(Не) могућност црногорског модела промене власти у Србији

Хронологија последње године

1. новембра 2024. - пад надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду. Погинуло је 16 људи. 2023. је у две трагедије убијено 19 људи, младих људи. То данас скоро да нико и не помиње.

Опозиција је организовала протест, који потом преузимају студенти. Велика већина факултета је блокирана, настава обустављена, студенти одржавају зборове и покрећу талас мањих протеста, шетњи, окупљања, велики број грађана им се придружује. Студентски протест постаје грађански и општенародни.

Милош Вучевић подноси оставку 28. јануара 2025. године, јер су СНС активисти пребили студенте који су лепили плакате (позив на протест) у Новом Саду.

Студентски покрет организује четири велика протеста (Нови Сад, Ниш, Крагујевац), што се завршава великим протестом у Београду 15. марта. 2025. године. Две главне ствари везане за тај протест су употреба звучног топа од стране власти и расплињавање енергије вишемесечних протеста без неког конкретног захтева.

Власт, односно председник Александар Вучић, је у паници. Прави грешке на конференцијама, не дозвољава да се објави документација у вези са реконструкцијом надстрешнице, свађа се са студентима, организује “подударне” партијске протесте са студентским протестима. “Студенти у блокади” добијају свој пандан у виду “Студената који желе да уче”, који се у јавности погрдно зову Ћаци-јима, а место где су камповали месецима, заправо до дана данашњег, Ћациленд. Уз “Блокадере” и “Ћације” јављају се гласови неутралних људи и интелектуалаца.

Средином марта, Скупштина констатује оставку премијера Вучевића, улази се у поступак избора нове Владе. Влада Ђура Мацута изабрана је 16. априла. 2025. године.

5. маја 2025. студенти захтевају распуштање Скупштине Републике Србије и расписивање ванредних парламентарних избора.

8. јуна 2025. одржани су избори у Косјерићу и Зајечару, у врло еуфоричној и неизвесној атмосфери. СНС је “победио”, али тесном већином и “на мишиће”. Те победе су у јавности протумачене као најава пада и пораза режима.

28. јуна 2025. одржан велики Видовдански скуп у организацији Студената у блокади, са кога је највише пажње привукао величанствени говор професора Мила Ломпара. У том говору је сажето његово становиште српског интегрализма - либералног национализма.

Током лета протести студената су настављени, са смањеним обимом. Студенти се враћају на факултете, како би се окончала “школска година”, али се друштвена тензија и “ванредно политичко стање” не окончавају. У међувремену, дошло је до хапшења двојице министара (Момировића и Весића) и једне групе људи који су везани за грађевински сектор.

Током године, поред хапшења министара десиле су се “пукотине” у владајућој коалицији. Ненад Чанак се почео ограђивати од Вучића. Вук Драшковић је, након што му је супруга престала бити члан управног одбора НИС-а, изјавио како “ово није Вучић кога је подржавао годинама уназад”. Бранко Ружић је изузимао своје мишљење и ограђивао се од Ивице Дачића. Вучић је разменио оштре речи са дугогодишњим коалиционим партнером Расимом Љајићем. Било је тумачења како су то симптоми бежања са “брода који тоне” и припремање за ново време.

Призивање црногорског модела (сценарија)

Још од 2020. године у Србији су се чули гласови наде и очекивања да се деси смена власти по узору на Црну Гору. Тај начин се најчешће називао “црногорским сценаријом” и представљао као “откривање топле воде” у политичкој стратегији, иако он то суштински није. Једина специфичност у Црној Гори биле су Литије, протести које је Српска православна црква организовала јер су њена права била угрожена, а све се то поклопило са изборном кампањом у првој половини и средином 2020. године.

Пре изношења сопствених аргумената, издвојио сам неколико мишљења политичара и новинара из Србије о “црногорском сценарију.”

Бошко Обрадовић, лидер Двери је 2021. године, предлагао је да се опозиција определи да ли је за српски сценарио из 2000. године или за црногорски сценарио 2020, да изађе у три колоне – централистичка коју предводи Ђилас, лева коју предводи Зеленовић и десна коју предводе Двери. Опозиција се претворила у борце за лидера у опозицији, а не борце за смену власти. Национална опозиција је то посебно показала нама, бирачима те оријентације.

