(Ne) mogućnost crnogorskog modela promene vlasti u Srbiji

Hronologija poslednje godine

1. novembra 2024. - pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Poginulo je 16 ljudi. 2023. je u dve tragedije ubijeno 19 ljudi, mladih ljudi. To danas skoro da niko i ne pominje.

Opozicija je organizovala protest, koji potom preuzimaju studenti. Velika većina fakulteta je blokirana, nastava obustavljena, studenti održavaju zborove i pokreću talas manjih protesta, šetnji, okupljanja, veliki broj građana im se pridružuje. Studentski protest postaje građanski i opštenarodni.

Miloš Vučević podnosi ostavku 28. januara 2025. godine, jer su SNS aktivisti prebili studente koji su lepili plakate (poziv na protest) u Novom Sadu.

Studentski pokret organizuje četiri velika protesta (Novi Sad, Niš, Kragujevac), što se završava velikim protestom u Beogradu 15. marta. 2025. godine. Dve glavne stvari vezane za taj protest su upotreba zvučnog topa od strane vlasti i rasplinjavanje energije višemesečnih protesta bez nekog konkretnog zahteva.

Vlast, odnosno predsednik Aleksandar Vučić, je u panici. Pravi greške na konferencijama, ne dozvoljava da se objavi dokumentacija u vezi sa rekonstrukcijom nadstrešnice, svađa se sa studentima, organizuje “podudarne” partijske proteste sa studentskim protestima. “Studenti u blokadi” dobijaju svoj pandan u vidu “Studenata koji žele da uče”, koji se u javnosti pogrdno zovu Ćaci-jima, a mesto gde su kampovali mesecima, zapravo do dana današnjeg, Ćacilend. Uz “Blokadere” i “Ćacije” javljaju se glasovi neutralnih ljudi i intelektualaca.

Sredinom marta, Skupština konstatuje ostavku premijera Vučevića, ulazi se u postupak izbora nove Vlade. Vlada Đura Macuta izabrana je 16. aprila. 2025. godine.

5. maja 2025. studenti zahtevaju raspuštanje Skupštine Republike Srbije i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

8. juna 2025. održani su izbori u Kosjeriću i Zaječaru, u vrlo euforičnoj i neizvesnoj atmosferi. SNS je “pobedio”, ali tesnom većinom i “na mišiće”. Te pobede su u javnosti protumačene kao najava pada i poraza režima.

28. juna 2025. održan veliki Vidovdanski skup u organizaciji Studenata u blokadi, sa koga je najviše pažnje privukao veličanstveni govor profesora Mila Lompara. U tom govoru je sažeto njegovo stanovište srpskog integralizma - liberalnog nacionalizma.

Tokom leta protesti studenata su nastavljeni, sa smanjenim obimom. Studenti se vraćaju na fakultete, kako bi se okončala “školska godina”, ali se društvena tenzija i “vanredno političko stanje” ne okončavaju. U međuvremenu, došlo je do hapšenja dvojice ministara (Momirovića i Vesića) i jedne grupe ljudi koji su vezani za građevinski sektor.

Tokom godine, pored hapšenja ministara desile su se “pukotine” u vladajućoj koaliciji. Nenad Čanak se počeo ograđivati od Vučića. Vuk Drašković je, nakon što mu je supruga prestala biti član upravnog odbora NIS-a, izjavio kako “ovo nije Vučić koga je podržavao godinama unazad”. Branko Ružić je izuzimao svoje mišljenje i ograđivao se od Ivice Dačića. Vučić je razmenio oštre reči sa dugogodišnjim koalicionim partnerom Rasimom Ljajićem. Bilo je tumačenja kako su to simptomi bežanja sa “broda koji tone” i pripremanje za novo vreme.

Prizivanje crnogorskog modela (scenarija)

Još od 2020. godine u Srbiji su se čuli glasovi nade i očekivanja da se desi smena vlasti po uzoru na Crnu Goru. Taj način se najčešće nazivao “crnogorskim scenarijom” i predstavljao kao “otkrivanje tople vode” u političkoj strategiji, iako on to suštinski nije. Jedina specifičnost u Crnoj Gori bile su Litije, protesti koje je Srpska pravoslavna crkva organizovala jer su njena prava bila ugrožena, a sve se to poklopilo sa izbornom kampanjom u prvoj polovini i sredinom 2020. godine.

