Ову борбу ћемо морати добити сами

На протесту одржаном дана 05.09.2025. године у Новом Саду недвосмислено је дошло до непримерене употребе силе према демонстрантима који нису дали никаквог повода за такво деловање наоружаних групација, које себе називају полицијом.

Призори униформисаних лица, која се не могу са правом сматрати припадницима српске полиције, док незаконито примењују несразмерну силу према мирним грађанима, брутално их батинајући и хапсећи, хамера и других полицијских возила, који се крећу целом ширином средишњих новосадских булевара и дивљачки их потискују, ограничавајући њихово кретање без икаквог основа, остаће вечни белег ове власти

Призори униформисаних лица, која се не могу са правом сматрати припадницима српске полиције, док незаконито примењују несразмерну силу према мирним грађанима, брутално их батинајући и хапсећи, хамера и других полицијских возила, који се крећу целом ширином средишњих новосадских булевара и дивљачки их потискују, ограничавајући њихово кретање без икаквог основа, остаће вечни белег ове власти и њеног апарата физичке силе. Волео бих да знам да ли је било ко од тих силних у униформама полиције, који је те ноћи подигао руку и пендрек на мирног демонстранта,свестан да је том истом руком и тим истим пендреком занавек и неопозиво потписао исписницу из Српства и претворио се у јефтину и потрошну алатку у служби једне власти, која се, сада са правом, једино може назвати окупационим намесништвом у служби спољних господара.

А ко су ти спољни господари ове власти најбоље показују скорији догађаји у Стразбуру. Наиме, након овако драстичне и непримерене употребесиле према мирним демонстрантима, одржана је седница Европског парламента. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је у свом говору само узгредпоменула Западни Балкан, користећи уопштене и давно истрошене фразе о европској будућности региона, при чему о догађањима у Србији, протестима и упорним противзаконитимпокушајима власти да угуши протесте прикривеним, па отвореним медијским, финансијским и голим физичким насиљем, није проговорила ни једну једину реч. Посланик Европског парламента из редова Европске народне партије Давор Иво Штир из Хрватске, иначе члан ХДЗ-,а изјавио је да „уколико је било пре попустљивости у односу према властима, не смемо затворити очи ни према националистичким порукама од стране неких који су учествовали на протестима“, те да „опозиција мора да се определи за европске вредности“. Такође, његов колега Михаел Гелер изјавио је следеће: "Сведочили смо развоју ситуације која је последица трагичним догађајем у Новом Саду, и од тада смо видели мирне демонстрације, али у неком тренутку према ономе што смо видели на телевизији, неки људи су почели да буду насилни и полиција је стајала по страни, није реаговала. Онда са друге стране, десило се нешто што није за оправдање – насиље је одједном почело, паљене су просторије владајуће партије, то није начин да се изрази бес.“

Колико год нам се такве изјаве и поступци са становишта сопственог искуства са овом влашћу у Србији чинили надреалним, па чак и трагикомичним, оне на најбољи начин одсликавају однос западних чинилаца према догађајима у Србији и јасно откривају западне циљеве. Према њиховом схватању, они не могу себи да дозволе да се у Србији десе политичке промене већег домета и квалитета, које би отвориле простор за суштински демократско изражавање народне воље. Ово из разлога што би такав процес довео до ситуације у којој би пресудан утицај на формирање нове власти могао да има политички покрет, који би у фокусу свог деловања имао враћање Уставу и законима наше земље, успостављање оптималне демократије и владавине права. То би даље неминовно условило вођење државне политике засноване на начелима заштите и одбране виталних српских националних интереса.

У средишту такве политике било би очување Косова и Метохије у саставу Србије, тедејтонског положаја Републике Српске, култивисање услова за тихо, али истрајно и ничим неометано одвијање природног процеса културне и духовне, а касније и сваке друге интеграције целог српског националног простора, забрана ископавања литијума и знатно ограничавање сваке даље експлоатације природних, економских и свих осталих ресурса наше земље. Истинско демократско изражавање стварне већинске воље српског народа би, једноставно, на главни терен као кључног играча извело ону политичку снагу, која би са правом довела у питање његов садашњи положај колонизованог у сваком делу његовог постојања, инсистирајући на вођењу истински независне и суверене политике у целом Српству. Таква би политика имала за циљ да се Срби сопственим напором и ослањајући се на своје снаге из таквог положаја избаве, уједине и поново заузму геополитичку улогу тежишног народа Балкана, која им са правом припада и за шта још увек, упркос свему, имају довољно и снаге и историјске свести.

