Како демократизовати хибридне политичке системе и зашто Вучић још опстаје

У политичкој теорији су режими, попут актуелног Вучићевог у Србији, дефинисани као хибридни, компетитивно ауторитарни или као изборне диктатуре. У таквим политичким системима, за разлику од чистих типова диктатуре, политичке слободе, људска права и демократске процедуре нису формално укинуте. Дозвољено је деловање политичких странака и других организација. Постојање демократских институција формално омогућава легално критиковање па и смену власти. Избори се редовно одржавају, али на њима готово увек побеђује владајућа странка. Она своје позиција одржава користећи се различитим предностима које има у односу на опозицију. Владајућа партија обично контролише све гране власти, има медијски  монопол и располаже неограниченим материјалним ресурсима. Нарочито ефикасни су индиректни облици репресије. Опозициони активисти и органиазције изложени су различитим начинима шиканирања. Приватне фирме чији власници финсирају опозиционе организације мете су различитих инспекција, не добијају послове од државе и слично. Овакви системи настајали су нарочито у периоду либералног тријумфализма после Хладног рата, када је концепт западне парламентарне демократије био хегемон и када је било крајње непопуларно одбацивати га. (1)

Организовањем периодичних избора, владајуће  партије и лидери покушавају да стекну барем привид демократског легитимитета надајући се да ће задовољити и спољне и унутрашње актере. Њихов циљ је да стекну изборни легитимитет уз избегавање ризика демократске неизвесности

Политиколози који се баве овом проблематиком обично истичу како су хибридни режими инхерентно нестабилни. Понекад ауторитарне владе без потешкоћа успевају да различитим облицима манипулације, крађом на изборима, куповином гласова или ограниченим насиљем онемогућавају опозицију да их победи. При том оне стичу и какав-такав демократски легитимитет. Ипак, уколико актуелна власт толерише демократске процедуре, ризикује да буде смењена. Такви изазови приморавају је да бира између тешког кршења демократских правила, по цену евентуалне међународне изолације и домаћих сукоба, или да дозволи несметано функционисање демократије, у ком случају ризикује губитак власти. Организовањем периодичних избора, владајуће  партије и лидери покушавају да стекну барем привид демократског легитимитета надајући се да ће задовољити и спољне и унутрашње актере. Њихов циљ је да стекну изборни легитимитет уз избегавање ризика демократске неизвесности.

Настојења  да се остваре овако противуречни циљеви често доводи до кризе система. Иако владајуће елите и лидери у компетитивним ауторитарним режимима дуго могу рутински манипулисати формалним демократским правилима, оне нису у стању да их елиминишу или сведу на пуку фасаду. То пак отвара известан простор  који опозиција може искористити да угрози власт.

Када владајућа партија привидом демократије више не може да очува власт и отворено почне да се служи насиљем и укидањем политичких слобода, систем постаје права диктатура

Када владајућа партија привидом демократије више не може да очува власт и отворено почне да се служи насиљем и укидањем политичких слобода, систем постаје права диктатура. Уколико незадовољство становништва режимом значајно порасте, опозиција може успети да освоји власт. Понекад у таквој систуациј систем постаје демократски, а понекад ранија опозиција наметне своју хегемонију и ситем остаје компетитивно ауторитаран.

Политиколози Стивен Левицки и Лукан Веј у књизи Компетитивни ауторитаризам- Хибридни режими после Хладног рата објављеној 2010. анализирали су тридесет пет таквих политичких система који су у периоду од  1991. до 2008. постојали у Африци, Азији, Латинској Америци и постсоцијалиситичкој Евроазији. Аутори су поставили питање зашто су неки од тих режима  током периода након Хладног рата временом прерасли у парламентарне демократије,  други остали стабилно хибридни,  а трећи су доживели промену без демократизације. Левицки и Веј истичу два кључна фактора: везу са Западом и снагу владајућих страначких и државних организација. Тамо где је повезаност са Западом била висока, хибридни режими су се демократизовали. Густина  економских, политичких, дипломатских, друштвених и организационих повезаности са западним државама и прекогранични токови капитала, робе, услуга, људи и информација између хибридних система и Запада водили су слабљењу ауторитарности и демократизацији.

Тамо где су такве везе биле ограничене, спољни притисак за демократизацију је био слабији. Опстанак режима у другом случају зависио је од снаге, организације и кохезије државних и владајућих партијских организација. Тамо где су оне биле довољно јаке да се одупру притисцима за демократизацију, где су постојали  моћан апарат принуде и дисциплинована и ефикасна  страначка машинерија, чак и добро организована опозиција је била неуспешна.

Ипак, и најбоље организоване странке засноване на патронажама рањиве су на појаву економских криза или екстерних шокова када се капацитети за поткупљивање умањују.