Pre iznošenja sopstvenih argumenata, izdvojio sam nekoliko mišljenja političara i novinara iz Srbije o “crnogorskom scenariju.”

Boško Obradović, lider Dveri je 2021. godine, predlagao je da se opozicija opredeli da li je za srpski scenario iz 2000. godine ili za crnogorski scenario 2020, da izađe u tri kolone – centralistička koju predvodi Đilas, leva koju predvodi Zelenović i desna koju predvode Dveri. Opozicija se pretvorila u borce za lidera u opoziciji, a ne borce za smenu vlasti. Nacionalna opozicija je to posebno pokazala nama, biračima te orijentacije.

Predrag Voštinić iz kraljevačkog Lokalnog fronta je 2020. godine tvrdio da svrgavanje režima u Srbiji po modelu iz Crne Gore trenutno nije moguće, ali da nije nemoguće u budućnosti, ističući da su “opozicione partije u Crnoj Gori uspele da preokrenu političku situaciju povećanom izlaznošću građana, poštovale su dogovor o nenapadanju i veoma brzo postigle dogovor oko ekspertske vlade, a takva situacija teško da može da se desi u Srbiji u dogledno vreme.” Naši opozicionari više “ratuju” međusobno nego protiv vlasti, a o izlaznosti ne moram ni da govorim - ne sporim njihovu borbu, ne kažem da su isti kao vlast, ali njih sve više ljudi ne može očima da vidi. Teško da će oni motivisati apstinente i povećati izlaznost.

Lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas je 2023. godine izjavio da nije moguće porediti situacije u Srbiji i Crnoj Gori i da crnogorski primer izbora pokazuje da je moguće smeniti autokratski režim ako postoji konsenzus o EU. Umesto da se forsira nešto što ujedinjuje (korupcija, kriminal, status Kosmeta, litijum), forsira se EU, nešto oko čega građani Srbije nisu baš dobro raspoloženi.

General Zdravko Ponoš, lider pokreta Srbija centar (SRCE) izjavio je 2023. godine da je najbolje čemu možemo da se radujemo nekakav “crnogorski scenario”, a pod tim misli da najpre treba da ode SNS sa vlasti i tako će Vučić ostati obesnažen i slab?! O ključnoj stvari, o strategiji kako smeniti SNS ništa se ne kaže. Politika “presipanja iz šupljeg u prazno”, u najboljem maniru oficira školovanih u komunizmu.

Nisam od onih koji kažu da ne treba kritikovati opoziciju jer je u neravnopravnom položaju. Kritika opozicije je za dobrobit opozicije. Najveći kritičari opozicije danas su Jovo Bakić, Boban Stojanović i Cvijetin Milivojević, nemojte mi reći da su oni ljudi koji rade za vlast. Kao nacionalno svesni glasač i suverenista, razočaran sam tim delom opozicije. Njihove sujete i Vučićeva taktika su ih izbrisali s političke scene. Zavetnicu je prisvojio, Dveri odstranio, a stranku Vuka Jeremića pocepao. Ostavio je “Nestora” i Miloša Jovanovića, koji po meni nisu nacionalna opozicija, nego nacionalni cirkus. Znam da je formulacija oštra i da su to različiti subjekti, ali ne znam kako drugačije da tretiram te ljude na osnovu sveukupnog njihovog delovanja. Milošu je visoka politika hobi, a penzioneru doktoru Nestoru zabava. Miloš Jovanović je, iako sam ga jednom glasao, izgubio moje poverenje kada je pred jedne izbore izjavio da vanparlamentarne opozicione stranke nisu opozicija i da su njihovi predlozi nerelevantni?! Kako ono kaže narod - ko je nas kleo, nije dangubio! On i Boško Obradović su se više borili da budu lideri nacionalne opozicije, nego da smene vlast.