Запад и даље пружа, некад отворену, некад прикривену, али увек и у сваком тренутку безрезервну и неподељену подршку Вућчићевом режиму . Циљ је да, упркос губитку легитимитета, на све начине задржи власт, јер једино он и његова владајућа коалиција могу да гарантују даље ефикасно спровођење западног наума о потпуном потискивању српског чиниоца и његових легитимних интереса на овом простору

Како би се то на сваки начин спречило, запад и даље пружа, некад отворену, некад прикривену, али увек и у сваком тренутку безрезервну и неподељену подршку режиму Александра Вучића. Циљ је да, упркос губитку легитимитета, на све начине задржи власт, јер једино он и његова владајућа коалиција могу да гарантују даље ефикасно спровођење западног наума о потпуном потискивању српског чиниоца и његових легитимних интереса на овом простору, те његовом трајном лишавању права на националну слободу, јединствену државу, сопствену привреду, људска права и слободе сваког појединца. Запад у овом тренутку још увек нема, нити ће у догледној будућности имати кориснијег и делотворнијег извршиоца својих интереса од тренутних властодржаца у Србији и стога не може себи да дозволи ризик да на власт дође групација која би за њих у том погледу представљала непознаницу или тврд орах. Досадашњи протести у Србији представљају камен у западној чизми, кога не могу да се отарасе и који их сада већ јако жуља, спречавајући их да наставе са гажењем уздуж и попреко целог Српства, на начин како су то до пре 10 месеци радили, без ометања. Стога ће они наставити да подржавају ову власт, толеришући јој чак и примену огољене силе против побуњеног народа. Штавише, они заправо зорно прижељкују да напредњачка власт без много буке, неограничена у средствима, заувек угуши ове протесте.

Из такве перспективе треба сагледавати и део претходно наведених изјава, у којима се упорно инсистира на наводној потреби да се садашњи свеопшти народни покрет против власти, студенти, као и опозиција, определе за “европске вредности”. Вара се свако ко мисли да се оваквим порукама даје недвосмислен сигнал да ће западни чиниоци одмах и безрезервно подржати народ, студенте и опозицију, а напредњачки режим пустити низ воду, само да, ето, студенти и опозиција као свој једини политички циљ јавно и неопозиво определе управо те “европске вредности”, што из западне визуре значи улазак у ЕУ без обзира на услове, чланство у НАТО пакту, признање независности “Косова”, даљу унитаризацију БиХ. Насупрот томе, они веома добро знају да такав политички програм у Србији не може да има било какву значајну подршку и да би утицај такве политичке опције на политички живот у Србији био занемарљив. Било која листа, да ли студентска или састављена од опозиоционих странака, која би заступала такве ставове, била би од почетка осуђена на изборни неуспех и тиме би, заправо, помогла очувању и продужењу напредњачке власти. Имајућу то у виду, циљ западних чинилацаје да студентски и народни покрет против власти, као и опозицију, преведу жедне преко воде и да их довођењем у заблуду лажним обећањима и сваковрсним притисцима наведу да заступају овако препоручени наратив о „европским вредностима“, истовремено се одричући политике заштите националних интереса, те да тим потезом сами себе политички осакате и дисквалификују у даљој борби и евентуалној изборној утакмици против ове власти. На тај начин би власт, премда потпуно у служби запада, по својој природи антинационална и суштински опредељена на линији издаје српских националних интереса, добила савршеног политичког супарника, гледано из перспективе њеног одржања. Таквог би такмаца напредњачка машинерија и менажерија онда могла непрестано и небрањено да меље и напада као прозападног и издајничког, скрећући тако пажњу већински национално опредељених бирача са сопствене политике националне издаје. Тиме би пут за напредњачку победу на неким будућим изборима био потпуно отворен.   

У том смислу, сматрам да се не могу очекивати било какви конкретни позитивни резултати ни од учествовања дела странака такозване „проевропске опозиције“ на панел дискусији, која је је пре неки дан одржана у организацији три парламентарне групе у оквиру Европског парламента у Стразбуру. Наиме, панел дискусије на маргинама заседања европског парламента не представљају формат чији је домет велики и који може да доведе до тога да ставови изнети на њима имају било какав опипљив утицај на стварне доносице одлуке у ЕУ, а посебно немају обавезујуће дејство. Такође, такав формат очигледно преставља највиши ниво до кога српски опозиоциони политичари могу да досегну у својим покушајима да европске званичнике заинтересују за стање у Србији. То, наравно, не говори толико о овим српским опозиционарима, колико о степену незаинтересованости кључних западних чинилаца за право стање демократије, људских права и слобода и владавине права у Србији и о томе како они овај простор заправо виде. Све док власт у Србији испуњава њихове налоге и остварује њихове интересе, ова питања неће бити предмет њиховог интересовања. Међутим, уколико српски опозициони политичари, после свега овога, то не виде или виде, а и даље очекују помоћ од западних центара за смену ове власти, они себе доводе у положај пуких статиста у овдашњем трагикомичном политичком игроказуу режији запада, чија је једина улога да омогуће одржавање успостављеног система симулације демократских процеса, који личи на намештену игру томболе, у којој је главни добитник увек унапред познат, док остали добијају само замену.

