Kako demokratizovati hibridne političke sisteme i zašto Vučić još opstaje

U političkoj teoriji su režimi, poput aktuelnog Vučićevog u Srbiji, definisani kao hibridni, kompetitivno autoritarni ili kao izborne diktature. U takvim političkim sistemima, za razliku od čistih tipova diktature, političke slobode, ljudska prava i demokratske procedure nisu formalno ukinute. Dozvoljeno je delovanje političkih stranaka i drugih organizacija. Postojanje demokratskih institucija formalno omogućava legalno kritikovanje pa i smenu vlasti. Izbori se redovno održavaju, ali na njima gotovo uvek pobeđuje vladajuća stranka. Ona svoje pozicija održava koristeći se različitim prednostima koje ima u odnosu na opoziciju. Vladajuća partija obično kontroliše sve grane vlasti, ima medijski  monopol i raspolaže neograničenim materijalnim resursima. Naročito efikasni su indirektni oblici represije. Opozicioni aktivisti i organiazcije izloženi su različitim načinima šikaniranja. Privatne firme čiji vlasnici finsiraju opozicione organizacije mete su različitih inspekcija, ne dobijaju poslove od države i slično. Ovakvi sistemi nastajali su naročito u periodu liberalnog trijumfalizma posle Hladnog rata, kada je koncept zapadne parlamentarne demokratije bio hegemon i kada je bilo krajnje nepopularno odbacivati ga. (1)

Organizovanjem periodičnih izbora, vladajuće  partije i lideri pokušavaju da steknu barem privid demokratskog legitimiteta nadajući se da će zadovoljiti i spoljne i unutrašnje aktere. Njihov cilj je da steknu izborni legitimitet uz izbegavanje rizika demokratske neizvesnosti

Politikolozi koji se bave ovom problematikom obično ističu kako su hibridni režimi inherentno nestabilni. Ponekad autoritarne vlade bez poteškoća uspevaju da različitim oblicima manipulacije, krađom na izborima, kupovinom glasova ili ograničenim nasiljem onemogućavaju opoziciju da ih pobedi. Pri tom one stiču i kakav-takav demokratski legitimitet. Ipak, ukoliko aktuelna vlast toleriše demokratske procedure, rizikuje da bude smenjena. Takvi izazovi primoravaju je da bira između teškog kršenja demokratskih pravila, po cenu eventualne međunarodne izolacije i domaćih sukoba, ili da dozvoli nesmetano funkcionisanje demokratije, u kom slučaju rizikuje gubitak vlasti. Organizovanjem periodičnih izbora, vladajuće  partije i lideri pokušavaju da steknu barem privid demokratskog legitimiteta nadajući se da će zadovoljiti i spoljne i unutrašnje aktere. Njihov cilj je da steknu izborni legitimitet uz izbegavanje rizika demokratske neizvesnosti.

Nastojenja  da se ostvare ovako protivurečni ciljevi često dovodi do krize sistema. Iako vladajuće elite i lideri u kompetitivnim autoritarnim režimima dugo mogu rutinski manipulisati formalnim demokratskim pravilima, one nisu u stanju da ih eliminišu ili svedu na puku fasadu. To pak otvara izvestan prostor  koji opozicija može iskoristiti da ugrozi vlast.

Kada vladajuća partija prividom demokratije više ne može da očuva vlast i otvoreno počne da se služi nasiljem i ukidanjem političkih sloboda, sistem postaje prava diktatura

Kada vladajuća partija prividom demokratije više ne može da očuva vlast i otvoreno počne da se služi nasiljem i ukidanjem političkih sloboda, sistem postaje prava diktatura. Ukoliko nezadovoljstvo stanovništva režimom značajno poraste, opozicija može uspeti da osvoji vlast. Ponekad u takvoj sistuacij sistem postaje demokratski, a ponekad ranija opozicija nametne svoju hegemoniju i sitem ostaje kompetitivno autoritaran.