Задатак режимске партије је очување и јачање кохезије владајућих елита. Тако она обезбеђује ауторитарну стабилност. Партија спречава сукобе унутар владајуће елите углавном преко дистрибуције различитих привлегија, лукративних положаја у државном апарату, додељивањем уносних послова и сл. За опстанак на власти партије од највећег значаја су институционални механизами  преко којих се награђују лојалисти. За очување кохезије елита и спречавање појаве пребега у опозиционе странке важно је да партија лојалистима проширује временске хоризонте повећавањем изгледа за будуће напредовање у каријери или стицање других привилегија. Ипак, и најбоље организоване странке засноване на патронажама рањиве су на појаву економских криза или екстерних шокова када се капацитети за поткупљивање умањују. Отпорније на овакве изазове су странке чија кохезија почива на нематеријалним основама. Такве су етничке станке или оне које су настале у насилним револуцијама или ослободилачким борбама. Те партије имају већи капацитет за очување кохезије чак и у ситацијама екстремних  криза. Нематеријалне везе јачају поверење унутар елите и повећавају вероватноћу да ће партијски кадрови остати уједињени и дисциплиновани током периода неизвесности. У револуционарним или ослободилачким  борбама  настају генерације лидера које су необично кохезивне и спосбне су да очувају партијску дисциплину током великих изазова.

Насупрот томе, тамо где актуелни лидери нису имали организационе капацитете  потребне за крађу избора, кооптирање противника или сузбијање протеста, транзиције су се дешавале чак и када је опозиција била слаба. Левицки и Веј тврде да је успех опозиционих  покрета у хибридним режимима често био последица  слабости државе и владајуће странке. Ипак, аутори истичу да у таквим случајевима демократизација није нужно уследила. 

Колика је сазнајна вредност либералних теорија о хирбидним системима и да ли је она развила аналтичке алате који могу бити од користи за дискусије о актуелнмом политичком систему у Србији?  

Неједнакост на изборима није условљена само начином на који функционише изборни поступак, већ и да ли актери имају једнаке фининсијке капацитете за учествовање

Расправе о политичким режимима у либералној теорији о политици обично су ограничене на формалне и процедуралне аспекте. Систем је демократски уколико је власт смењива на изборима на којима су актери равноправни и  поштују се елементарна људска права. У оваквим приступима обично се игнорише утицај економског фактора, односно капитализма на структурирање политичког система и система мађународних односа. Занемарује се значај вануставних чинилаца у политичком животу, као што је моћ великих корпорација. Неједнакост на изборима није условљена само начином на који функционише изборни поступак, већ и да ли актери имају једнаке фининсијке капацитете за учествовање. У САД постоји изрека да либерална демократија не почива на девизи - један  човек један глас, већ један долар један глас. Ајенхауер је говорио о постојању војноиндустријског комплекса у Сједињеним Државама, а Трампов други мандат убедљиво говори о томе колики је утицај техногиганата  на исходе изборних утакмица. Моћ тих корпорација у савремном свету толико је велика да се све више о говори о технофеудализму или чак технофашизму.

У својој књизи из 2010. Левицки и Веј инсистирали су да је повезаност са Западом разлог зашто су неки хибридни ситеми демократизовани, а други нису. Али, исте године у Мађарској је на власт дошао Виктор Орбан и одржао се шеснаест година. Појавиле су се и друге „нелибералне демократије“ унутар Еврпске уније, а и у другим деловима света јача ауторитарност. Други Трампов мандат срушио је све илузије о томе како је Запад неразрушиви бастион либералне демокртије. 

У једном чланку  из 2020. Левицки и Веј покушали су да објасне узроке недемократских политичких процеса у другој деценији XXИ века. Аутори тврде да је успон Кине и Русије променио глобални баланс снага на међународном плану. Русија је агресивно оспоравала либералне међународне норме, а њен утицај ширио се и изван суседних држава: у Сирију, Венецуелу, па чак и у западним демократијама. Кина је искористила своју растућу економску моћ да оснива и спонзорише алтернативне међународне институције. Истовремено, утицај западног либерализма је ослабио. Ратови у Авганистану и Ираку које су предводиле САД, све већи унутрашњи проблеми у ЕУ и финансијски колапс 2008. године подрили су моћ, углед и самопоуздање западних држава. Кризу је појачао успон нелибералних снага унутар самог Запада, посебно у Сједињеним Државама. У овом новом контексту, воља и капацитет западних сила да промовишу демократију су опадали. ЕУ, која је била толико утицајна у Јужној Европи 1970-их и Источно-централној Европи 1990-их, мало је учинила у борби против оживљеног ауторитаризма почетком двадесет првог века. Слично томе, америчка председничка подршка демократији у иностранству ослабила је под Обамом и практично престала под Трампом. Због тога лидери других држава који имају ауторитарне амбиције не очекују да ће недемократско понашање њиховх влада довести у опасност њихове везе са Западом. 