Pred izbore 2023. Vojin Radovanović napisao je u Danasu tekstove Crnogorski scenario ili jedna kolona i Zašto crnogorski scenario “ne pije vodu” koji tematizuju način na koji će opozicija izaći na izbore. Pod “crnogorskim scenarijom” se ovde podrazumeva izlazak u tri programske kolone - nacionalnoj, centrističkoj i građanskoj/evro-atlanskoj. Utvrdivši u prvom tekstu, na osnovu izjava lidera opozicije, da jedna kolona nije moguća, autor u drugom tekstu ispituje mogućnost izlaska u dve ili tri kolone, smatrajući da to nije realno.

Šta po njemu „ne pije vodu“ u Srbiji u odnosu na crnogorski scenario? Tekst je pisan 2023, ali je i danas aktuelan.

Prvo što autor navodi, u Srbiji kriterijum za stvaranje blokova nije programski, nego je to odnos među strankama i liderima? U Crnoj Gori kriterijum za pravljenje predizbornih koalicija jeste bio programski, ali za formiranje Vlade nije. Zato se i išlo na varijantu tzv. ekspertske Vlade, na čijem čelu je nestranačka ličnost. Nisu se, godinama unazad, stranački lideri opozicije u Crnoj Gori ništa više slagali nego u Srbiji, ali su im se pred izbore 2020. poklopili interesi, smena vlasti kao jedina i prioritetna tema i međusobno nenapadanje. Toga u Srbiji nema, ovde jedni pričaju o Kosmetu, drugi o EU, treći o litijumu, četvrti o korupciji...nije mi jasno kako se ne sete da se ujedine i naprave deset tačaka koje će delegirati svaki od subjekata i svi pričaju o tih deset tačaka.

Drugi argument je širi društveni konsenzus, proistekao iz okolnosti organizovanja Litija protiv Zakona o slobodi veroispovesti, što se dešavalo u periodu izborne kampanje. Autor kao pandan u Srbiji navodi tragedije u školi Ribnikar i selima Dubona i Malo Orašje, a pandan Litijama su protesti Srbija protiv nasilja. Međutim, kaže kako su protesti postali tačka razdvajanja, a ne spajanja. Ali to je u Srbiji, za razliku od Crne Gore, isključivo odgovornost političkih lidera i partija. Tamo partije nisu preuzele organizaciju Litija, ali su iskoristile taj talas protesta protiv vlasti. Tamo je SPC organizovala litije, partije su to sledile. SPC nije izlazila na izbore, ali je bila ključni faktor u formiranju Vlade.

U tekstu Srpski scenario kao crnogorskiiz 2025. godine, Jasmina Lukač predlaže da Studentska lista uz pomoć stručnog dela opozicione javnosti pronađe svog Zdravka Krivokapića i Jakova Milatovića, a Milojko Spajić će se sam pronaći. Opoziciju ne pominje, a ona je bila glavni nosilac protesta i promena u CG, iako im se stvari nisu posložile kako su želeli.

Izgleda da oni koji govore o „crnogorskom scenariju“ rade to više kako bi održali u životu mišljenje da je smena vlasti moguća, nego što žele da se neki aspekt tog scenarija ostvari u Srbiji.

Zašto crnogorski model nije moguć u Srbiji

Iako postoje političke nauke, politički konsalting, dobre političke prakse, postupci i manevri, u politici, načelno gledano, ne postoje recepti, ne može se prepisivati od drugoga. Subjekti politike su društva, a ona su kao i u slučaju svake ličnosti, koliko god bila slična, uvek različita, sa svojim osobenostima i specifičnostima. Te nijanse često znaju biti presudne u tekućoj političkoj dinamici.

(1) Prvi argument je neuporediva (geo)politička situacija. Ne možete u različitim uslovima očekivati da se dese isti procesi. Građani Srbije, uopšteno gledano, ne poznaju savremenu Crnu Goru. Ne poznaju ni trenutnu političku situaciju, započelu 2020. godine, ali ne poznaju ni savremene istorijske prilike, od Drugog svetskog rata do danas. Srbija većinom živi u onim epskim predstavama o CG - Srpska Sparta, so srpstva, najhrabriji Srbi, predstavama koje odavno ne važe. Ni kod političara, ali i analitičara situacija nije bolja. Crna Gora nastala 2006. godine, osim imena, ima malo šta zajedničko sa istorijskom Crnom Gorom. Više joj pristaje ime Titogora, Kriva Gora ili Crvena Hrvatska!

