Kada dobre ideje pođu po zlu - Komunizam, multikulturalizam i skrivena opasnost dobrih namera

U načelu, niko neće reći da je protiv „dobre ideje“. Dve dobro poznate ideje u savremenom dobu su svakako komunizam i multikulturalizam. Prva obećava ekonomsku ravnopravnost unutar jednog društva, a druga obećava grupnu ravnopravnost unutar jednog društva. Na papiru, ovo su ideje koje političke  teoretičare, sociologe i filosofe ostavljaju bez daha. Ipak, u praksi to izgleda ovako: komunizam obećava da svi dobijaju isti broj zalogaja sa jelovnika, a multikulturalizam kaže da svaka grupa ima pravo da se izbori za svoj specijalitet. Na kraju, sto je prepun malih tanjira, niko ne jede, a svaka grupa žali što nije dobila baš ono što je htela. Ovde je jasno da čak i najplemenitije namere mogu dovesti do haosa.

Problem je dublji od politike – problem je u strukturi društva. Društva postoje jer se ljudi okupljaju u zajednicu oko zajedničkih vrednosti: nacionalnog identiteta, religije, jezika, običaja, zajedničkih narativa i moralnih okvira. To su kohezivni elementi koji omogućavaju zajednici da relativno nesmetano funkcioniše, da sačuva unutrašnju harmoniju, sklad i poverenje u zajednički pravac, i time da osigura nastavak kroz generacije.

Komunizam zvuči sjajno: svi dele sve, niko nije siromašan, svet je pravedan. Ali kada ljudi počnu da ga sprovode, utopija postaje realnost – samo privilegovani preuzimaju kontrolu, kritičko mišljenje se guši, a san o ravnopravnosti se urušava pod težinom birokratije i ljudskih ambicija. Komunizam na delu je više „raj za politički i društveni menadžment“ nego za radnike.

 Zato multikulturalizam, kao i komunizam pre njega, nosi rizik da bude upotrebljen na načine koji podrivaju, umesto da jačaju, društvenu koheziju

Multikulturalizam, isto tako, obećava društvo u kome su svi identiteti, kulture, religije i tradicije jednako poštovane. Na papiru: sve je divno – manjine su zaštićene, javni život je mozaik ljudskih iskustava, a svet liči na šareni karneval. Ali stvarnost je često manje prijatna. U nekim zapadnim zemljama, tradicionalna obeležja kao što je Božić blede u javnim prostorima u ime inkluzivnosti. Verski simboli se ograničavaju u školama i državnim institucijama. Ono što je trebalo da se slavi kao raznolikost, sve češće liči na brisanje većine da bi se zaštitila manjina, tj. ideja multikulturalizma.

Baš kao i komunizam, multikulturalizam počinje kao privlačan ideal: nada da različite zajednice mogu da koegzistiraju u harmoniji i da obogaćuju jedna drugu. U teoriji, teško je protiviti se takvoj viziji. Ali mi ne živimo u svetu ideala. Živimo u svetu u kojem se i najbolje ideje mogu zloupotrebiti ili pretvoriti u sredstvo političkih interesa. Zato multikulturalizam, kao i komunizam pre njega, nosi rizik da bude upotrebljen na načine koji podrivaju, umesto da jačaju, društvenu koheziju. Kada raznolikost postane cilj sam po sebi, a ne vrednost uravnotežena zajedničkim principima, ona može biti izmanipulisana da razdvaja, a ne da ujedinjuje društvo. Svima nam je dobro poznat primer bivše Jugoslavije.

Zaključak je jasan: plemenite ideje nisu automatski i bezbedne. Da bi društvo opstalo, mora da balansira inkluziju sa kohezijom, raznolikost sa zajedničkim principima i slobodu sa odgovornošću

Istorija nam pokazuje da jaz između ideala i prakse može biti katastrofalan. Komunizam je obećavao jednakost i pravdu, ali milioni su stradali pod izgovorom jednakosti i pravde. Multikulturalizam, ako se primenjuje bez pažnje na koheziju i „palu“ (realnu) ljudsku prirodu, može imati slične posledice – politika koja treba da štiti raznolikost može, uz izgovor raznolikosti, suzbiti javno izražavanje, oslabiti društveno poverenje i stvoriti paralelna društva, interesne grupe suprotstavljene jedna drugoj; i sve to unutar samo jedne zajednice.

Za razliku od toga, društva prirodno zasnovana na zajedničkim moralnim i društvenim vrednostima, kulturi, navikama, običajima, mogu delovati „manje raznoliko“, ali su daleko otpornija. Zajedničke norme, moralni okviri i kulturne prakse smanjuju konflikte i obezbeđuju stabilnost.

Da ne bude zabune: ni komunizam ni multikulturalizam nisu recepti za sreću u ovome svetu. Obećavaju raj, a isporučuju... ovo što imamo danas

Zaključak je jasan: plemenite ideje nisu automatski i bezbedne. Da bi društvo opstalo, mora da balansira inkluziju sa kohezijom, raznolikost sa zajedničkim principima i slobodu sa odgovornošću.Ukoliko se zanemari izazov realnog ljudskog ponašanja, čak i najbolje namere mogu se obrušiti kao kula od karata i društvu se obiti o glavu.

Multikulturalizam može uspeti – ali samo u globalnom kontekstu, kao princip koji vodi odnose između društava, kao pojam kosmopolitstva. Kompleksni međunarodni odnosi, kompresovani unutar jednog društva, neminovno potkopavaju koheziju koja omogućava zajednički život. Globalna kosmopolitska raznolikost je bogatstvo, ali kohezija društva je ono što zajednički život čini mogućim.

Da ne bude zabune: ni komunizam ni multikulturalizam nisu recepti za sreću u ovome svetu. Obećavaju raj, a isporučuju... ovo što imamo danas.

(Autor je sveštenik)