Предраг Воштинић из краљевачког Локалног фронта је 2020. године тврдио да свргавање режима у Србији по моделу из Црне Горе тренутно није могуће, али да није немогуће у будућности, истичући да су “опозиционе партије у Црној Гори успеле да преокрену политичку ситуацију повећаном излазношћу грађана, поштовале су договор о ненападању и веома брзо постигле договор око експертске владе, а таква ситуација тешко да може да се деси у Србији у догледно време.” Наши опозиционари више “ратују” међусобно него против власти, а о излазности не морам ни да говорим - не спорим њихову борбу, не кажем да су исти као власт, али њих све више људи не може очима да види. Тешко да ће они мотивисати апстиненте и повећати излазност.

Лидер Странке слободе и правде Драган Ђилас је 2023. године изјавио да није могуће поредити ситуације у Србији и Црној Гори и да црногорски пример избора показује да је могуће сменити аутократски режим ако постоји консензус о ЕУ. Уместо да се форсира нешто што уједињује (корупција, криминал, статус Космета, литијум), форсира се ЕУ, нешто око чега грађани Србије нису баш добро расположени.

Генерал Здравко Понош, лидер покрета Србија центар (СРЦЕ) изјавио је 2023. године да је најбоље чему можемо да се радујемо некакав “црногорски сценарио”, а под тим мисли да најпре треба да оде СНС са власти и тако ће Вучић остати обеснажен и слаб?! О кључној ствари, о стратегији како сменити СНС ништа се не каже. Политика “пресипања из шупљег у празно”, у најбољем маниру официра школованих у комунизму.

Нисам од оних који кажу да не треба критиковати опозицију јер је у неравноправном положају. Критика опозиције је за добробит опозиције. Највећи критичари опозиције данас су Јово Бакић, Бобан Стојановић и Цвијетин Миливојевић, немојте ми рећи да су они људи који раде за власт. Као национално свесни гласач и суверениста, разочаран сам тим делом опозиције. Њихове сујете и Вучићева тактика су их избрисали с политичке сцене. Заветницу је присвојио, Двери одстранио, а странку Вука Јеремића поцепао. Оставио је “Нестора” и Милоша Јовановића, који по мени нису национална опозиција, него национални циркус. Знам да је формулација оштра и да су то различити субјекти, али не знам како другачије да третирам те људе на основу свеукупног њиховог деловања. Милошу је висока политика хоби, а пензионеру доктору Нестору забава. Милош Јовановић је, иако сам га једном гласао, изгубио моје поверење када је пред једне изборе изјавио да ванпарламентарне опозиционе странке нису опозиција и да су њихови предлози нерелевантни?! Како оно каже народ - ко је нас клео, није дангубио! Он и Бошко Обрадовић су се више борили да буду лидери националне опозиције, него да смене власт.

Пред изборе 2023. Војин Радовановић написао је у Данасу текстове Црногорски сценарио или једна колона и Зашто црногорски сценарио “не пије воду” који тематизују начин на који ће опозиција изаћи на изборе. Под “црногорским сценаријом” се овде подразумева излазак у три програмске колоне - националној, центристичкој и грађанској/евро-атланској. Утврдивши у првом тексту, на основу изјава лидера опозиције, да једна колона није могућа, аутор у другом тексту испитује могућност изласка у две или три колоне, сматрајући да то није реално.

Шта по њему „не пије воду“ у Србији у односу на црногорски сценарио? Текст је писан 2023, али је и данас актуелан.

Прво што аутор наводи, у Србији критеријум за стварање блокова није програмски, него је то однос међу странкама и лидерима? У Црној Гори критеријум за прављење предизборних коалиција јесте био програмски, али за формирање Владе није. Зато се и ишло на варијанту тзв. експертске Владе, на чијем челу је нестраначка личност. Нису се, годинама уназад, страначки лидери опозиције у Црној Гори ништа више слагали него у Србији, али су им се пред изборе 2020. поклопили интереси, смена власти као једина и приоритетна тема и међусобно ненападање. Тога у Србији нема, овде једни причају о Космету, други о ЕУ, трећи о литијуму, четврти о корупцији...није ми јасно како се не сете да се уједине и направе десет тачака које ће делегирати сваки од субјеката и сви причају о тих десет тачака.