Politikolozi Stiven Levicki i Lukan Vej u knjizi Kompetitivni autoritarizam- Hibridni režimi posle Hladnog rata objavljenoj 2010. analizirali su trideset pet takvih političkih sistema koji su u periodu od  1991. do 2008. postojali u Africi, Aziji, Latinskoj Americi i postsocijalisitičkoj Evroaziji. Autori su postavili pitanje zašto su neki od tih režima  tokom perioda nakon Hladnog rata vremenom prerasli u parlamentarne demokratije,  drugi ostali stabilno hibridni,  a treći su doživeli promenu bez demokratizacije. Levicki i Vej ističu dva ključna faktora: vezu sa Zapadom i snagu vladajućih stranačkih i državnih organizacija. Tamo gde je povezanost sa Zapadom bila visoka, hibridni režimi su se demokratizovali. Gustina  ekonomskih, političkih, diplomatskih, društvenih i organizacionih povezanosti sa zapadnim državama i prekogranični tokovi kapitala, robe, usluga, ljudi i informacija između hibridnih sistema i Zapada vodili su slabljenju autoritarnosti i demokratizaciji.

Tamo gde su takve veze bile ograničene, spoljni pritisak za demokratizaciju je bio slabiji. Opstanak režima u drugom slučaju zavisio je od snage, organizacije i kohezije državnih i vladajućih partijskih organizacija. Tamo gde su one bile dovoljno jake da se odupru pritiscima za demokratizaciju, gde su postojali  moćan aparat prinude i disciplinovana i efikasna  stranačka mašinerija, čak i dobro organizovana opozicija je bila neuspešna.

Ipak, i najbolje organizovane stranke zasnovane na patronažama ranjive su na pojavu ekonomskih kriza ili eksternih šokova kada se kapaciteti za potkupljivanje umanjuju.

Zadatak režimske partije je očuvanje i jačanje kohezije vladajućih elita. Tako ona obezbeđuje autoritarnu stabilnost. Partija sprečava sukobe unutar vladajuće elite uglavnom preko distribucije različitih privlegija, lukrativnih položaja u državnom aparatu, dodeljivanjem unosnih poslova i sl. Za opstanak na vlasti partije od najvećeg značaja su institucionalni mehanizami  preko kojih se nagrađuju lojalisti. Za očuvanje kohezije elita i sprečavanje pojave prebega u opozicione stranke važno je da partija lojalistima proširuje vremenske horizonte povećavanjem izgleda za buduće napredovanje u karijeri ili sticanje drugih privilegija. Ipak, i najbolje organizovane stranke zasnovane na patronažama ranjive su na pojavu ekonomskih kriza ili eksternih šokova kada se kapaciteti za potkupljivanje umanjuju. Otpornije na ovakve izazove su stranke čija kohezija počiva na nematerijalnim osnovama. Takve su etničke stanke ili one koje su nastale u nasilnim revolucijama ili oslobodilačkim borbama. Te partije imaju veći kapacitet za očuvanje kohezije čak i u sitacijama ekstremnih  kriza. Nematerijalne veze jačaju poverenje unutar elite i povećavaju verovatnoću da će partijski kadrovi ostati ujedinjeni i disciplinovani tokom perioda neizvesnosti. U revolucionarnim ili oslobodilačkim  borbama  nastaju generacije lidera koje su neobično kohezivne i sposbne su da očuvaju partijsku disciplinu tokom velikih izazova.

Nasuprot tome, tamo gde aktuelni lideri nisu imali organizacione kapacitete  potrebne za krađu izbora, kooptiranje protivnika ili suzbijanje protesta, tranzicije su se dešavale čak i kada je opozicija bila slaba. Levicki i Vej tvrde da je uspeh opozicionih  pokreta u hibridnim režimima često bio posledica  slabosti države i vladajuće stranke. Ipak, autori ističu da u takvim slučajevima demokratizacija nije nužno usledila. 

Kolika je saznajna vrednost liberalnih teorija o hirbidnim sistemima i da li je ona razvila analtičke alate koji mogu biti od koristi za diskusije o aktuelnmom političkom sistemu u Srbiji?  

