Opoziciona scena u Srbiji nije spremna za nove izbore

Ako bi se izbori raspisali za dogledno vreme, recimo za kraj ove ili početak iduće godine, opozicija u Srbiji našla bi se u prilično nezgodnom položaju. Od kada je predsednik Srbije najavio raspisivanje izbora „pre zakonskog roka“, ta tema postala je najučestalija u našem javnom prostoru. Politička živost na opozicionoj strani dodatno se povećala. Ona se, međutim, zasniva na prividu veze između zahteva studentskog pokreta za neposredne izbore, s jedne strane i Vučećevog popuštanja pred ovim zahtevom, s druge. Percepcija o predsednikovom popuštanju proizilazi iz pretpostavke o pritisku zapadne politike na njega zbog snage i istrajnosti društvene pobune i nasilnih akcija vladajućeg režima prema učesnicima. Ta pretpostavka pojačana je sličnom percepcijom o oslobađanju jedne tužilačke instance (Tužilaštva za organizovani kriminal) uticaja vlasti u postupku protiv osumničenjih za pad stanične nastrešnice u Novom Sadu.

Nije sporno da je Vučićev režim znatno uzdrman burnim događajima tokom prošlih devet i po meseci. Problem je u činjenici da su izbori jedna mnogo delikatnija politička situacija nego pobuna kojoj svedočimo. Zahtev za izbore iz maja meseca znači spremnost celokupne opozicije da se pobuna dovrši jednim institucionalnim činom - izborima, a ne revolucijom. Istovremeno, izbori su proces i čin kojim bi se okončala dugogodišnja politika lične vlasti u svrhu kršenja ustavnog poretka institucija i uspostaljanja vladavine organizovanog kriminala i sveopšte korupcije. Ovako visok zahtev pred izbore postavlja opozicija vođena idejom vladavine prava, s ubeđenjem da je uspešan ishod izbora moguć.

Nije sporno da je Vučićev režim znatno uzdrman burnim događajima tokom prošlih devet i po meseci. Problem je u činjenici da su izbori jedna mnogo delikatnija politička situacija nego pobuna kojoj svedočimo. Zahtev za izbore iz maja meseca znači spremnost celokupne opozicije da se pobuna dovrši jednim institucionalnim činom - izborima, a ne revolucijom

Naše pitanje jeste – da li organizaciono stanje opozicije u Srbiji opravdava njena pozitivna očekivanja sada već najavljenih vanrednih izbora. Nije, dakle, reč o stanju političke energije i masovnosti opozicione scene, već  o stanju i perspektivi njene organizacione spremnosti da na izborima pobedi. Jer, parlamentarni izbori u Srbiji, kojih je tokom trinaestogodišnje vladavine A. Vučića bilo pet (od kojih četiri vanredna), uvek su bili senka korumptivne prirode režima. Ovi naredni, najavljeni kao takođe vanredni, predstavljaju test sposobnosti opozicije da se izbori protiv nove izborne korupcije kako bi pobedila i time pokazala da je u stanju da posle izbora uspostavi pravnu i demokratsku državu.

Ovde se suočavamo sa temom o izbornim uslovima. To je knjiga sa sedam pečata i danas posle devet meseci trajanja masovne antirežimske pobune. Da li je realno da se pošteni izborni uslovi obezbede u kraćem roku od dosadašnjeg trajanja pobune? Zašto  ključno pitanje uslova za fer naredne izbore nije bilo tematizovano bar u onom delu opozicije kojem je taj posao profesionalno blizak, a to su političke stranke? Ako govorimo o izborima jer je tema u eteru, onda moramo da konstatujemo da je reč o kardinalnom propustu celokune opozicione scene, a najviše one stranačke. Kako je do toga uopšte došlo?

Poslednje pitanje nije tlapnja zbog izgubljenog vremena, već izraz potrebe da se na osnovu  rđavog iskustva učini ono što je neophodno kako bi se izbori održali u iole demokratski kontrolisanim uslovima. Odmah da naglasimo da je krajnje neozbiljan stav koji se često čuje, da je prednost studentsko-građanske pobunjene populacije tolika da osigurava pobedu čak i pri izbornim okolnostima kojima vlada Vučićev režim. Dovoljan je samo podatak da je u važećem biračkom spisku milion i dvesta hiljada birača koji ne žive u Srbiji. Koji izvor izborne manipulacije, a koliko još takvih.  

Evo još jednog upozorenja iz bliske izgubljene prošlosti kada je o izborima reč, sve radi učenja i postupanja na osnovu ispravljenih grešaka. Opšte mesto studentske strane protesta, svakako vodeće u pobunjenom društvu, jeste politička marginalizacija stranačke opozicije. Dugo vremena protesti su imali izrazit apolitički ton, naglašen zbog rđavog stanja u redovima stranačke opozicije. Kada se više nije moglo govoriti o apolitičnosti protesta, posle ispucavanja iz pištolja zahteva za izbore, u jednom pratećem dokumentu pobunjenih studenata strankama je preporučeno da se uklone iz ove zahuktale kompozicije. Sa tehničke strane gledano, a izborna tehnika nikada nije apolitična, već naprotiv, složeni društveni pokret željan izbora bio je oslobođen instance koja najbolje poznaje izbornu praksu generalno, a domaću posebno. Tu računam i na veliki broj stručnih lica unutar stranaka čije bi učešće u narenim aktivnostima bilo možda i presudno. Ovde se ne radi o izbornim listama, temi koja izgleda najviše zaokuplja studentsku stranu, već o nasušnoj borbi za fer izborne uslove. Marginalizacija stranaka u ovoj fazi predstavlja veliki hazard.

