Kada protest traži političku formu

Moj homo politicus oblikovan je kada sam kao osmogodišnjak 1981. godine posmatrao „kontrarevolucionarne“ demonstracije Albanaca u Prištini. Dakle, politici sam izložen ne kroz teoriju, već kroz rano iskustvo.

U važnu ilustraciju sopstvenog političkog improvizorijuma ugrađujem i scenu iz 24. aprila 1987. godine. Moj otac, jedan od neposrednih protagonista pokreta otpora Srba sa Kosova i Metohije, prepričao mi je događaj koji je Slobodana Miloševića lansirao u visoku političku orbitu: narod je ispred Doma kulture u Kosovom Polju čekao reč ohrabrenja, a Milošević je, uplašen i nesiguran, govorio ljudima iz pokreta kosovskih Srba da ne zna kako da im se obrati. Malobrojni Srbi iz otpora sa kojima je razgovarao su mu (iz sadašnje perspektive gotovo amaterski) režirali nastup: savetovali su mu da na polasku za Beograd uzme ponuđeni sendvič kroz prozor automobila, kako bi pokazao da je uz narod, za razliku od Ivana Stambolića, koji je otišao na ručak na Brezovici sa tadašnjim albanskim političkim akterima posle sličnog razgovora. Kada se iz mase začuo povik „Biju nas!“, on je, više refleksno nego promišljeno, izgovorio rečenicu koja ga je politički obeležila: „Niko ne sme da vas bije.“

Scena prikazuje pravilo nepredviđenog u politici: ponekad nije presudna ni dubina misli ni snaga programa, već sposobnost da se u pravom trenutku izgovori rečenica koju masa želi da čuje.

Početkom aprila 2026. godine u svetu se nastavila raznovrsna dinamika: neko je (ponovo?) lansirao ljude na Mesec, neko se plasirao na Svetsko fudbalsko prvenstvo, a mi smo u Srbiji dobili potentnog političkog lidera. Rektor Univerziteta u Beogradu obratio se zapaljivim govorom okupljenim protivnicima režima i nije pogrešio u kapitalizovanju političkog momentuma stvorenog nesmotrenom akcijom vladajućih struktura. Za one koji govor nisu čuli uživo ili ga nisu videli u medijima zbog cenzurisane medijske klime, mogli su da ga pročitaju na društvenim mrežama po kojima se viralno proširio. Politika, dakle, ne trpi prazninu: kada se otvori trenutak, on pre ili kasnije traži ličnost koja će ga jezički, simbolički i javno zauzeti.

Retrospektiva srpske političke zbilje, koja se u sarkastičnom tonu može predstaviti i kroz spektar „niko ne sme da bije“ do „policija može i da ubije“ (B. Bratina, ministar informisanja i telekomunikacija), predočava nauk iz zimskih protesta 1996/97. godine – studentski revolt ne mora da se završi neposrednim uspehom

Retrospektiva srpske političke zbilje, koja se u sarkastičnom tonu može predstaviti i kroz spektar „niko ne sme da bije“ do „policija može i da ubije“ (B. Bratina, ministar informisanja i telekomunikacija), predočava nauk iz zimskih protesta 1996/97. godine – studentski revolt ne mora da se završi neposrednim uspehom. Analogija nije mala: studenti su i tada predstavljali moralni centar, ali je Milošević bez posebnog otpora upotrebio politički inženjering i privremeno preživeo politički pad. Slično, ubistvo istraživačkog novinara Jana Kucijaka 2018. godine u Slovačkoj podstaklo je antikorupcijske proteste koji su svrgli Roberta Fica sa vlasti, ali samo do 2023. godine. Možda najbolji primer sposobnosti konsolidacije vlasti posle prvog spontanog ali žestokog udara jeste politički manevar Erdogana posle protesta zbog rušenja parka Gezi u Istanbulu 2013. godine. Protesti su u početku bili masovni, ali bez ideologije i bez translacije u politički vokabular i arenu. Vremenom su se u njima sve bolje uočavale ranije dobro poznate političke podele, te su postali laki plen Erdoganove političke veštine.

Dakle, ukoliko profesor Đokić ima realnu političku ambiciju, moraće da prione u kohezivno političko strukturisanje perzistentnog i širokog antirežimskog fronta koji (pokazali su lokalni izbori) sada neće moći da zaobiđe i političku opoziciju.

Studentski/društveni pokret može da otvori krizu vlasti, da razotkrije moralnu i političku istrošenost režima i da u prvi plan iznese energiju, obrazovanje i integritet jednog društva, ali sam po sebi teško može da iznese završnu fazu borbe protiv ukorenjenog i veštog autoritarnog poretka. Naročito kada je borba dugotrajna. Razlog nije u nedostatku hrabrosti ili legitimiteta, već u prirodi politike: dugotrajan sukob sa režimom ne dobija se samo protestom, već programom, organizacijom, kadrovima, pregovaračkom sposobnošću, kontrolom izbornog procesa, institucionalnim iskustvom i sposobnošću da se početni talas društvene podrške pretvori u trajnu političku alternativu.

Studentski/društveni pokret može da otvori krizu vlasti, da razotkrije moralnu i političku istrošenost režima i da u prvi plan iznese energiju, obrazovanje i integritet jednog društva, ali sam po sebi teško može da iznese završnu fazu borbe protiv ukorenjenog i veštog autoritarnog poretka. Naročito kada je borba dugotrajna

Dok su studenti prirodni nosioci moralnog autoriteta i početnog zamaha, političke stranke i iskusni opozicioni akteri, ma koliko bili kompromitovani u očima dela javnosti, ipak poseduju znanja i mehanizme bez kojih je teško dovesti borbu do kraja. Zato u trenutku kada pokret ne uspe da brzo slomi vlast, njegov dalji uspeh zavisi od spremnosti da sopstveni rani uspeh pretvori u širu političku koaliciju; u suprotnom, on rizikuje da ostane velika moralna pobuna koja je uzdrmala režim, ali nije uspela da ga zameni.

(Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu)