Ovu borbu ćemo morati dobiti sami

Na protestu održanom dana 05.09.2025. godine u Novom Sadu nedvosmisleno je došlo do neprimerene upotrebe sile prema demonstrantima koji nisu dali nikakvog povoda za takvo delovanje naoružanih grupacija, koje sebe nazivaju policijom.

Prizori uniformisanih lica, koja se ne mogu sa pravom smatrati pripadnicima srpske policije, dok nezakonito primenjuju nesrazmernu silu prema mirnim građanima, brutalno ih batinajući i hapseći, hamera i drugih policijskih vozila, koji se kreću celom širinom središnjih novosadskih bulevara i divljački ih potiskuju, ograničavajući njihovo kretanje bez ikakvog osnova, ostaće večni beleg ove vlasti

Prizori uniformisanih lica, koja se ne mogu sa pravom smatrati pripadnicima srpske policije, dok nezakonito primenjuju nesrazmernu silu prema mirnim građanima, brutalno ih batinajući i hapseći, hamera i drugih policijskih vozila, koji se kreću celom širinom središnjih novosadskih bulevara i divljački ih potiskuju, ograničavajući njihovo kretanje bez ikakvog osnova, ostaće večni beleg ove vlasti i njenog aparata fizičke sile. Voleo bih da znam da li je bilo ko od tih silnih u uniformama policije, koji je te noći podigao ruku i pendrek na mirnog demonstranta,svestan da je tom istom rukom i tim istim pendrekom zanavek i neopozivo potpisao ispisnicu iz Srpstva i pretvorio se u jeftinu i potrošnu alatku u službi jedne vlasti, koja se, sada sa pravom, jedino može nazvati okupacionim namesništvom u službi spoljnih gospodara.

A ko su ti spoljni gospodari ove vlasti najbolje pokazuju skoriji događaji u Strazburu. Naime, nakon ovako drastične i neprimerene upotrebesile prema mirnim demonstrantima, održana je sednica Evropskog parlamenta. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je u svom govoru samo uzgredpomenula Zapadni Balkan, koristeći uopštene i davno istrošene fraze o evropskoj budućnosti regiona, pri čemu o događanjima u Srbiji, protestima i upornim protivzakonitimpokušajima vlasti da uguši proteste prikrivenim, pa otvorenim medijskim, finansijskim i golim fizičkim nasiljem, nije progovorila ni jednu jedinu reč. Poslanik Evropskog parlamenta iz redova Evropske narodne partije Davor Ivo Štir iz Hrvatske, inače član HDZ-,a izjavio je da „ukoliko je bilo pre popustljivosti u odnosu prema vlastima, ne smemo zatvoriti oči ni prema nacionalističkim porukama od strane nekih koji su učestvovali na protestima“, te da „opozicija mora da se opredeli za evropske vrednosti“. Takođe, njegov kolega Mihael Geler izjavio je sledeće: "Svedočili smo razvoju situacije koja je posledica tragičnim događajem u Novom Sadu, i od tada smo videli mirne demonstracije, ali u nekom trenutku prema onome što smo videli na televiziji, neki ljudi su počeli da budu nasilni i policija je stajala po strani, nije reagovala. Onda sa druge strane, desilo se nešto što nije za opravdanje – nasilje je odjednom počelo, paljene su prostorije vladajuće partije, to nije način da se izrazi bes.“

Koliko god nam se takve izjave i postupci sa stanovišta sopstvenog iskustva sa ovom vlašću u Srbiji činili nadrealnim, pa čak i tragikomičnim, one na najbolji način odslikavaju odnos zapadnih činilaca prema događajima u Srbiji i jasno otkrivaju zapadne ciljeve. Prema njihovom shvatanju, oni ne mogu sebi da dozvole da se u Srbiji dese političke promene većeg dometa i kvaliteta, koje bi otvorile prostor za suštinski demokratsko izražavanje narodne volje. Ovo iz razloga što bi takav proces doveo do situacije u kojoj bi presudan uticaj na formiranje nove vlasti mogao da ima politički pokret, koji bi u fokusu svog delovanja imao vraćanje Ustavu i zakonima naše zemlje, uspostavljanje optimalne demokratije i vladavine prava. To bi dalje neminovno uslovilo vođenje državne politike zasnovane na načelima zaštite i odbrane vitalnih srpskih nacionalnih interesa.