Nejednakost na izborima nije uslovljena samo načinom na koji funkcioniše izborni postupak, već i da li akteri imaju jednake fininsijke kapacitete za učestvovanje

Rasprave o političkim režimima u liberalnoj teoriji o politici obično su ograničene na formalne i proceduralne aspekte. Sistem je demokratski ukoliko je vlast smenjiva na izborima na kojima su akteri ravnopravni i  poštuju se elementarna ljudska prava. U ovakvim pristupima obično se ignoriše uticaj ekonomskog faktora, odnosno kapitalizma na strukturiranje političkog sistema i sistema mađunarodnih odnosa. Zanemaruje se značaj vanustavnih činilaca u političkom životu, kao što je moć velikih korporacija. Nejednakost na izborima nije uslovljena samo načinom na koji funkcioniše izborni postupak, već i da li akteri imaju jednake fininsijke kapacitete za učestvovanje. U SAD postoji izreka da liberalna demokratija ne počiva na devizi - jedan  čovek jedan glas, već jedan dolar jedan glas. Ajenhauer je govorio o postojanju vojnoindustrijskog kompleksa u Sjedinjenim Državama, a Trampov drugi mandat ubedljivo govori o tome koliki je uticaj tehnogiganata  na ishode izbornih utakmica. Moć tih korporacija u savremnom svetu toliko je velika da se sve više o govori o tehnofeudalizmu ili čak tehnofašizmu.

U svojoj knjizi iz 2010. Levicki i Vej insistirali su da je povezanost sa Zapadom razlog zašto su neki hibridni sitemi demokratizovani, a drugi nisu. Ali, iste godine u Mađarskoj je na vlast došao Viktor Orban i održao se šesnaest godina. Pojavile su se i druge „neliberalne demokratije“ unutar Evrpske unije, a i u drugim delovima sveta jača autoritarnost. Drugi Trampov mandat srušio je sve iluzije o tome kako je Zapad nerazrušivi bastion liberalne demokrtije. 

U jednom članku  iz 2020. Levicki i Vej pokušali su da objasne uzroke nedemokratskih političkih procesa u drugoj deceniji XXI veka. Autori tvrde da je uspon Kine i Rusije promenio globalni balans snaga na međunarodnom planu. Rusija je agresivno osporavala liberalne međunarodne norme, a njen uticaj širio se i izvan susednih država: u Siriju, Venecuelu, pa čak i u zapadnim demokratijama. Kina je iskoristila svoju rastuću ekonomsku moć da osniva i sponzoriše alternativne međunarodne institucije. Istovremeno, uticaj zapadnog liberalizma je oslabio. Ratovi u Avganistanu i Iraku koje su predvodile SAD, sve veći unutrašnji problemi u EU i finansijski kolaps 2008. godine podrili su moć, ugled i samopouzdanje zapadnih država. Krizu je pojačao uspon neliberalnih snaga unutar samog Zapada, posebno u Sjedinjenim Državama. U ovom novom kontekstu, volja i kapacitet zapadnih sila da promovišu demokratiju su opadali. EU, koja je bila toliko uticajna u Južnoj Evropi 1970-ih i Istočno-centralnoj Evropi 1990-ih, malo je učinila u borbi protiv oživljenog autoritarizma početkom dvadeset prvog veka. Slično tome, američka predsednička podrška demokratiji u inostranstvu oslabila je pod Obamom i praktično prestala pod Trampom. Zbog toga lideri drugih država koji imaju autoritarne ambicije ne očekuju da će nedemokratsko ponašanje njihovh vlada dovesti u opasnost njihove veze sa Zapadom. 

Poseban problem je u tome što EU uopšte nije demokratska politička tvorevina već klasičan hibridni sistem. Liberalni politikolozi eufmistički govore kako u njoj postoji „demokratski deficit“

Očigledno da argument Levickog i Veja kako povezanost sa Zapadom vodi demokratizaciji nema veliku analitičku vrednost. Novija svetska istorija o teome daje bezbroj primera. Verovatno je da je ta povezanost češće dovodila da nastanaka pravih despotija nego do nastanka demokratije. Pesnik Oktavio Paz govorio je kako se tragedija Meksika sastoji u tome što je tako daleko od boga, a tako blizu Sjedinjenih Država. U međunarodnim odnosima zapadne vlade nisu vođene demokratskim vrednostima niti moralnim principima, već interesima. Istoričar Fernan Brodel kritikovao je Lenjinovu tvrdnju da je imperijalizam poslednji stadijum kapitalizma. Prema Brodelu, on postoji od nastanka kapitalizma. Zapadne vlade podržavaju kooperativne sisteme bez oobzira na njihov karakter. Njima je važno da u drugim državama lokalana vlast ispunjava njihove zahteve, garantuje privilegovani položaj zapadnim koropracijama i obezbeđuje neometano funkcionisanje kapitalizma.