Iako je reč o dva veoma slična društva, “dva oka u glavi”, dinamika, tendencije, procesi, glavne teme u Srbiji i Crnoj Gori su veoma različite.

Nije mi čudno kada teze o sličnosti i mogućnosti odigravanja scenarija iz CG afirmišu ljudi koji ne poznaju političku situaciju u CG, ali mi je veoma čudno kada to rade ljudi koji je odlično poznaju. Na primer, profesor beogradskog FPN-a Miloš Bešić je u poslednjem Utisku nedelje rekao kako su ljudi za koje u CG niko nije znao do 2020, danas premijer i predsednik države, aludirajući na to da će se i ovde kroz studentsku listu probiti “nova politička lica”, a sve u okviru afirmisanja pozicije da partije opozicije treba da podrže Studentsku listu.

Ne možete u različitim uslovima očekivati da se dese isti procesi. Građani Srbije, uopšteno gledano, ne poznaju savremenu Crnu Goru. Ne poznaju ni trenutnu političku situaciju, započelu 2020. godine, ali ne poznaju ni savremene istorijske prilike, od Drugog svetskog rata do danas

Razumem da običan čovek zaboravlja raskršća epohe na ovom prostoru, ali profesora Bešića je izgleda “opio” višegodišnji boravak u Podgorici i istraživanja koja radi, pa je “pogubio eksplanatorne konce.” Njemu je, za razliku od većine njegovih kolega, objašnjavanje i argumentovanje jaka strana, jer je poznat kao čovek koji jasno, precizno i bez okolišanja iznosi stavove i argumente.

Nije Srbiji reper 30. avgust 2020. iz Crne Gore, jer je 30. avgust 2020. u Crnoj Gori ono što je bio 5. oktobar 2000. u Srbiji. DPS u CG je isto što je bio SPS u Srbiji - te partije su nastale iz Saveza komunista i nastavile da vladaju u dve republike. Ono što je u Srbiji Slobodan Milošević, to je u CG Milo Đukanović, uz sve razlike i njih kao karaktera i državnika, ali i geopolitičkih prilika u kojima su vladali. U Srbiji se pred 5. oktobar dešavalo ukrupnjavanje opozicije i svrgavanje režima Slobodana Miloševića. 2020. se u CG desilo ono što se u Srbiji desilo dve decenije pre toga. Pre 5. oktobra, 1996. i 1997. godine, opozicija je preuzela vlast u Beogradu, pa su bile neke šetnje i protesti, studenata i građana. Posle 5. oktobra su se u Srbiji pojavila “nova lica” politike, u vidu stranke eksperata G17+: Mlađan Dinkić, Miroljub Labus i njihov tim. Pojavilo se mnoštvo manjih stranaka i lidera, koji nisu bili toliko javno eksponirani - Zoran Živković, Žarko Korać i slični. Nisu bili mladi kao Spajić i Milatović, ali su bili nova lica. S tim u vezi, ne očekujemo mi u Srbiji da se nama desi 30. avgust 2020. iz CG, jer smo mi, u drugačijim geopolitičkim okolnostima, davno prošli kroz taj proces. On se u Crnoj Gori ponovio 2020. CG može da očekuje da joj se desi 2012. iz Srbije, iako njihovo tužilaštvo čini poteze koji će to sprečiti. A i “smeši im se” ulazak u EU, pa je to prioritetna politička tema oko koje su vlast i opozicija ujedinjeni.

Prvi je, dakle, razlog za neuporedivost situacija istorijski i kontekstualni. Srbija je smenila svoju post-komunističku partiju mnogo pre Crne Gore, taj proces nije i ne može biti ireverzibilan. Nemojmo “brkati babe i žabe.”