Други аргумент је шири друштвени консензус, проистекао из околности организовања Литија против Закона о слободи вероисповести, што се дешавало у периоду изборне кампање. Аутор као пандан у Србији наводи трагедије у школи Рибникар и селима Дубона и Мало Орашје, а пандан Литијама су протести Србија против насиља. Међутим, каже како су протести постали тачка раздвајања, а не спајања. Али то је у Србији, за разлику од Црне Горе, искључиво одговорност политичких лидера и партија. Тамо партије нису преузеле организацију Литија, али су искористиле тај талас протеста против власти. Тамо је СПЦ организовала литије, партије су то следиле. СПЦ није излазила на изборе, али је била кључни фактор у формирању Владе.

У тексту Српски сценарио као црногорскииз 2025. године, Јасмина Лукач предлаже да Студентска листа уз помоћ стручног дела опозиционе јавности пронађе свог Здравка Кривокапића и Јакова Милатовића, а Милојко Спајић ће се сам пронаћи. Опозицију не помиње, а она је била главни носилац протеста и промена у ЦГ, иако им се ствари нису посложиле како су желели.

Изгледа да они који говоре о „црногорском сценарију“ раде то више како би одржали у животу мишљење да је смена власти могућа, него што желе да се неки аспект тог сценарија оствари у Србији.

Зашто црногорски модел није могућ у Србији

Иако постоје политичке науке, политички консалтинг, добре политичке праксе, поступци и маневри, у политици, начелно гледано, не постоје рецепти, не може се преписивати од другога. Субјекти политике су друштва, а она су као и у случају сваке личности, колико год била слична, увек различита, са својим особеностима и специфичностима. Те нијансе често знају бити пресудне у текућој политичкој динамици.

(1) Први аргумент је неупоредива (гео)политичка ситуација. Не можете у различитим условима очекивати да се десе исти процеси. Грађани Србије, уопштено гледано, не познају савремену Црну Гору. Не познају ни тренутну политичку ситуацију, започелу 2020. године, али не познају ни савремене историјске прилике, од Другог светског рата до данас. Србија већином живи у оним епским представама о ЦГ - Српска Спарта, со српства, најхрабрији Срби, представама које одавно не важе. Ни код политичара, али и аналитичара ситуација није боља. Црна Гора настала 2006. године, осим имена, има мало шта заједничко са историјском Црном Гором. Више јој пристаје име Титогора, Крива Гора или Црвена Хрватска!

Иако је реч о два веома слична друштва, “два ока у глави”, динамика, тенденције, процеси, главне теме у Србији и Црној Гори су веома различите.

Није ми чудно када тезе о сличности и могућности одигравања сценарија из ЦГ афирмишу људи који не познају политичку ситуацију у ЦГ, али ми је веома чудно када то раде људи који је одлично познају. На пример, професор београдског ФПН-а Милош Бешић је у последњем Утиску недеље рекао како су људи за које у ЦГ нико није знао до 2020, данас премијер и председник државе, алудирајући на то да ће се и овде кроз студентску листу пробити “нова политичка лица”, а све у оквиру афирмисања позиције да партије опозиције треба да подрже Студентску листу.

Не можете у различитим условима очекивати да се десе исти процеси. Грађани Србије, уопштено гледано, не познају савремену Црну Гору. Не познају ни тренутну политичку ситуацију, започелу 2020. године, али не познају ни савремене историјске прилике, од Другог светског рата до данас

Разумем да обичан човек заборавља раскршћа епохе на овом простору, али професора Бешића је изгледа “опио” вишегодишњи боравак у Подгорици и истраживања која ради, па је “погубио експланаторне конце.” Њему је, за разлику од већине његових колега, објашњавање и аргументовање јака страна, јер је познат као човек који јасно, прецизно и без околишања износи ставове и аргументе.