U središtu takve politike bilo bi očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, tedejtonskog položaja Republike Srpske, kultivisanje uslova za tiho, ali istrajno i ničim neometano odvijanje prirodnog procesa kulturne i duhovne, a kasnije i svake druge integracije celog srpskog nacionalnog prostora, zabrana iskopavanja litijuma i znatno ograničavanje svake dalje eksploatacije prirodnih, ekonomskih i svih ostalih resursa naše zemlje. Istinsko demokratsko izražavanje stvarne većinske volje srpskog naroda bi, jednostavno, na glavni teren kao ključnog igrača izvelo onu političku snagu, koja bi sa pravom dovela u pitanje njegov sadašnji položaj kolonizovanog u svakom delu njegovog postojanja, insistirajući na vođenju istinski nezavisne i suverene politike u celom Srpstvu. Takva bi politika imala za cilj da se Srbi sopstvenim naporom i oslanjajući se na svoje snage iz takvog položaja izbave, ujedine i ponovo zauzmu geopolitičku ulogu težišnog naroda Balkana, koja im sa pravom pripada i za šta još uvek, uprkos svemu, imaju dovoljno i snage i istorijske svesti.

Zapad i dalje pruža, nekad otvorenu, nekad prikrivenu, ali uvek i u svakom trenutku bezrezervnu i nepodeljenu podršku Vućčićevom režimu . Cilj je da, uprkos gubitku legitimiteta, na sve načine zadrži vlast, jer jedino on i njegova vladajuća koalicija mogu da garantuju dalje efikasno sprovođenje zapadnog nauma o potpunom potiskivanju srpskog činioca i njegovih legitimnih interesa na ovom prostoru

Kako bi se to na svaki način sprečilo, zapad i dalje pruža, nekad otvorenu, nekad prikrivenu, ali uvek i u svakom trenutku bezrezervnu i nepodeljenu podršku režimu Aleksandra Vučića. Cilj je da, uprkos gubitku legitimiteta, na sve načine zadrži vlast, jer jedino on i njegova vladajuća koalicija mogu da garantuju dalje efikasno sprovođenje zapadnog nauma o potpunom potiskivanju srpskog činioca i njegovih legitimnih interesa na ovom prostoru, te njegovom trajnom lišavanju prava na nacionalnu slobodu, jedinstvenu državu, sopstvenu privredu, ljudska prava i slobode svakog pojedinca. Zapad u ovom trenutku još uvek nema, niti će u doglednoj budućnosti imati korisnijeg i delotvornijeg izvršioca svojih interesa od trenutnih vlastodržaca u Srbiji i stoga ne može sebi da dozvoli rizik da na vlast dođe grupacija koja bi za njih u tom pogledu predstavljala nepoznanicu ili tvrd orah. Dosadašnji protesti u Srbiji predstavljaju kamen u zapadnoj čizmi, koga ne mogu da se otarase i koji ih sada već jako žulja, sprečavajući ih da nastave sa gaženjem uzduž i popreko celog Srpstva, na način kako su to do pre 10 meseci radili, bez ometanja. Stoga će oni nastaviti da podržavaju ovu vlast, tolerišući joj čak i primenu ogoljene sile protiv pobunjenog naroda. Štaviše, oni zapravo zorno priželjkuju da naprednjačka vlast bez mnogo buke, neograničena u sredstvima, zauvek uguši ove proteste.