Poseban problem je u tome što EU uopšte nije demokratska politička tvorevina već klasičan hibridni sistem. Liberalni politikolozi eufmistički govore kako u njoj postoji „demokratski deficit“. 

Iz napred rečenog sledi da se pokret za obnovu demokratije u Srbiji ne sme previše uzdati u podršku sa Zapada. Pogotovu ne iz Rusije ili Kine.  Autoritarnost u Srbiji delom je uvezena. Uzrokovana je i nepovoljnim položajem naše zemlje u međunarodnoj podeli rada. Globalni kapital svuda u svetu podržava nedemokratske vlade koje mu omogućavaju da neograničeno ekploatiše prirodne resurse i jeftinu radnu snagu. Brisel je više zainteresovan za kopanje litijuma nego za demokratizaciju Srbijie.

Neki uvidi liberalne teorije o hibridnim sistemima mogu biti korisne za analizu prilika u Srbiji. Politički sistem u našoj zemlji ne samo da nije demokratski, nego sve više klizi prema pravoj diktaturi. Ustavno utvrđen sistem podele vlasti pretvoren je u praksi u sistem koncentracije vlasti. Vladajuća stranka kontroliše ne samo sve grane, već i sve nivoe vlasti. Čak ni Orban i Erdogan nisu uspeli pod svojom kontrolom da zadrže sve velike gradove i lokalne samouprave.

Problem za Vučića je u tome što je naprednjačka unutarpartijska kohezija bazirana na čisto materijalističkim interesima lojalista. Kako se kapaciteti režima za korupciju budu umanjivali, slabiće i jedinstvo vladajuće stranke  

Levicki i Vej opravdano ukazuju na značaj dobro organizovane i disciplinovane partije u očuvanju autoritarnosti. Verovatno jedan od najznačajnijih razloga zbog kojih se Vučić još uvek održava na vlasti je u tome što protesti nisu ozbiljnije uzdrmali SNS. Mobilisanoj partijskoj mašineriji suprotstavlja se studentsko - građanski protest kome nedostaje koherentna organizacija, prepoznatljivo i odgovorno vođstvo, kao i jasno artikulisana vizija političkog poretka koji želi da ostvari. Samo masovnost, energija  i raširenost protesta po celoj Srbiji nisu dovoljni da bi nastala organizovana alternativa aktuelnim vlastima. 

Problem za Vučića je u tome što je naprednjačka unutarpartijska kohezija bazirana na čisto materijalističkim interesima lojalista. Kako se kapaciteti režima za korupciju budu umanjivali, slabiće i jedinstvo vladajuće stranke.  

Zaključujem da je u dosadašnjem toku krize režim uspeo da se delimično konsoliduje, reorganizuje i da očuva koheziju partije; studentsko-građanski protest je nedovoljno dobro organizovan i nije naročito programski kreativan; opozicija nije uspela da proširi svoj uticaj u biračkom telu i ekstremno je fragmentirana, a spoljašnji pritsak za demokratizaciju nije dovoljno snažan.

Autror je politikolog iz Zrenjanina 

1.Steven Levitsky and Lucan A. Way, "Elections Without Democracy: The Rise of Competitive Authoritarianism," Journal of Democracy 13 , April 2002;, Levitsky and Way Competitive Authoritarianism: Hybrid Regimes After the Cold War , New York: Cambridge University Press, 2010.  Levitsky and Way,  The New Competitive Authoritarianism, Journal of Democracy, Volume 31, Number 1, January 2020; Matthijs Bogaards, How to classify hybrid regimes? Defective democracy and  electoral authoritarianism, Democratization, Vol. 16, No. 2, April 2009; Larry Jay Diamond, Thinking About Hybrid Regimes, Journal of Democracy, Volume 13, Number 2, April 2002; Philippe C. Schmitter, Terry Lynn Karl, What Democracy Is. . . and Is Not, Journal of Democracy, Volume 2, Number 3, Summer 1991; Andreas Schedler, Elections Without Democracy: The Menu of Manipulation, Journal of Democracy, Volume 13, Number 2, April 2002.