Није Србији репер 30. август 2020. из Црне Горе, јер је 30. август 2020. у Црној Гори оно што је био 5. октобар 2000. у Србији. ДПС у ЦГ је исто што је био СПС у Србији - те партије су настале из Савеза комуниста и наставиле да владају у две републике. Оно што је у Србији Слободан Милошевић, то је у ЦГ Мило Ђукановић, уз све разлике и њих као карактера и државника, али и геополитичких прилика у којима су владали. У Србији се пред 5. октобар дешавало укрупњавање опозиције и свргавање режима Слободана Милошевића. 2020. се у ЦГ десило оно што се у Србији десило две деценије пре тога. Пре 5. октобра, 1996. и 1997. године, опозиција је преузела власт у Београду, па су биле неке шетње и протести, студената и грађана. После 5. октобра су се у Србији појавила “нова лица” политике, у виду странке експерата Г17+: Млађан Динкић, Мирољуб Лабус и њихов тим. Појавило се мноштво мањих странака и лидера, који нису били толико јавно експонирани - Зоран Живковић, Жарко Кораћ и слични. Нису били млади као Спајић и Милатовић, али су били нова лица. С тим у вези, не очекујемо ми у Србији да се нама деси 30. август 2020. из ЦГ, јер смо ми, у другачијим геополитичким околностима, давно прошли кроз тај процес. Он се у Црној Гори поновио 2020. ЦГ може да очекује да јој се деси 2012. из Србије, иако њихово тужилаштво чини потезе који ће то спречити. А и “смеши им се” улазак у ЕУ, па је то приоритетна политичка тема око које су власт и опозиција уједињени.

Први је, дакле, разлог за неупоредивост ситуација историјски и контекстуални. Србија је сменила своју пост-комунистичку партију много пре Црне Горе, тај процес није и не може бити иреверзибилан. Немојмо “бркати бабе и жабе.”

Други разлог су различите геополитичке прилике везане за Србију и Црну Гору. Црна Гора нема територијални проблем Космета као Србија. 2/3 грађана Црне Горе је за улазак те земље у ЕУ, што у Србији није случај. Држава која је настала и опстала захваљујући тадашњој царској Русији, данас се одрекла тог свог наслеђа и ускладила своју спољну и безбедносну политику са ЕУ. Србија није историјски толико зависила од Русије, али грађани Србије имају тај неки ирационални позитивни сентимент према Русији као највећој православној држави на свету. И зато ниједна власт у Србији не може учинити оно што је учинила власт у Црној Гори.

Трећи разлог за неупоредивост ситуација је то што су се у Црној Гори политичке странке и нестраначки елементи (литије, црква, медији) договарали и усагласили око неких правила. Имали су договор о ненападању, имали су заједничког политичког непријатеља на кога су усмерили сву пажњу (Мила Ђукановића), имали су тридесетогодишњу ауторитарну владавину која је грађане довела до засићења, имали су слободније медије у односу на Србију и имали су повод који их је све објединио - неправедан закон о слободи вјероисповести усмерен против СПЦ. Тамо су опозиционе партије разговарале и договориле се око стратегије предизборног деловања. Дакле, десили су се неки разговори и неки уступци. Видимо да у Србији тога нема, ни у назнакама. Имамо повод, имали смо га и пре овога (Крушик, Савамала, Станика Глигоријевић, Рибникар, Дубона), постоји и заједнички политички непријатељ на кога се може усмерити сва пажња, али нема слободних медија и нема дијалога. Посланица Зелено левог фронта Биљана Ђорђевић изјавила је да студенти игноришу захтев за дијалогом, иако најважнији опозициони актери (ССП, НДСС, ЗЛФ) позивају на дијалог и не дају безусловну подршку студентима, не знајући ни ко ће бити кандидати на тој листи нити какав је даљи план за деловање. Странке типа ПСГ и ДС дале су безусловну подршку Студентској листи, али њихова позиција је таква да би их самостални излазак на изборе вероватно оставио испод цензуса, тако да немају шта да изгубе. Трећа група странака као што су НПС и СРЦЕ, кажу да ће се изборима бавити када буду расписани и да ће пратити истраживања како би одлучили шта који је најбољи модел за излазак на изборе. Није да у Црној Гори није било трвења и превирања и пре и после избора, али су постојали главни циљ (смена мафијашког режима) и обједињавајући фактор, који је у право време мобилисао велики број људи и каналисао опозициону енергију.