Drugi razlog su različite geopolitičke prilike vezane za Srbiju i Crnu Goru. Crna Gora nema teritorijalni problem Kosmeta kao Srbija. 2/3 građana Crne Gore je za ulazak te zemlje u EU, što u Srbiji nije slučaj. Država koja je nastala i opstala zahvaljujući tadašnjoj carskoj Rusiji, danas se odrekla tog svog nasleđa i uskladila svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa EU. Srbija nije istorijski toliko zavisila od Rusije, ali građani Srbije imaju taj neki iracionalni pozitivni sentiment prema Rusiji kao najvećoj pravoslavnoj državi na svetu. I zato nijedna vlast u Srbiji ne može učiniti ono što je učinila vlast u Crnoj Gori.

Treći razlog za neuporedivost situacija je to što su se u Crnoj Gori političke stranke i nestranački elementi (litije, crkva, mediji) dogovarali i usaglasili oko nekih pravila. Imali su dogovor o nenapadanju, imali su zajedničkog političkog neprijatelja na koga su usmerili svu pažnju (Mila Đukanovića), imali su tridesetogodišnju autoritarnu vladavinu koja je građane dovela do zasićenja, imali su slobodnije medije u odnosu na Srbiju i imali su povod koji ih je sve objedinio - nepravedan zakon o slobodi vjeroispovesti usmeren protiv SPC. Tamo su opozicione partije razgovarale i dogovorile se oko strategije predizbornog delovanja. Dakle, desili su se neki razgovori i neki ustupci. Vidimo da u Srbiji toga nema, ni u naznakama. Imamo povod, imali smo ga i pre ovoga (Krušik, Savamala, Stanika Gligorijević, Ribnikar, Dubona), postoji i zajednički politički neprijatelj na koga se može usmeriti sva pažnja, ali nema slobodnih medija i nema dijaloga. Poslanica Zeleno levog fronta Biljana Đorđević izjavila je da studenti ignorišu zahtev za dijalogom, iako najvažniji opozicioni akteri (SSP, NDSS, ZLF) pozivaju na dijalog i ne daju bezuslovnu podršku studentima, ne znajući ni ko će biti kandidati na toj listi niti kakav je dalji plan za delovanje. Stranke tipa PSG i DS dale su bezuslovnu podršku Studentskoj listi, ali njihova pozicija je takva da bi ih samostalni izlazak na izbore verovatno ostavio ispod cenzusa, tako da nemaju šta da izgube. Treća grupa stranaka kao što su NPS i SRCE, kažu da će se izborima baviti kada budu raspisani i da će pratiti istraživanja kako bi odlučili šta koji je najbolji model za izlazak na izbore. Nije da u Crnoj Gori nije bilo trvenja i previranja i pre i posle izbora, ali su postojali glavni cilj (smena mafijaškog režima) i objedinjavajući faktor, koji je u pravo vreme mobilisao veliki broj ljudi i kanalisao opozicionu energiju.

Nije da u Crnoj Gori nije bilo trvenja i previranja i pre i posle izbora, ali su postojali glavni cilj (smena mafijaškog režima) i objedinjavajući faktor, koji je u pravo vreme mobilisao veliki broj ljudi i kanalisao opozicionu energiju

Ergo, nisu isti uslovi, ni trenutni ni istorijski, ni sinhrono-strukturni ni dijahrono-istorijski, i iz tog razloga ne možemo očekivati isti scenario.

(2) Ovde dolazimo do drugog argumenta protiv teze da se u Srbiji promene mogu desiti po modelu iz Crne Gore. Ne postoji objedinjavajući faktor različitih političkih činilaca i autoritet koji je doneo odluke i koga su glavni političari poslušali. Mitropolit Amfilohije Radović. U Srbiji imamo studente, studentski pokret, kao kohezioni faktor, ali oni su bezlična i nedefinisana grupacija, koja ima energiju, impuls i popularnost, ali nema brzinu i jasnu strukturu odlučivanja, a to joj fali da bi bila autoritet. Postigli su velike uspehe, probudili su opozicionu energiju i doveli do pada Vlade. Umesto da su izbore tražili 15. marta, u momentu kada je Vlada bila u tehničkom mandatu i kada je energija opoziciono nastrojenih građana na vrhuncu, uradili su to dva meseca kasnije. Umesto da su tokom leta razgovarali sa svim strankama opozicije, parlamentarnim i neparlamentarnim, građanskim i nacionalnim, pa onda iz tih razgovora došli do zajedničkih smernica za dalje delovanje, oni su prvo radikalizovali proteste, pa su se vratili na fakultete da završe školsku godinu i na kraju ignorisali pozive stranaka na dijalog i pozivali ih da podrže Studentsku listu, koju nisu ni objavili.

