О узроцима и решењима

Вредности обнародоване у документу под називом „Студентски едикт“, који је објављен дана 01.03.2025. године на величанственом скупу студената и грађана у Нишу, заиста представљају основне вредности на којима уређено друштво треба да почива и делује. Опште је позната чињеница и да су у српском друштву у претходних готово 13 година безгранично и беспризорно, али, да будемо поштени, и пре тога, додуше, у мање суровом облику, те вредности системски и систематски урушаване, смишљено дубоко потискиване на само дно хијерархије вредности, да би данас оне обитавале у јавној сфери само у малим и готово неповезивим фрагментима. У том смислу, њихово поновно афирмисање у адекватној садржини и са пуним дејством у јавном сфери је нужно и инсистирање на томе у овом студентском документу је, стога, потпуно оправдано и за сваку похвалу.

Међутим, да бисмо знали како да се за те вредности изборимо и како да их вратимо управо тамо где оне припадају, морамо да означимо праве узроке због којих су оне у „нашим данима“ ту где, нажалост, јесу и што је много важније, да те узроке јасно (про)кажемо у јавној сфери, те да им се, одлучно и ефикасно, одупремо и коначно их отклонимо. Дужност је да укажемо на то који су то чиниоци моћи, чији је интересни налог пресудно утицао на разарање свих установа нашег друштва и унижавање његових основних вредности.

Сматрам да основни узрок оваквог стања у српском друштву представља доминатан западни утицај у Србији и из тога изведен колонијални статус српске државе у односу на западне центре моћи, те аутоколонијална свест код тренутних вршилаца власти у Србији, али и код већине јавно видљивих учесника политичког, друштвеног и академског живота

Сматрам да основни узрок оваквог стања у српском друштву представља доминатан западни утицај у Србији и из тога изведен колонијални статус српске државе у односу на западне центре моћи, те аутоколонијална свест код тренутних вршилаца власти у Србији, али и код већине јавно видљивих учесника политичког, друштвеног и академског живота. Доминатни чиниоци и тренутне власти и такозваних елита свих врста у Србији представљају ништа друго до извршиоце колонијалних налога западних сила. Из којих разлога они то чине, да ли због уцене, материјалне користи и статуса или из некаквих уверења, није од пресудног значаја. Битне су једино последице таквог поступања, а оне се огледају управо у поништавању српских националних интереса и разарању демократије, правне државе и владавине права. То се ради у циљу одржавања и јачања колонијалне доминације западних чинилаца на овом простору. Јасно је да иза остварења тог циља стоје много крупнији геополитички разлози ограничења и искључења утицаја Русије на овом простору.

Наиме, интереси западних чинилаца светске моћи на овом простору састоје се у томе да српски национални простор, који су претходно потпуно распарчали током ратова за југословенско наслеђе у последњој деценији 20. века, по сваку цену одржавају у стању територијалног, институционалног, правног и политичког провизоријума, те да тако спрече било какву могућност за настанак политичког покрета српског народа који би покренуо и успешно водио мирну, демократску и целисходну борбу за стварање јединствене и снажне српске државе на целом том простору. Дисолуција СФРЈ извршена је у потпуности према западним плановима и налозима, са решењима која су, у историјском и политичком смислу, била крајње непоштена према српском народу. Наравно да је свему томе знатно допринела национална неодговорност и недоследност, те политичка незрелост тадашњег српског руководства, које је, ипак, у преломним тренуцима тог времена, националном интересу увек претпостављало сопствени интерес за очувањем власти и положаја. Међутим, доминантно разорно дејство по српски положај и интересе извршио је запад.