Није да у Црној Гори није било трвења и превирања и пре и после избора, али су постојали главни циљ (смена мафијашког режима) и обједињавајући фактор, који је у право време мобилисао велики број људи и каналисао опозициону енергију

Ерго, нису исти услови, ни тренутни ни историјски, ни синхроно-структурни ни дијахроно-историјски, и из тог разлога не можемо очекивати исти сценарио.

(2) Овде долазимо до другог аргумента против тезе да се у Србији промене могу десити по моделу из Црне Горе. Не постоји обједињавајући фактор различитих политичких чинилаца и ауторитет који је донео одлуке и кога су главни политичари послушали. Митрополит Амфилохије Радовић. У Србији имамо студенте, студентски покрет, као кохезиони фактор, али они су безлична и недефинисана групација, која има енергију, импулс и популарност, али нема брзину и јасну структуру одлучивања, а то јој фали да би била ауторитет. Постигли су велике успехе, пробудили су опозициону енергију и довели до пада Владе. Уместо да су изборе тражили 15. марта, у моменту када је Влада била у техничком мандату и када је енергија опозиционо настројених грађана на врхунцу, урадили су то два месеца касније. Уместо да су током лета разговарали са свим странкама опозиције, парламентарним и непарламентарним, грађанским и националним, па онда из тих разговора дошли до заједничких смерница за даље деловање, они су прво радикализовали протесте, па су се вратили на факултете да заврше школску годину и на крају игнорисали позиве странака на дијалог и позивали их да подрже Студентску листу, коју нису ни објавили.

Ни појединци у оквиру Студентског покрета, студенти и професори, нису оставили утисак лидерства. Нико се није издвојио својом харизмом и наменуо као ауторитет који може привући и објединити шири спектар људи. Као Коштуница у време петооктобарских промена. Било је покушаја, у виду професора Мила Ломпара и Јова Бакића, али они су пропали. Ломпар се завадио са националним субјектима, који су га напали да је издајник националних интереса, а ови грађански су га, након говора на Видовданском скупу, оптужили да је великосрпски националиста и заговорник Српског света. Јово Бакић се истакао реченицом “Јурићемо их по улицама” и појмом “динстање”, али је то протумачено као радикално и екстремно. Издвојио се Немања Шаровић, бивши посланик Српске радикалне странке својим контраверзним емисијама са протеста, али и то је у међувремену спласло.