Ni pojedinci u okviru Studentskog pokreta, studenti i profesori, nisu ostavili utisak liderstva. Niko se nije izdvojio svojom harizmom i namenuo kao autoritet koji može privući i objediniti širi spektar ljudi. Kao Koštunica u vreme petooktobarskih promena. Bilo je pokušaja, u vidu profesora Mila Lompara i Jova Bakića, ali oni su propali. Lompar se zavadio sa nacionalnim subjektima, koji su ga napali da je izdajnik nacionalnih interesa, a ovi građanski su ga, nakon govora na Vidovdanskom skupu, optužili da je velikosrpski nacionalista i zagovornik Srpskog sveta. Jovo Bakić se istakao rečenicom “Jurićemo ih po ulicama” i pojmom “dinstanje”, ali je to protumačeno kao radikalno i ekstremno. Izdvojio se Nemanja Šarović, bivši poslanik Srpske radikalne stranke svojim kontraverznim emisijama sa protesta, ali i to je u međuvremenu splaslo.

(3) Dolazimo do trećeg argumenta, delom već obrađenog, ali ovde ću staviti fokus na drugu stranu rečenog - političke stranke su svugde u svetu nosioci političke borbe i političkih promena, ne mogu se zaobići. U Crnoj Gori su nosioci promene vlasti bile političke stranke i politički subjekti (koalicije) - Demokratski front kao noseća “stranka” koalicije Za budućnost Crne Gore, Demokrate kao nosioci koalicije Mir je naša nacija i URA kao nosilac koalicije Crno na bijelo. Litije, SPC i mediji (Vijesti) bili su medijatori među partijama. Partije su se decenijama unazad borile protiv režima Mila Đukanovića - bojkot Skupštine od strane poslanika opozicije, više protesta zbog korupcionaških afera, protesti Odupri se koji su usaglašeni sa svim opozicionim subjektima, hapšenja, prebijanja, suđenja poslanicima, na kraju Litije povodom Zakona o slobodi veroispovesti. Nakon izbora, opozicione stranke i liste imale su zajedno 41/81 mesto u parlamentu. Milo Đukanović je godinama vladao sa 41 poslanikom, pa se 2020. godine čuveno Đilasovo klatno okrenulo na drugu stranu. Dakle, u Crnoj Gori su se ujedinili svi politički i društveni subjekti da bi smenili vlast i smenili su je uz minimalnu razliku u boju glasova. Dijalog, usaglašavanje, kompromisi - to je bila formula za pad Mila Đukanovića. Lider najjače opozicione partije, Nove srpske demokratije, koja je članica Demokratskog fronta, Andrija Mandić, prepustio je prvo mesto na izbornoj listi Za budućnost Crne Gore Zdravku Krivokapiću, koji je kasnije postao premijer. Demokratski front je prihvatio ekspertsku Vladu, u koju nisu ušli njihovi predstavnici. Dritan Abazović, lider URA-e, bio je član Vlade, Aleksa Bečić, lider Demokrata, bio je predsednik Skupštine, a lideri DF-a, najjače opozicione strukture, koja je najviše stradala od Mila Đukanović, nisu dobili funkcije adekvatne svom političkom rezultatu. Delom zbog stranog faktora, delom zbog uslovljavanja URA-e. Može li neko da zamisli da se lideri najjačih opozicionih partija u Srbiji (Miloš Jovanović i Dragan Đilas) sklone i prepuste mesto na listi ili u Vladi Ćuti ili nekom nestaranačkom kandidatu Jovu Bakiću ili Milu Lomparu? U Crnoj Gori su opozicione partije imale integritet i vodile procese, u Srbiji je narod dočekao studente kao “dar od Boga”, jer opozicija ne dobacuje dovoljno daleko u borbi protiv vlasti, nije ni bitno iz kog razloga. Ako neko za deset godina ne može da naparavi proboj i približi se pobedi nad režimom, možda treba da prepusti dirigentsku palicu nekom drugom.