Решење српског националног питања фрагментацијом његовог националног простора, које је запад наметнуо по распаду бивше државе, било би дугорочно неодрживо у условима када би у Србији постојале демократске установе и пракса

Решење српског националног питања фрагментацијом његовог националног простора, које је запад наметнуо по распаду бивше државе, било би дугорочно неодрживо у условима када би у Србији постојале демократске установе и пракса. Наиме, за разлику од тренутних извршилаца колонијалних налога у Србији, преовлађујућа већина српског народа нема аутоколонијалну свест. Управо супротно томе, сматрам да је код већине, упркос свему, опстала свест о историјској мисији народа коме припада, о његовим културним, политичким и државотворним тековинама, о томе шта им све од тога и даље припада, о потреби српског обједињавања у вредносном, културном, политичком, па и територијалном смислу, као и јасно сазнање о томе одакле долазе прави узроци и разлози садашњег положаја у коме се налазимо и препрека које се пред нас постављају. Морамо да знамо да су тога одавно постали свесни и на западу. Тамо су исправно проценили да би у условима када би у Србији заиста било примењено оно што, заправо, представља класичне западне вредности (не мислим на постмодерно поимање истих), дакле када би овде заиста постојале владавина права и правна држава, поштовање Устава и закона, те оптимална, функционална и одржива демократија без страних утицаја и налога, у Србији би на изборима редовно побеђивала или бар пресудан утицај на образовање власти и вођење државне политике имала странка која би, по правилу, била националне (суверенистичке) оријентације, са ослањањем на Русију у спољној политици и са залагањем за примерен утицај државе на економију и привредне токове. То западни чиниоци глобалне моћи нису смели да дозволе ни по коју цену. Замислимо Србију као државу уређену по највишим западним стандардима управо у домену претходно наведених вредности, која, у том капацитету и свесна себе у том смислу, у домену државне и националне политике и даље инсистира на опстанку Косова и Метохије у свом саставу, на очувању изворне Републике Српске, на српском карактеру данашње Црне Горе, те на потреби успешног повезивања Србије, Републике Српске, Црне Горе и Македоније. Таква Србија би довела у питање и угрозила могућност остваривања њихових интереса на овом простору.

Да би се то спречило, у Србији је остваривање тих интереса западна политика претпоставила примени вредности које наводно промовише, односно наратив о западним вредностима постао је пуко средство за остварење западних интереса, а саме те вредности су испражњене од било каквог садржаја. Запад је овде прибегао стратегији која има двојак израз, а води ка истом циљу потпуног потчињавања овог простора. Наиме, било је потребно, са једне стране, извршити манипулацију националним осећањима и ставовима претходно поменуте већине српског народа и њихово акционо пражњење у јефтиним манифестацијама без икакве садржине, док је, са друге стране, било неопходно симулирати постојање правне државе, владавине права, демократије, слободе и осталих начела и вредности.

Манипулација у националном пољу извршена је на тај начин што је власт на појавном нивоу, свакодневним медијским инвазијама, манифестовала и инсистирала на својим, назови, националним атрибутима, док је на делатном нивоу, у пракси, поступала потпуно антинационално

Савршен извођач оваквих радова пронађен је у садашњој власти. Манипулација у националном пољу извршена је на тај начин што је власт на појавном нивоу, свакодневним медијским инвазијама, манифестовала и инсистирала на својим, назови, националним атрибутима, док је на делатном нивоу, у пракси, поступала потпуно антинационално. Бројни су примери за то. Ова власт је декларативно нарицала о положају Срба на Косову и Метохији, док је у пракси, „испод жита“ сама спровела потпуно повлачење државе са Косова и Метохије. То се исказује и у промени наратива за време ове власти, која говори о правима српског народа на КиМ, као да су Срби мањински народ у другој држави, уместо да говори о правима државе Србије на делу своје територије, како су о томе бар говориле претходне власти. Манифестативно се заклињала у очување Републике Српске, док је у пракси вршила притисак на изабране представнике српског народа ради потпуног обуздавања Републике Српске у њеној одбрани од самовоље колонијалних намесника у БиХ; наводно је пружала подршку српским странкама у Црној Гори, а радила све што је у њеној моћи да помогне опстанак на власти Мила Ђукановића, све док почивши митрополит Амфилохије пред изборе 2020. године није одлучно, али нажалост привремено, пресекао канале утицаја ове власти на опозицију у Црној Гори, што је и довело до смене ДПС-а са власти.