(3) Долазимо до трећег аргумента, делом већ обрађеног, али овде ћу ставити фокус на другу страну реченог - политичке странке су свугде у свету носиоци политичке борбе и политичких промена, не могу се заобићи. У Црној Гори су носиоци промене власти биле политичке странке и политички субјекти (коалиције) - Демократски фронт као носећа “странка” коалиције За будућност Црне Горе, Демократе као носиоци коалиције Мир је наша нација и УРА као носилац коалиције Црно на бијело. Литије, СПЦ и медији (Вијести) били су медијатори међу партијама. Партије су се деценијама уназад бориле против режима Мила Ђукановића - бојкот Скупштине од стране посланика опозиције, више протеста због корупционашких афера, протести Одупри се који су усаглашени са свим опозиционим субјектима, хапшења, пребијања, суђења посланицима, на крају Литије поводом Закона о слободи вероисповести. Након избора, опозиционе странке и листе имале су заједно 41/81 место у парламенту. Мило Ђукановић је годинама владао са 41 послаником, па се 2020. године чувено Ђиласово клатно окренуло на другу страну. Дакле, у Црној Гори су се ујединили сви политички и друштвени субјекти да би сменили власт и сменили су је уз минималну разлику у боју гласова. Дијалог, усаглашавање, компромиси - то је била формула за пад Мила Ђукановића. Лидер најјаче опозиционе партије, Нове српске демократије, која је чланица Демократског фронта, Андрија Мандић, препустио је прво место на изборној листи За будућност Црне Горе Здравку Кривокапићу, који је касније постао премијер. Демократски фронт је прихватио експертску Владу, у коју нису ушли њихови представници. Дритан Абазовић, лидер УРА-е, био је члан Владе, Алекса Бечић, лидер Демократа, био је председник Скупштине, а лидери ДФ-а, најјаче опозиционе структуре, која је највише страдала од Мила Ђукановић, нису добили функције адекватне свом политичком резултату. Делом због страног фактора, делом због условљавања УРА-е. Може ли неко да замисли да се лидери најјачих опозиционих партија у Србији (Милош Јовановић и Драган Ђилас) склоне и препусте место на листи или у Влади Ћути или неком нестараначком кандидату Јову Бакићу или Милу Ломпару? У Црној Гори су опозиционе партије имале интегритет и водиле процесе, у Србији је народ дочекао студенте као “дар од Бога”, јер опозиција не добацује довољно далеко у борби против власти, није ни битно из ког разлога. Ако неко за десет година не може да напарави пробој и приближи се победи над режимом, можда треба да препусти диригентску палицу неком другом.

Почео сам са тиме да су ситуације у две државе неупоредиве, али има и сличности. У Србији, у протеклих десет година, имамо сличне феномене као оне гореописане у Црној Гори. Афере, пребијање посланика, велики протести након трагедија у школи Рибникар и селима Мало Орашје и Дубона, пад надстрешнице, постоје НВО и друштвени покрети који су постали политички активни (Крени промени, ПроГлас, Студентски покрет), дешавало се и укрупњавање опозиције (Савез за Србију, Србија против насиља). Медијска сцена је, у односу на ону у Црној Гори, у горем стању, иако су и тамо режимски медији сејали пропаганду против лидера опозиције, друштвених делатника и јавних личности.

Неке од околности су готово идентичне, али нема истих политичких резултата и потеза. Нема дијалога, нема уједињења, нема компромиса. Због чега? Да ли је оно различито, оно што дели и раздваја надјачало оно што спаја? Да ли је жеља да се смени режим ипак слабија од неких других жеља опозиције?

Прво, политички субјекти и личности нису дорасли ситуацији. Није нама овде довољно тешка ситуација, чим нема адекватних реакција. Ставови какви су “идемо на одмор и летњу паузу, па ћемо наставити протесте у септембру” су смешни са аспекта политичког маркетинга, кампање, политичке борбе. Колумниста Данаса Алексеј Кишјухас је пре неколико дана постао редовни професор на Филозофском факултету у Новом Саду. Његове колумне описују Србију као комбинацију Трећег Рајха и Северне Кореје, а он без већих проблема живи, ради, напредује у таквој једној земљи. Политички чиниоци и актери немају политичко искуство, сујете лидера су превелике, не постоје јаке опозиционе странке, са дугогодишњим стажом и стабилном структуром. Опозиционе странке, било оне националне или грађанске, немају поверење грађана. Прво зато што их је превише, друго зато што се не уједињују око неких идеја, треће зато што су лидери потрошени, без харизме и интегритета. Ми смо имали Демократску странку која је и са малим рејтингом имала углед, јер је Зоран Ђинђић имао енергију, углед и харизму. Нама данас опозицију воде Драган Ђилас и Милош Јовановић. Први је, иако неоправдано блаћен у таблоидима, политички потрошен као градоначелник Београда и председник Демократске странке. Милош Јовановић је, иако добар професор, пристојан човек и патриота, политичар коме је висока политика хоби. Човек је кандидат за министра, премијера и народног посланика, а политиком се не бави 100%, него отприлике 17% свог живота. Сваки одборник у било којој општини у Србији се политиком бави више од Милоша Јовановића. Пре 7-8 година сам рекао, а тај ме осећај не напушта - треба да замрзне професуру, изађе из комфора, крене да 300/365 дана путује Србијом, прича са људима и постаће Воја Коштуница, другачије то није могуће.