Iz takve perspektive treba sagledavati i deo prethodno navedenih izjava, u kojima se uporno insistira na navodnoj potrebi da se sadašnji sveopšti narodni pokret protiv vlasti, studenti, kao i opozicija, opredele za “evropske vrednosti”. Vara se svako ko misli da se ovakvim porukama daje nedvosmislen signal da će zapadni činioci odmah i bezrezervno podržati narod, studente i opoziciju, a naprednjački režim pustiti niz vodu, samo da, eto, studenti i opozicija kao svoj jedini politički cilj javno i neopozivo opredele upravo te “evropske vrednosti”, što iz zapadne vizure znači ulazak u EU bez obzira na uslove, članstvo u NATO paktu, priznanje nezavisnosti “Kosova”, dalju unitarizaciju BiH. Nasuprot tome, oni veoma dobro znaju da takav politički program u Srbiji ne može da ima bilo kakvu značajnu podršku i da bi uticaj takve političke opcije na politički život u Srbiji bio zanemarljiv. Bilo koja lista, da li studentska ili sastavljena od opoziocionih stranaka, koja bi zastupala takve stavove, bila bi od početka osuđena na izborni neuspeh i time bi, zapravo, pomogla očuvanju i produženju naprednjačke vlasti. Imajuću to u vidu, cilj zapadnih činilacaje da studentski i narodni pokret protiv vlasti, kao i opoziciju, prevedu žedne preko vode i da ih dovođenjem u zabludu lažnim obećanjima i svakovrsnim pritiscima navedu da zastupaju ovako preporučeni narativ o „evropskim vrednostima“, istovremeno se odričući politike zaštite nacionalnih interesa, te da tim potezom sami sebe politički osakate i diskvalifikuju u daljoj borbi i eventualnoj izbornoj utakmici protiv ove vlasti. Na taj način bi vlast, premda potpuno u službi zapada, po svojoj prirodi antinacionalna i suštinski opredeljena na liniji izdaje srpskih nacionalnih interesa, dobila savršenog političkog suparnika, gledano iz perspektive njenog održanja. Takvog bi takmaca naprednjačka mašinerija i menažerija onda mogla neprestano i nebranjeno da melje i napada kao prozapadnog i izdajničkog, skrećući tako pažnju većinski nacionalno opredeljenih birača sa sopstvene politike nacionalne izdaje. Time bi put za naprednjačku pobedu na nekim budućim izborima bio potpuno otvoren.   

U tom smislu, smatram da se ne mogu očekivati bilo kakvi konkretni pozitivni rezultati ni od učestvovanja dela stranaka takozvane „proevropske opozicije“ na panel diskusiji, koja je je pre neki dan održana u organizaciji tri parlamentarne grupe u okviru Evropskog parlamenta u Strazburu. Naime, panel diskusije na marginama zasedanja evropskog parlamenta ne predstavljaju format čiji je domet veliki i koji može da dovede do toga da stavovi izneti na njima imaju bilo kakav opipljiv uticaj na stvarne donosice odluke u EU, a posebno nemaju obavezujuće dejstvo. Takođe, takav format očigledno prestavlja najviši nivo do koga srpski opoziocioni političari mogu da dosegnu u svojim pokušajima da evropske zvaničnike zainteresuju za stanje u Srbiji. To, naravno, ne govori toliko o ovim srpskim opozicionarima, koliko o stepenu nezainteresovanosti ključnih zapadnih činilaca za pravo stanje demokratije, ljudskih prava i sloboda i vladavine prava u Srbiji i o tome kako oni ovaj prostor zapravo vide. Sve dok vlast u Srbiji ispunjava njihove naloge i ostvaruje njihove interese, ova pitanja neće biti predmet njihovog interesovanja. Međutim, ukoliko srpski opozicioni političari, posle svega ovoga, to ne vide ili vide, a i dalje očekuju pomoć od zapadnih centara za smenu ove vlasti, oni sebe dovode u položaj pukih statista u ovdašnjem tragikomičnom političkom igrokazuu režiji zapada, čija je jedina uloga da omoguće održavanje uspostavljenog sistema simulacije demokratskih procesa, koji liči na nameštenu igru tombole, u kojoj je glavni dobitnik uvek unapred poznat, dok ostali dobijaju samo zamenu.

Imajući u vidu prethodno izložene razloge, stava sam da studentski i narodni pokret pobune protiv ove vlasti, kao i opozicione stranke, bar one koje su to istinski, ne smeju da prihvate ovakve “dobronamerne savete” sa zapada

Imajući u vidu prethodno izložene razloge, stava sam da studentski i narodni pokret pobune protiv ove vlasti, kao i opozicione stranke, bar one koje su to istinski, ne smeju da prihvate ovakve “dobronamerne savete” sa zapada. Prema njima se treba odnositi onako kako to kazuju stihovi Balaševićeve pesme: “Sa samog ruba pameti stižu mi strašni saveti, al’ ja bih da proživim na svoj način.” U postavljanju odnosa i utvrđivanju stava prema ovakvim postupcima, izjavama i porukama sa zapada nema mesta ni ljutnji, ni žuči. To je tako kako je, potpuno u skladu sa njihovim interesima i njihovim viđenjem sudbine ovog prostora kao tačke njihove kolonijalne dominacije i eksploatacije svih dostupnih resursa. Samo je bitno da budemo potpuno svesni da su ti interesi suprostavljeni našim interesima, te da se, u skladu sa tim, uvek i svugde vladamo, mirno i staloženo čineći sve što možemo da njihovu dominaciju prekinemo i takvu, nama namenjenu, sudbinu izbegnemo.