Уместо тога, у установе су доведени искључиво власти верни кадрови, који су се побринули да описани потези власти прођу непроцесуирано и некажњено, за шта су материјално добро збринути, избори су одржавани уз примену масивних и софистицираних метода њиховог превентивног намештања и спровођења у правцу жељеног резултата

Симулација постојања правне државе, владавине права, демократије и слободе изражавања била је неопходна ради одржавања претходно описане националне манипулације. Наиме, у условима стварног постојања ових вредности, тренутни режим би изгубио власт већ на првим следећим изборима након 2012. године, ако не и раније, након неминовног освешћивања већине народа, до којег би дошло услед увиђања противуставног и антинационалног поступања власти супротног већинском опредељењу народа. Међутим, како би се спречило да се о таквим потезима власти, који нису били у складу са Уставом, а нису имали, нити ће икада имати већинску подршку народа, одлучује мериторно у одговарајућим уставно-судским поступцима, слободно на изборима и уз критички суд свима доступне јавности, услед чега би у Србији сигурно дошло до промене власти, прибегло се потпуном пражњењу садржаја свих тих начела и вредности. Нису установе укинуте, нису избори забрањени, нису медији погашени. Уместо тога, у установе су доведени искључиво власти верни кадрови, који су се побринули да описани потези власти прођу непроцесуирано и некажњено, за шта су материјално добро збринути, избори су одржавани уз примену масивних и софистицираних метода њиховог превентивног намештања и спровођења у правцу жељеног резултата, медији и њихови челници су издашно финансирани од стране власти зарад одговарајуће уређивачке политике, која би покрила националне неподобштине власти. Створен је привид редовног функционисања државе, међутим, ни једна установа више није вршила своју функцију. Западни чиниоци су све то пратили и благонаклоно прихватали, све док је у функцији остваривања њихових интереса. И не само то, него су кроз различите кредитне аранжмане, за које ће камате отплаћивати грађани Србије и нико други, омогућили огроман финансијски резервоар за извлачење новчаних средстава, којима су финасирани претходно описани потези ради осигурања опстанка власти у условима њеног противуставног и антинационалног деловања.

Садејство западних чинилаца и њихових извршилаца на власти у Србији имало је разоран утицај на српско друштво. Угрожене су и доведене на ивицу опстанка све вредности и начела на којима ово друштво треба да почива

Садејство западних чинилаца и њихових извршилаца на власти у Србији имало је разоран утицај на српско друштво. Угрожене су и доведене на ивицу опстанка све вредности и начела на којима ово друштво треба да почива. Зато посебно подвлачим да је од животног значаја за све нас суочавање са сазнањем да је прави узрок таквом стању прекомерни и ничим оправдани западни утицај у Србији. Такав утицај је довео до оваквог стања. То се мора отворено рећи. Следствено томе, очигледно је да су се све битне околности ове епохе укрстиле тако да борба за опстанак и враћање живота вредностима слободе, државе, правде, младости, достојанства, знања, солидарности, као и за будућност уопште, јесте борба за националну слободу. Неприродно је да у нашим стварима арбитрарно пресуђују они фактори чији су интереси дубоко супростављени српским интересима. Ми морамо да се коначно изборимо за своју, српску државу, у којој образовање власти неће ни на који начин зависити од било ког страног фактора, а посебно не од Запада и чији ће потези, без обзира на то ко на истински демократским изборима заслужи част да врши власт, увек да зависе искључиво од онога што је српски национални интерес, а не од онога што нам са Запада поруче да је наш интерес. Све што нас окружује морамо да сагледавамо из стајне тачке српског домаћина из Шумадије, Метохије, Баната, Херцеговине, а не берзанског мешетара са Менхетна.