Опозиционари се углавном боре за свој статус међу опозиционим актерима, а борба против власти је секундарна. И они који се усуде да их критикују, онда наиђу на осуду типа “Довољно их развлачи Информер, немој их још и ти критиковати, то није баш паметно у овим околностима, то нам отежава” или “Зашто критикујеш опозицију, а не говориш о непочинствима власти?” Моја критика опозиције много мање шкоди опозицији од њиховог сопственог несагласја и рада. Друго, опозицији је посао да критикује власт и да бунт грађана каналише на прави начин. То што неко критикује опозицију, не значи да је за власт.

Друго, медији у Србији су много мање слободни и независни (условно речено) од медија у Црној Гори. Тамо су постојали респектабилни опозициони медији (Вијести, Дан). Постојали су и пропагандни медији власти, али нису били нивоа Пинка, Хепија, Информера, Курира и сличних таблоида. Из наведеног следи да су грађани Црне Горе били боље информисани, него што смо информисани ми грађани Србије. А медији су за демократију фундаментални. Људи нису свесни колико су медији битна ствар за политику. Не каже се џабе да је то четврта грана власти. Без медија нема равноправне политичке борбе, нема повећане излазности, нема могућности да се креира слика о друштву која погодује опозицији. Црна Гора има култни политички шоу Начисто, а култна политичка емисија у Србији Утисак недеље је, заслугом делом власти, а делом и ауторке емисије, постала маргинална и небитна. Недељник Монитор је и дан данас битан медијски бренд и ЦГ, а код нас има неколико недељника који су изгубили значај. Култни НИН се срозао након оног претходног срозавања, а Недељник, Време и Печат промовишу своје идеје, али нису превише утицајни.

Људи нису свесни колико су медији битна ствар за политику. Не каже се џабе да је то четврта грана власти. Без медија нема равноправне политичке борбе, нема повећане излазности, нема могућности да се креира слика о друштву која погодује опозицији

У Србији је најбољи опозициони медиј регионална/локална телевизија КТВ из Зрењанина, са својим емисијама Без цензуре и Без пардона, репортажама са митинга и солидним сајтом Без цензуре. Ти људи “на мишиће” више раде за демократију у Србији него сви медији заједно. Овде су подкасти утицајнији од мејнстрим медија, што и није толико лоше, с обзиром да подкасте слуша углавном омладина.

Треће, власт има своје опозиционе изборне листе и купује опозиционе посланике. У Црној Гори је то исто радио ДПС, познат је случај опозиционог посланика Позитивне Црне Горе Дарка Пајовића који се 2016. године нагодио са Милом Ђукановићем и постао председник Скупштине Црне Горе. У Србији је најсвежији пример Милице Заветнице, која је остала испод цензуса на изборима 2023. године и након тога постала министарка.

Мој закључак је песимистичан, уз једну задршку. Толико тога се десило у ЦГ да се порази режим Мила Ђукановића са једним посланичким местом разлике. Нису то само Литије и три програмске колоне. Није немогуће да се нешто из ЦГ понови у Србији, али ја у Србији не видим потезе опозиције сличне онима у Црној Гори, никакве назнаке или индикаторе да се тако нешто може десити. Опозиција се свађа уместо да се не напада. Опозиција се уситњава уместо да се укрупњава. Опозиција не разговара око централних мета на које се треба фокусирати. Студенти враћају наду да ће млађа популација, по први пут заинтересована за политику, изаћи на изборе, повећати излазност и поразити своје очеве и ђедове, који су већински гласачи власти. Друга велика вредност студентског покрета је што никада више неће постојати власт која ће да се зацари, влада неколико мандата и не полаже рачуне за своје потезе. Трећа велика вредност студентског покрета је непредвидљивост, која имплицира неизвесност. Важна особина демократије је неизвесност, да се унапред не знају резултати избора и да постоји фактор изненађења.

На крају крајева, то што ја не видим да се неки аспекти црногорског модела могу поновити у Србији, не значи да се то неће десити.

Аутор је филозоф