Počeo sam sa time da su situacije u dve države neuporedive, ali ima i sličnosti. U Srbiji, u proteklih deset godina, imamo slične fenomene kao one goreopisane u Crnoj Gori. Afere, prebijanje poslanika, veliki protesti nakon tragedija u školi Ribnikar i selima Malo Orašje i Dubona, pad nadstrešnice, postoje NVO i društveni pokreti koji su postali politički aktivni (Kreni promeni, ProGlas, Studentski pokret), dešavalo se i ukrupnjavanje opozicije (Savez za Srbiju, Srbija protiv nasilja). Medijska scena je, u odnosu na onu u Crnoj Gori, u gorem stanju, iako su i tamo režimski mediji sejali propagandu protiv lidera opozicije, društvenih delatnika i javnih ličnosti.

Neke od okolnosti su gotovo identične, ali nema istih političkih rezultata i poteza. Nema dijaloga, nema ujedinjenja, nema kompromisa. Zbog čega? Da li je ono različito, ono što deli i razdvaja nadjačalo ono što spaja? Da li je želja da se smeni režim ipak slabija od nekih drugih želja opozicije?

Prvo, politički subjekti i ličnosti nisu dorasli situaciji. Nije nama ovde dovoljno teška situacija, čim nema adekvatnih reakcija. Stavovi kakvi su “idemo na odmor i letnju pauzu, pa ćemo nastaviti proteste u septembru” su smešni sa aspekta političkog marketinga, kampanje, političke borbe. Kolumnista Danasa Aleksej Kišjuhas je pre nekoliko dana postao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Njegove kolumne opisuju Srbiju kao kombinaciju Trećeg Rajha i Severne Koreje, a on bez većih problema živi, radi, napreduje u takvoj jednoj zemlji. Politički činioci i akteri nemaju političko iskustvo, sujete lidera su prevelike, ne postoje jake opozicione stranke, sa dugogodišnjim stažom i stabilnom strukturom. Opozicione stranke, bilo one nacionalne ili građanske, nemaju poverenje građana. Prvo zato što ih je previše, drugo zato što se ne ujedinjuju oko nekih ideja, treće zato što su lideri potrošeni, bez harizme i integriteta. Mi smo imali Demokratsku stranku koja je i sa malim rejtingom imala ugled, jer je Zoran Đinđić imao energiju, ugled i harizmu. Nama danas opoziciju vode Dragan Đilas i Miloš Jovanović. Prvi je, iako neopravdano blaćen u tabloidima, politički potrošen kao gradonačelnik Beograda i predsednik Demokratske stranke. Miloš Jovanović je, iako dobar profesor, pristojan čovek i patriota, političar kome je visoka politika hobi. Čovek je kandidat za ministra, premijera i narodnog poslanika, a politikom se ne bavi 100%, nego otprilike 17% svog života. Svaki odbornik u bilo kojoj opštini u Srbiji se politikom bavi više od Miloša Jovanovića. Pre 7-8 godina sam rekao, a taj me osećaj ne napušta - treba da zamrzne profesuru, izađe iz komfora, krene da 300/365 dana putuje Srbijom, priča sa ljudima i postaće Voja Koštunica, drugačije to nije moguće.

Opozicionari se uglavnom bore za svoj status među opozicionim akterima, a borba protiv vlasti je sekundarna. I oni koji se usude da ih kritikuju, onda naiđu na osudu tipa “Dovoljno ih razvlači Informer, nemoj ih još i ti kritikovati, to nije baš pametno u ovim okolnostima, to nam otežava” ili “Zašto kritikuješ opoziciju, a ne govoriš o nepočinstvima vlasti?” Moja kritika opozicije mnogo manje škodi opoziciji od njihovog sopstvenog nesaglasja i rada. Drugo, opoziciji je posao da kritikuje vlast i da bunt građana kanališe na pravi način. To što neko kritikuje opoziciju, ne znači da je za vlast.