Посебан проблем је у томе што ЕУ уопште није демократска политичка творевина већ класичан хибридни систем. Либерални политиколози еуфмистички говоре како у њој постоји „демократски дефицит“

Очигледно да аргумент Левицког и Веја како повезаност са Западом води демократизацији нема велику аналитичку вредност. Новија светска историја о теоме даје безброј примера. Вероватно је да је та повезаност чешће доводила да настанака правих деспотија него до настанка демократије. Песник Октавио Паз говорио је како се трагедија Мексика састоји у томе што је тако далеко од бога, а тако близу Сједињених Држава. У међународним односима западне владе нису вођене демократским вредностима нити моралним принципима, већ интересима. Историчар Фернан Бродел критиковао је Лењинову тврдњу да је империјализам последњи стадијум капитализма. Према Броделу, он постоји од настанка капитализма. Западне владе подржавају кооперативне системе без ообзира на њихов карактер. Њима је важно да у другим државама локалана власт испуњава њихове захтеве, гарантује привилеговани положај западним коропрацијама и обезбеђује неометано функционисање капитализма.

Посебан проблем је у томе што ЕУ уопште није демократска политичка творевина већ класичан хибридни систем. Либерални политиколози еуфмистички говоре како у њој постоји „демократски дефицит“. 

Из напред реченог следи да се покрет за обнову демократије у Србији не сме превише уздати у подршку са Запада. Поготову не из Русије или Кине.  Ауторитарност у Србији делом је увезена. Узрокована је и неповољним положајем наше земље у међународној подели рада. Глобални капитал свуда у свету подржава недемократске владе које му омогућавају да неограничено екплоатише природне ресурсе и јефтину радну снагу. Брисел је више заинтересован за копање литијума него за демократизацију Србијие.

Неки увиди либералне теорије о хибридним системима могу бити корисне за анализу прилика у Србији. Политички систем у нашој земљи не само да није демократски, него све више клизи према правој диктатури. Уставно утврђен систем поделе власти претворен је у пракси у систем концентрације власти. Владајућа странка контролише не само све гране, већ и све нивое власти. Чак ни Орбан и Ердоган нису успели под својом контролом да задрже све велике градове и локалне самоуправе.

Проблем за Вучића је у томе што је напредњачка унутарпартијска кохезија базирана на чисто материјалистичким интересима лојалиста. Како се капацитети режима за корупцију буду умањивали, слабиће и јединство владајуће странке  

Левицки и Веј оправдано указују на значај добро организоване и дисциплиноване партије у очувању ауторитарности. Вероватно један од најзначајнијих разлога због којих се Вучић још увек одржава на власти је у томе што протести нису озбиљније уздрмали СНС. Мобилисаној партијској машинерији супротставља се студентско - грађански протест коме недостаје кохерентна организација, препознатљиво и одговорно вођство, као и јасно артикулисана визија политичког поретка који жели да оствари. Само масовност, енергија  и раширеност протеста по целој Србији нису довољни да би настала организована алтернатива актуелним властима. 

Проблем за Вучића је у томе што је напредњачка унутарпартијска кохезија базирана на чисто материјалистичким интересима лојалиста. Како се капацитети режима за корупцију буду умањивали, слабиће и јединство владајуће странке.  

Закључујем да је у досадашњем току кризе режим успео да се делимично консолидује, реорганизује и да очува кохезију партије; студентско-грађански протест је недовољно добро организован и није нарочито програмски креативан; опозиција није успела да прошири свој утицај у бирачком телу и екстремно је фрагментирана, а спољашњи притсак за демократизацију није довољно снажан.

Аутрор је политиколог из Зрењанина 

1.Steven Levitsky and Lucan A. Way, "Elections Without Democracy: The Rise of Competitive Authoritarianism," Journal of Democracy 13 , April 2002;, Levitsky and Way Competitive Authoritarianism: Hybrid Regimes After the Cold War , New York: Cambridge University Press, 2010.  Levitsky and Way,  The New Competitive Authoritarianism, Journal of Democracy, Volume 31, Number 1, January 2020; Matthijs Bogaards, How to classify hybrid regimes? Defective democracy and  electoral authoritarianism, Democratization, Vol. 16, No. 2, April 2009; Larry Jay Diamond, Thinking About Hybrid Regimes, Journal of Democracy, Volume 13, Number 2, April 2002; Philippe C. Schmitter, Terry Lynn Karl, What Democracy Is. . . and Is Not, Journal of Democracy, Volume 2, Number 3, Summer 1991; Andreas Schedler, Elections Without Democracy: The Menu of Manipulation, Journal of Democracy, Volume 13, Number 2, April 2002.