ili negiraju etablirane institucionalne hijerahije i procedure. Umesto zahteva za različite sistemske reforme, ili čak za promenu vlasti, favorizuje se pristup direktnih akcija koje sprovodi mnoštvo rasutih grupa i malih organizacija. Tako, navodno, nastaju “mehurovi slobode”, “elektronska agora” i novo društvo u okvirima starog. Zastupnici ovakvih shvatanja  skloni su da odbace sve što podseća na hijerarhiju, centralizaciju, formalna pravila i odluke donete na bilo koji drugi način osim konsenzusom.

Kritičari su uočili da takav pristup ignoriše činjenicu da se autoritarni političko-ekonomski sistem ne može promeniti samo oslanjanjem na rojeve mikroaktivizma. Horizontalistička doktrina popularna je u svetu kod “hipi” levičarskih intelektualaca. Naime, posle propasti istočnoevropskih  socijalizama, levica je više nastojala da se ogradi od klasičnih komunističkih organizacionih modela i klasnog pristupa nego da osporava kapitalizam. Tobože, organizacija je opasnost, put u Gulag.

Zanimljiva je i primedba kritičara da se antiinstitucionalizam horizontalizma opasno približava libertarijanskoj desnici. Politički spontanizam levice podseća na neoliberalno zalaganje za neometano delovanje tržišta koje, tobože, uvek dovodi do optimalnih ishoda. I neolioberali inistiraju na spontanom delovanju bezbrojnih aktera kao na najboljoj strategiji. Pristalice horizontalizma i mikropolitike favorizuju  ograničavanje aktivizma na određeni regionalni prostor i izražavaju duboki skepticizam prema svim oblicima institucionalnog života. Slično i anarhokapitalistički teroretičari i političari zagovaraju radikalno ograničavanje državnih nadležnosti. Vladajuća neoliberlana ideologija tako utiče na koncipiranje metoda otpora. Nije ni čudo da su svi dosadašnji pokreti bazirani na horizontalsitčkim modelima propali. Pokreti bez lidera i organizacije brzo ostaju i bez sledbenika.

Iskustvo je pokazalo da je hijerarhijska koordinacija neizbežna i uvek je prisutna, čak i u samorganizovanim mrežama. Ako pobunjeni građani ne izaberu sami lidere, nametnuće im vlast svoje agente provokatore. Na taj način vladajući krugovi lako mogu steći kontrolu nad protestnim pokretima.

U društvenim pokretima uvek postoji neka organizaciona struktura, formalna ili neformalna. U neformalnim pravila su nejasna: ne zna se ko odlučuje o ciljevima, ko je zadužen za implementaciju, ne postoji odgovornost. Odluke se sporo donose posle bezbrojnih sastanaka i rasprava. Na taj način gubi se inicjativa, a prvobitni entuzijazam vremenom nestaje.

Iskustvo je pokazalo da je hijerarhijska koordinacija neizbežna i uvek je prisutna, čak i u samorganizovanim mrežama. Ako pobunjeni građani ne izaberu sami lidere, nametnuće im vlast svoje agente provokatore. Na taj način vladajući krugovi lako mogu steći kontrolu nad protestnim pokretima

Kombinacija lokalnih inicijativa i pokreta sa planiranom centralnom organizacijom ima više izgleda na uspeh nego tvrdoglavo insistiranje na spontanosti kao jedinom obliku političke kreativnosti. Autoritarni sistem ne može se promeniti preko noći. Demokratska institucijaizacija, uz stalni aktivizam odozdo, omogućavaju trajnost protesta. Prema Maksu Veberu, politika znači snažno, lagano bušenje tvrdih dasaka, sa strašću i merom istovremeno.

Napred rečeno nema za cilj da omalovaži doprinos studenata i građana nastojanjima da se premeni postojeći politički sistem u Srbiji. On je velik i nesporan, ali nedovoljan.

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)