Sa druge strane, iskreno se nadam da će nam ovi “dobronamerni saveti” zapadnih “gospara” u nečemu i pomoći, a to je da se konačno pomirimo sa istinom, koja sve vreme stoji ispred nas, velika kao planina, a mi kao da se pravimo da je ne vidimo. Jednostavno, moramo da se pogledamo u oči i da jedni drugima priznamo da smo u ovoj borbi sami i da isključivo od nas zavisi uspeh te borbe. Ne možemo da očekujemo bilo kakvu pomoć sa bilo koje strane sveta i u tom smislu nemamo čemu da se nadamo. Naime, zapadni interesi na ovom prostoru imaju toliko dominantan i presudno zloćudan uticaj na političke procese u Srbiji, da je njihovo uspešno ostvarivanje na način kako je to činjeno do sada dovelo do stanja gotovo potpune kolonijalne potčinjenosti srpskog naroda i suzbijanja srpskih nacionalnih interesa do mere njihove neprepoznatljivosti, čime je, sada već više nego ozbiljno, ugrožen sam opstanak i naroda i države.

U skladu sa prethodno navedenim, smatram da je uspeh ove borbe uslovljen spremnošću studentskog i narodnog pokreta, stranaka, uopšte svih subjekata koji su prava opozicija ovakvoj vlasti, da tu borbu iznesu na viši nivo, te da je konačno opredele kao borbu protiv stranih okupatora i njihovih interesa, koji su u Srbiji i instalirali ovakvu okupacionu i protivnarodnu vlast. Kada bi se pokret protiv ove vlasti u Srbiji u potpunosti odredio i kao pokret protiv, pre svega, zapadne kolonijalne dominacije na ovom prostoru, ali i služenja interesima bilo koje velike sile, koji su suprostavljeni srpskim nacionalnim interesima, to bi samom pokretu dalo novu svežinu i još više podiglo masovnost podrške, imajući u vidu pretežno antizapadno i slobodarsko raspoloženje srpskog naroda. Sa druge strane, na takav bi se način iz ruku vlasti izbilo do sada efikasno propagandno oružje, kojim preko mnoštva poslušničkih medija, uprkos tome što je istina očevidno na potpuno drugoj strani, sebe predstavlja kao suverenu i nacionalnu, dok sve svoje protivnike optužuje za služenje stranim interesima i izdaju.

Dakle, dalja borba protiv vlasti mora nužno da se vodi sa čvrstog nacionalnog i suverenističkog stajališta, čime bi njen temelj bio zaista demokratski utvrđen, jer bi bio sazdan na stvarnoj većinskoj volji srpskog naroda

Dakle, dalja borba protiv vlasti mora nužno da se vodi sa čvrstog nacionalnog i suverenističkog stajališta, čime bi njen temelj bio zaista demokratski utvrđen, jer bi bio sazdan na stvarnoj većinskoj volji srpskog naroda. Suočena sa takvim suparnikom, vlast bi se, ubrzo, našla na brisanom prostoru, potpuno ogoljena u svojoj stvarnoj ulozi okupacionog namesništva u službi interesa spoljnih gospodara. Tako prokazana, onaviše ne bi mogla da simulira vođenje nacionalno odgovorne i suverene politike, već bi njena politika nacionalne izdaje postala očigledna i svakome vidljiva. Za razliku od načina koji se sa zapada “dobronamerno savetuje”, upravo bi se na ovde predloženi način potpunootvorioput za konačni slom naprednjačke vlasti.

Kao u vremenima iz stihova večnoga Njegoša, deluje da je nad nama idanas ponovo nebo zatvoreno, ne prima nam plača, ni molitve. Međutim, da bi se naše dozivanje slobode gore primilo, prvo treba da se sopstvenim snagama i svojim iskrenim delanjem sami izdignemo bliže nebu. Naši preci su u više navrata do sada to sa uspehom činili. Ova besudna vremena su savršena prilika da pokažemo da li smo takvih predaka i mi dostojni. Ukoliko je propustimo, tu će borbu morati da vode naši potomci, ni krivi, ni dužni, za razliku od nas. Samo što tada mi njima nećemo biti primer na koji treba da se ugledaju, već primer kako ne treba, povod za sram. Ipak bi bilo bolje da im ne ostavljamo ni takvu sramotu na obrazu, ni teret borbe, koja ne pripada njima, već je samo naša.

(Autor je advokat iz Novog Sada)