Ovde se suočavamo sa temom o izbornim uslovima. To je knjiga sa sedam pečata i danas posle devet meseci trajanja masovne antirežimske pobune. Da li je realno da se pošteni izborni uslovi obezbede u kraćem roku od dosadašnjeg trajanja pobune?

Kada je ovo rečeno, trebalo bi dodati i unutrašnji problem same stranačke scene. Ona nije tokom devet meseci bila samo marginalizovana, već je u dobroj meri i samu sebe dovela na rub događaja. Najpre, ta scena je toliko fragmentizovana da ni u zbiru ni pojedinačno ne uliva nikakvu političku nadu. Problem i jeste upravo u tome što se ovaj važan politički činilac, opozicione stranke, pojavljuje pretežno pojedinačno, a ponekad i u krnjem zbiru, što na permanentno napetoj političkoj sceni deluje kao nebitni privezak opšteg stanja. Umesto gradnje novog stranačkog identiteta u državi, pravog nezavisnog političkog aktera, što bi samo ojačalo značaj opozicionog delovanja, najveći broj stranaka prema studentskom pokretu deluje kao skup posmatračkih navijača, tj. obožatelja (fanova). Sada, kada su izbori najavljeni, poslednja je prilika da više jačih (relativo gledano) stranaka sačini stub ovog političkog činioca, kao osu sinhronizovanog delovanja u borbi za korektne izborne uslove, bez obzira na političko-ideološke poglede tih stranaka.

Ovo su pitanja koja prethode pitanjima o izbornim listama opozicije, izbornoj kampanji i kontroli izbora. Velika energija ispoljavana iz dana u dan, koja sadrži značajan politički kapacitet, ne može izvojevati izbornu pobedu bez prisustva i uticaja specifično političke pameti (razboritosti) koja prebiva na mestima političkog učenja i iskustva. A ta mesta nalaze se samo u Srbiji. Oslanjanje na golu volju i snagu,  pa ako to ne pruži rezultat, na spoljnu pomoć, bilo na OEBS, Savet Evrope ili EU, nije formula željenog ishoda. Jer volja i snaga su slepi bez političkog razuma, a spoljna pomoć neizvesna, politički kalkulantska i po pravilu skupa.

Umesto gradnje novog stranačkog identiteta u državi, pravog nezavisnog političkog aktera, što bi samo ojačalo značaj opozicionog delovanja, najveći broj stranaka prema studentskom pokretu deluje kao skup posmatračkih navijača, tj. obožatelja (fanova)

Nije nemoguće da Vučić najavljuje prevremene izbore vođen pre svega saznanjem o neproduktivnoj složenosti srpske opozicione scene. To je već nešto što omogućava uspeh njegovih proverenih mehanizama izborne krađe i prevare. Mogući pritisak zapadne politike u pravcu vanrednih izbora on ne bi prihvatio bez računice starog dobrog mehanizma koji je već najavljen „ispitivanjem“ Ipsosa i Faktora plus. Sa tom računicom i zapadni pritisak mu je prihvatljiv, imajući u vidu da zapadni činilac nije spreman da podrži opoziciju bez garancija za svoje političke prioritete u Srbiji. A reč je o Vučićevim koncesijama koje zadiru svugde, a najviše u teritorijalni integritet Srbije i njena prirodna bogatstva. Zapadna personalna i politička alternativa je nekakav „demokratski Vučić“ i dok ga ne pronađu neće biti spremni da podrže pobunu protiv krađe moguće opozicione izborne pobede. Na kraju, tu je već poslovično dežurni OEBS i njegov ODIR da zapečati definitvni izborni zaključak RIK-a.

Nije nemoguće da Vučić najavljuje prevremene izbore vođen pre svega saznanjem o neproduktivnoj složenosti srpske opozicione scene. To je već nešto što omogućava uspeh njegovih proverenih mehanizama izborne krađe i prevare

Sledi zaključak da na Vučićev izborni potez, koji je najverovatnije njegov uobičajeni trik, treba staviti do znanja da je pre raspisivanja izbora potrebno osiguranje fer izbornih uslova i mehanizama njihovog sprovođenja. Tome logično slede pregovori sa predstavnicima vlasti na kojima opoziciju treba da predstavlja tim reprezantativnog političkog i stručnog sastava. Ako bi to bio ubedljiv politički stav udruženih predstavnika celokupne opozicije, težinu protesta bi trebalo usmeriti na ovaj zahtev. Dakle, zahtev učiniti ubedljivim uslovom. To bi bilo iskušenje i za pomenute međunarodne organizacije, OEBS i Savet Evrope, u pogledu praćenja toka događaja i, ako bi se ostvario kompromis, kontrole sprovođenja dogovorenog. U odnosu na ovaj put, bilo bi jako hazardno očekivanje da bi goli pritisak na Vučića izmamio bolje izborne uslove. Njegova represija bi bila sve snažnija uz novo „opravdanje“ da je opozicija dobila izbore, ali da ona ne traži izbore nego njegovu nasilnu smenu. S druge strane, kada su izbori onako plahovito zatraženi od strane studentskog pokreta, sada je poslednji čas da se ubedljivo postave uslovi njihovog korektnog odvijanja.

Ovakav, ili tome sličan, scenario trebalo bi predočiti Vučiću pre njegovog raspisivanja izbora, gotovo nezavisno od toga, sa jasnim stavom da što se opozicije tiče badava raspisuje vanredne izbore na koje ona neće da izađe. U suprotnom, opozicija u trenutnom stanju nije spremna za izbore. Za nju bi najgore bilo da upadne u Vučićevu izbornu zamku koju odlikuje dugačak spisak marifetluka i velika sredstva da se oni realizuju kao do sada. To bi ishodilo decenijskim utištavanjem životnog elana srpskog društva i politike, i onemogućavanjem svakog otpora udruženoj unutrašnjoj i spoljnoj tiraniji.