Имајући у виду претходно изложене разлоге, става сам да студентски и народни покрет побуне против ове власти, као и опозиционе странке, бар оне које су то истински, не смеју да прихвате овакве “добронамерне савете” са запада

Имајући у виду претходно изложене разлоге, става сам да студентски и народни покрет побуне против ове власти, као и опозиционе странке, бар оне које су то истински, не смеју да прихвате овакве “добронамерне савете” са запада. Према њима се треба односити онако како то казују стихови Балашевићеве песме: “Са самог руба памети стижу ми страшни савети, ал’ ја бих да проживим на свој начин.” У постављању односа и утврђивању става према оваквим поступцима, изјавама и порукама са запада нема места ни љутњи, ни жучи. То је тако како је, потпуно у складу са њиховим интересима и њиховим виђењем судбине овог простора као тачке њихове колонијалне доминације и експлоатације свих доступних ресурса. Само је битно да будемо потпуно свесни да су ти интереси супростављени нашим интересима, те да се, у складу са тим, увек и свугде владамо, мирно и сталожено чинећи све што можемо да њихову доминацију прекинемо и такву, нама намењену, судбину избегнемо.

Са друге стране, искрено се надам да ће нам ови “добронамерни савети” западних “госпара” у нечему и помоћи, а то је да се коначно помиримо са истином, која све време стоји испред нас, велика као планина, а ми као да се правимо да је не видимо. Једноставно, морамо да се погледамо у очи и да једни другима признамо да смо у овој борби сами и да искључиво од нас зависи успех те борбе. Не можемо да очекујемо било какву помоћ са било које стране света и у том смислу немамо чему да се надамо. Наиме, западни интереси на овом простору имају толико доминантан и пресудно злоћудан утицај на политичке процесе у Србији, да је њихово успешно остваривање на начин како је то чињено до сада довело до стања готово потпуне колонијалне потчињености српског народа и сузбијања српских националних интереса до мере њихове непрепознатљивости, чиме је, сада већ више него озбиљно, угрожен сам опстанак и народа и државе.

У складу са претходно наведеним, сматрам да је успех ове борбе условљен спремношћу студентског и народног покрета, странака, уопште свих субјеката који су права опозиција оваквој власти, да ту борбу изнесу на виши ниво, те да је коначно определе као борбу против страних окупатора и њихових интереса, који су у Србији и инсталирали овакву окупациону и противнародну власт. Када би се покрет против ове власти у Србији у потпуности одредио и као покрет против, пре свега, западне колонијалне доминације на овом простору, али и служења интересима било које велике силе, који су супростављени српским националним интересима, то би самом покрету дало нову свежину и још више подигло масовност подршке, имајући у виду претежно антизападно и слободарско расположење српског народа. Са друге стране, на такав би се начин из руку власти избило до сада ефикасно пропагандно оружје, којим преко мноштва послушничких медија, упркос томе што је истина очевидно на потпуно другој страни, себе представља као суверену и националну, док све своје противнике оптужује за служење страним интересима и издају.

Дакле, даља борба против власти мора нужно да се води са чврстог националног и суверенистичког стајалишта, чиме би њен темељ био заиста демократски утврђен, јер би био саздан на стварној већинској вољи српског народа

Дакле, даља борба против власти мора нужно да се води са чврстог националног и суверенистичког стајалишта, чиме би њен темељ био заиста демократски утврђен, јер би био саздан на стварној већинској вољи српског народа. Суочена са таквим супарником, власт би се, убрзо, нашла на брисаном простору, потпуно огољена у својој стварној улози окупационог намесништва у служби интереса спољних господара. Тако проказана, онавише не би могла да симулира вођење национално одговорне и суверене политике, већ би њена политика националне издаје постала очигледна и свакоме видљива. За разлику од начина који се са запада “добронамерно саветује”, управо би се на овде предложени начин потпуноотвориопут за коначни слом напредњачке власти.

Као у временима из стихова вечнога Његоша, делује да је над нама иданас поново небо затворено, не прима нам плача, ни молитве. Међутим, да би се наше дозивање слободе горе примило, прво треба да се сопственим снагама и својим искреним делањем сами издигнемо ближе небу. Наши преци су у више наврата до сада то са успехом чинили. Ова бесудна времена су савршена прилика да покажемо да ли смо таквих предака и ми достојни. Уколико је пропустимо, ту ће борбу морати да воде наши потомци, ни криви, ни дужни, за разлику од нас. Само што тада ми њима нећемо бити пример на који треба да се угледају, већ пример како не треба, повод за срам. Ипак би било боље да им не остављамо ни такву срамоту на образу, ни терет борбе, која не припада њима, већ је само наша.

(Аутор је адвокат из Новог Сада)