Покрети без лидера и организације остају и без следбеника

Последњих месеци Вучићев режим је у контраофанзиви, а студентско-грађански протест губи иницијативу. Обично се каже да протестни покрети уче на својим грешкама. Изгледа да у Србији то није случај.  Који су узроци?

Студенти нису раширили поприште сукоба с проблема корупције на друге теме. Изостало је дубље продирање у друштво отварањем проблема који погађају обичне људе. Побуњени и храбри студенти нису показивали спремност да сарађују са другим антирежимским групама. То је омогућило властима да их изолује и лакше неутралише. Иако је масовност у демонстрацијама била импресивна, политички ефекти нису били пропорционални. Због политичко-идеолошког сиромаштва студенских захтева, слободно се може рећи да се није радило о социјалном покрету. Студенти нису развили и понудили алтернативни политички програм.Социоекономска проблематика готово је потпуно игнорисана.Уместо тога, употребљавани су национални и верски симболи. Студенти нису изразили скепсу према инстиуционалном поретку, већ према начину његовог функционисања. Њихово политичко деловање не ослања се на класни приступ. Због тога је  изостала подршка нижих социјалних слојева и није значајније начето режимско бирачко тело - “Вучићев зид”.Њега чине углавном сиромашнији и старији делови становништва Србије.

Студенти нису раширили поприште сукоба с проблема корупције на друге теме. Изостало је дубље продирање у друштво отварањем проблема који погађају обичне људе. Побуњени и храбри студенти нису показивали спремност да сарађују са другим антирежимским групама. То је омогућило властима да их изолује и лакше неутралише

У претходним текстовима сам истицао да је велики проблем протеста одсуство чврсте организације. Деловање изван структура власти било је неопходно на почетку, после пада новосадске надстрешнице. Установе политичког система и медији су под потпуном контролом владајуће странке па се тим путем није могло ићи. Демократија се не може успоставити институционалним путем, то би значило да она већ постоји. Локализација политичког активизма, избегавање вертикалне интеграције и одсуство препознатљивих лидера отежавало је режиму да неутралише бунт елиминацијом или корумпирањем вођства. Непрекидне демонстрације које нису биле управљане из једног центра држале су режимске снаге у стању сталне напетости. Полицијске снаге морале су у исто време да буду распоређне на бројним локацијама што их је исцрпљивало и умањивало њихову ефикасност.

Ипак, без стратешке визије такав концепт временом је губио свој првобитини моблизацијски потенцијал. Децентрални приступ нема способност да расуто незадовољство народа уједини у моћан покрет. Ослањање само на неформалне активистичке мреже скоро нигде у свету није довело до настанка снажних и одрживих политичких платформи. Реполитизација улице ни у Србији није као резултат имала настање нових и трајних простора слободе. Осим тога, побуна која није организационо структурирана нема потенцијал да преузме власт после евентуалног Вучићевог пада, да оријентише и контролише државни апарат и наметне му прогресиван економско-политички програм.

Како су протести јењавали, а режим се консолидовао, све је израженија била асиметрија моћи између дифузне и слабо организоване друштвене побуне и централизованог репресивног апарата способног и спремног да врши насиље.

Децентрални приступ нема способност да расуто незадовољство народа уједини у моћан покрет. Ослањање само на неформалне активистичке мреже скоро нигде у свету није довело до настанка снажних и одрживих политичких платформи

Студенти су од почетка инсистирали на аполитичности свог протеста. Њихове методе борбе познате су из ранијих сличних побуна у свету и назване су хоризонтализам. Најпознатији пример је Окупирај Вол стрит. Такве стратегије омогућавају успешно вођење појединачних борби. Групе различитих политичких уверења могу да се ангажују око решавања неких проблема, рецимо еколошких или комуналних.Ради се о формама  политичког активизма у којима се одлуке не доносе у представничким институцијама, већ хоризонтално. Циљ је стварање друштва које се оснива на мноштву децентралних, доборовољних удружења и неформалних мрежа између којих се размењују идеје и воде расправе око тога како решити локалне проблеме или оне које се тичу ширих заједница. Анархистички теориетичар и активиста Дејвид Грејбер фромулисао је такву стратегију на следећи начин:”ако нас систем не спасава, спасићемо се сами”. Грејбер је овакве политичке активности назвао “директне акције” које заобилизе или негирају етаблиране институционалне хијерахије и процедуре. Уместо захтева за различите системске реформе, или чак за промену власти, фаворизује се приступ директних акција које спроводи мноштво расутих група и малих организација. Тако, наводно, настају “мехурови слободе”, “електронска агора” и ново друштво у оквирима старог. Заступници оваквих схватања  склони су да одбаце све што подсећа на хијерархију, централизацију, формална правила и одлуке донете на било који други начин осим консензусом.

Критичари су уочили да такав приступ игнорише чињеницу да се ауторитарни политичко-економски систем не може променити само ослањањем на ројеве микроактивизма. Хоризонталистичка доктрина популарна је у свету код “хипи” левичарских интелектуалаца. Наиме, после пропасти источноевропских  социјализама, левица је више настојала да се огради од класичних комунистичких организационих модела и класног приступа него да оспорава капитализам. Тобоже, организација је опасност, пут у Гулаг.

Занимљива је и примедба критичара да се антиинституционализам хоризонтализма опасно приближава либертаријанској десници. Политички спонтанизам левице подсећа на неолиберално залагање за неометано деловање тржишта које, тобоже, увек доводи до оптималних исхода. И неолиоберали инистирају на спонтаном деловању безбројних актера као на најбољој стратегији. Присталице хоризонтализма и микрополитике фаворизују  ограничавање активизма на одређени регионални простор и изражавају дубоки скептицизам према свим облицима институционалног живота. Слично и анархокапиталистички тероретичари и политичари заговарају радикално ограничавање државних надлежности. Владајућа неолиберлана идеологија тако утиче на конципирање метода отпора. Није ни чудо да су сви досадашњи покрети базирани на хоризонталситчким моделима пропали. Покрети без лидера и организације брзо остају и без следбеника.

Искуство је показало да је хијерархијска координација неизбежна и увек је присутна, чак и у саморганизованим мрежама. Ако побуњени грађани не изаберу сами лидере, наметнуће им власт своје агенте провокаторе. На тај начин владајући кругови лако могу стећи контролу над протестним покретима.

У друштвеним покретима увек постоји нека организациона структура, формална или неформална. У неформалним правила су нејасна: не зна се ко одлучује о циљевима, ко је задужен за имплементацију, не постоји одговорност. Одлуке се споро доносе после безбројних састанака и расправа. На тај начин губи се иницјатива, а првобитни ентузијазам временом нестаје.

Искуство је показало да је хијерархијска координација неизбежна и увек је присутна, чак и у саморганизованим мрежама. Ако побуњени грађани не изаберу сами лидере, наметнуће им власт своје агенте провокаторе. На тај начин владајући кругови лако могу стећи контролу над протестним покретима

Комбинација локалних иницијатива и покрета са планираном централном организацијом има више изгледа на успех него тврдоглаво инсистирање на спонтаности као једином облику политичке креативности. Ауторитарни систем не може се променити преко ноћи. Демократска институцијаизација, уз стални активизам одоздо, омогућавају трајност протеста. Према Максу Веберу, политика значи снажно, лагано бушење тврдих дасака, са страшћу и мером истовремено.

Напред речено нема за циљ да омаловажи допринос студената и грађана настојањима да се премени постојећи политички систем у Србији. Он је велик и неспоран, али недовољан.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)