У том циљу мора да се оствари синергија националног и демократског. Потребно је једнако снажно и истовремено водити борбу и за националну слободу и за демократију. Без националне слободе не могу да постоје услови за оптималну демократију

У том циљу мора да се оствари синергија националног и демократског. Потребно је једнако снажно и истовремено водити борбу и за националну слободу и за демократију. Без националне слободе не могу да постоје услови за оптималну демократију, јер би се у тој ситуацији само наставио доминантан манипулативни утицај страних чинилаца на изборне процесе у Србији у циљу постизања за њих жељених резултата. Можда би њихов следећи пожељан избор био за нас, наизглед, много пријемчивији, елегантнији и стога прихватљивији од постојећег на власти, али би последице таквог мешања по демократију биле једанко разорне као данас. Са друге стране, најбољи начин за одбрану и очување националне слободе јесте постојање правне и демократски уређене државе, у којој ће власт бити формирана у складу са већинским националним опредељењем српског народа и, за разлику од садашњег стања, истински вршена у складу са тим опредељењем, а то значи у корист искључиво српског националног интереса.

Имајући у виду да се, из претходно наведених разлога, утицај запада на политичке процесе у Србији мора у што већој могућој мери ограничити, става сам да носиоцима ових протеста и субјектима опозиоционог деловања уопште, да би заиста успели, не преостаје ништа друго него да у својој борби управо обједине национално и демократско и у методама, техникама, интензитету и порукама борбе. У смислу приказивања како би то могло да делује у пракси, за сада храбри облик, динамика, поруке и обележја студентских и народних протеста. На тим протестима доминирају српске заставе и подсећања на најзначајније вредности српске историје, без позивања на страно посредовање или помоћ. То је добар знак да је, нарочито код младих генерација, сазрела свест о самодовољности у политичком деловању. У погледу самих опозиционих странака и значаја и домета њиховог тренутног деловања, у овом тренутку извесну синергију националног и демократског у акционом смислу видим једино у поступању Коалиције Нада (Нови ДСС и ПОКС). Њихови потези у току трајања ових протеста показују извесно позитивно укрштање националног и демократског вектора у деловању. Наиме, са једне стране блокада градилишта за изложбу „Expo 2027“, као симбол борбе против сложене неоколонијалне финансијске операције кредитног задуживања државе ради извлачења њеног националног богатства кроз јавне радове за потребе одржавања изложбе, а са друге стране блокада рада Народне скупштине као вид борбе против неуставности и незаконитости, те урушавања свих установа и вредности. Такође, борба за демократске и слободне изборе у Србији и законитост у раду државних органа, са једне стране, али и даље истрајно заступање политике очувања државотворних тековина и националних интереса у погледу опстанка Косова и Метохије у саставу Србије, као и одлучно противљење насилном наметању нелегалних и нелегимних одлука К. Шмита српском народу у Републици Српској и јасна осуда последње пресуде Суда БиХ Милораду Додику. Не би било згорег да се са оваквим поступањем свеукупно настави и у наредном периоду, а било би добро да се таквом деловању придруже и неке од осталих опозиоцих групација.

Стога је довољно да се политичка артикулација свих протеста сада оствари кроз ступање у акционо садејство студената и народа у протестима и опозиционих странака, како би се убрзали процеси који треба да доведу до образовања прелазне Владе са јасно ограниченим мандатом и у временском и у садржинском смислу

Коначно, сматрам да, уколико се желе остварити стварне промене, сви ови протести у једном тренутку, који није толико далеко, ипак морају да добију свој политички израз. Тај политички израз не мора да буде идејни, ни идеолошко-политички. Имајући у виду да је председник Владе поднео оставку, Влада више не може да буде адресат студентских захтева, нити више може да их испуни, а Председник Републике једноставно није надлежан. У таквим условима, организовање слободних и демократских избора је нужан предуслов за промене, које би довеле и до система који би, за разлику од постојећег, имао капацитет да суштински испуни студентске захтеве. До таквих избора се може доћи само у случају образовања прелазне Владе за те потребе.

Стога је довољно да се политичка артикулација свих протеста сада оствари кроз ступање у акционо садејство студената и народа у протестима и опозиционих странака, како би се убрзали процеси који треба да доведу до образовања прелазне Владе са јасно ограниченим мандатом и у временском и у садржинском смислу. Ово посебно из разлога што се до такве прелазне Владе не може доћи без парламентарних странака, пошто таква Влада, да би имала легитимитет да организује слободне и демократске изборе, не може да буде изабрана никако другачије него у  Народној скупштини.