Drugo, mediji u Srbiji su mnogo manje slobodni i nezavisni (uslovno rečeno) od medija u Crnoj Gori. Tamo su postojali respektabilni opozicioni mediji (Vijesti, Dan). Postojali su i propagandni mediji vlasti, ali nisu bili nivoa Pinka, Hepija, Informera, Kurira i sličnih tabloida. Iz navedenog sledi da su građani Crne Gore bili bolje informisani, nego što smo informisani mi građani Srbije. A mediji su za demokratiju fundamentalni. Ljudi nisu svesni koliko su mediji bitna stvar za politiku. Ne kaže se džabe da je to četvrta grana vlasti. Bez medija nema ravnopravne političke borbe, nema povećane izlaznosti, nema mogućnosti da se kreira slika o društvu koja pogoduje opoziciji. Crna Gora ima kultni politički šou Načisto, a kultna politička emisija u Srbiji Utisak nedelje je, zaslugom delom vlasti, a delom i autorke emisije, postala marginalna i nebitna. Nedeljnik Monitor je i dan danas bitan medijski brend i CG, a kod nas ima nekoliko nedeljnika koji su izgubili značaj. Kultni NIN se srozao nakon onog prethodnog srozavanja, a Nedeljnik, Vreme i Pečat promovišu svoje ideje, ali nisu previše uticajni.

Ljudi nisu svesni koliko su mediji bitna stvar za politiku. Ne kaže se džabe da je to četvrta grana vlasti. Bez medija nema ravnopravne političke borbe, nema povećane izlaznosti, nema mogućnosti da se kreira slika o društvu koja pogoduje opoziciji

U Srbiji je najbolji opozicioni medij regionalna/lokalna televizija KTV iz Zrenjanina, sa svojim emisijama Bez cenzure i Bez pardona, reportažama sa mitinga i solidnim sajtom Bez cenzure. Ti ljudi “na mišiće” više rade za demokratiju u Srbiji nego svi mediji zajedno. Ovde su podkasti uticajniji od mejnstrim medija, što i nije toliko loše, s obzirom da podkaste sluša uglavnom omladina.

Treće, vlast ima svoje opozicione izborne liste i kupuje opozicione poslanike. U Crnoj Gori je to isto radio DPS, poznat je slučaj opozicionog poslanika Pozitivne Crne Gore Darka Pajovića koji se 2016. godine nagodio sa Milom Đukanovićem i postao predsednik Skupštine Crne Gore. U Srbiji je najsvežiji primer Milice Zavetnice, koja je ostala ispod cenzusa na izborima 2023. godine i nakon toga postala ministarka.

Moj zaključak je pesimističan, uz jednu zadršku. Toliko toga se desilo u CG da se porazi režim Mila Đukanovića sa jednim poslaničkim mestom razlike. Nisu to samo Litije i tri programske kolone. Nije nemoguće da se nešto iz CG ponovi u Srbiji, ali ja u Srbiji ne vidim poteze opozicije slične onima u Crnoj Gori, nikakve naznake ili indikatore da se tako nešto može desiti. Opozicija se svađa umesto da se ne napada. Opozicija se usitnjava umesto da se ukrupnjava. Opozicija ne razgovara oko centralnih meta na koje se treba fokusirati. Studenti vraćaju nadu da će mlađa populacija, po prvi put zainteresovana za politiku, izaći na izbore, povećati izlaznost i poraziti svoje očeve i đedove, koji su većinski glasači vlasti. Druga velika vrednost studentskog pokreta je što nikada više neće postojati vlast koja će da se zacari, vlada nekoliko mandata i ne polaže račune za svoje poteze. Treća velika vrednost studentskog pokreta je nepredvidljivost, koja implicira neizvesnost. Važna osobina demokratije je neizvesnost, da se unapred ne znaju rezultati izbora i da postoji faktor iznenađenja.

Na kraju krajeva, to što ja ne vidim da se neki aspekti crnogorskog modela mogu ponoviti u Srbiji, ne znači da se to neće desiti.

Autor je filozof