уторак, 20. април 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Ђинђићева највећа грешка
Политички живот

Ђинђићева највећа грешка

PDF Штампа Ел. пошта
Војин Ракић   
недеља, 21. март 2021.

Радећи као саветник Уједињених нација у Влади Зорана Ђинђића, имао сам веома занимљиву комуникацију са њим, са којом до сада нисам излазио у јавност. Сада сматрам да је добар тренутак да обелоданим неке наше разговоре. Верујем да нам могу помоћи да сагледамо Зорана Ђинђића из још једног угла, али и да боље проценимо шта би морали да урадимо пошто са власти оде садашњи „владар“.

Ђинђића сам упознао тек пошто је постао председник Владе. До тада сам био професор и виши научни сарадник на Универзитету Твенте у Холандији. Добио сам понуду од Уједињених нација и представника Владе Србије да постанем саветник УН у новој Влади Србије, притом сам имао и снажне личне разлоге да се вратим у Србију, те сам понуду прихватио.

Ђинђић је знао да сам докторирао политичке науке у САД, али да сам завршио филозофију у Србији. Знао је и да сам био међу организаторима првих демонстрација против Слободана Милошевића. Наравно му је било познато да ћу га саветовати о реформи државне управе. Да ли је још нешто више о мени знао, нисам никада ни сазнао.

Први наш сусрет изгледао је овако. Упознавање и одмах Ђинђићев покушај дијалога о једној филозофској (етичкој) теми са којом се он неретко повезује. Био сам затечен тиме да је баш њу отворио непосредно после упознавања са мном. Претпостављам да га је на то навело или то што је знао да се тим питањем и ја бавим (као етичар) па је хтео одмах да отвори тему која нас потеницјално може повезати или је био окупиран тим питањем. Или и једно и друго.

   

Оно што је за мене било фрустрирајуће је то што није поставио као први задатак по преузимању власти да се организују масовна суђења за политички криминал СПС/ЈУЛ/СРС-у, забрана тих параполитичких формација и пресуде њиховим предводницима, али и сарадницима на свим нивоима

Дакле, започео је Ђинђић, ако смо потпуно сигурни у моралну супериорност циља, зар онда нису неморална средства дозвољена да би се дошло до тог циља? Ја сам рекао да сматрам да је питање сувише уопштено постављено и да морамо знати да ли су неморална средства до те мере неморална да ће ослабити моралну супериорност циља. Он је још пар пута поновио исти став који је без икаквог увода изнео и тиме је та тема заувек завршена међу нама.

Мој први утисак о њему био је да му је мисао била брза, виспрена и необична. Други утисак је био да је искрено желео да од Србије направи бољу земљу.

Био сам упоран у понављању свог става о потреби да се оснују судови за политички криминал и да се спроведе лустрација. Ту тему је избегавао, а објашњење му је било да је то компликовано због Коштунице. Био сам истрајан и у реплицирању да се ризик мора узети, јер без истинског развлашћивања мафије деведесетих његова власт неће дуго трајати, а можда ни он сам.

Моје речи без увијања су му се и допадале и нису. Разлог што му се нису допадале био је што су му звучале злокобно (а и биле су), а касније сам чуо од других људи да за мене говори да имам „јака уверења“. Познавајући га, та „јака уверења“ су му више сметала него што су му пријала.

Иако сам био саветник за државну управу, о њој смо мање причали него о стварању боље Србије генерално и шта у том циљу ваља учинити са коровом који је урастао у све поре друштва.

Био сам упоран и у инисистирању на обрачуну са криминалцима из бившег режима, чак и уз одређене ризике који би га пратили, јер без таквог обрачуна не би имали никакав ризик већ извесност неуспеха великог реформског пројекта. Нашим разговорима често је присутсвовао његов саветник, професор Јован Филиповић са ФОН-а. Он је био сведок тога колико често је Ђинђић показао неспремност да о тој теми говори. Забацивао је главу некако у страну и увек прелазио на неку другу тему.

Био сам упоран и у инисистирању на обрачуну са криминалцима из бившег режима, чак и уз одређене ризике који би га пратили, јер без таквог обрачуна не би имали никакав ризик већ извесност неуспеха великог реформског пројекта

Једном сам покушао да му дочарам до које мере је зграда Владе необезбеђена. Прво сам видео да су људи из обезбеђења зграде једном приликом мене и једног заменика министра који је ушао у зграду са мном дочекали хладно, а одмах затим се изљубили са Драганом Томићем (Симпо, Врање), који је ушао одмах иза нас.

Иако нисам никакав стручњак за обезбеђење објеката, у читавој ситуацији ми се наметало да извршим један мали експеримент са обезбеђењем зграде. Када су на улазу у зграду били искључиво људи из обезбеђења које никада нисам видео (а свих њихових лица се сећам), са торбом сам намерно заобишао скенер и ушао у Ђинђићеву канцеларију, претходно прошавши кроз канцеларију Биљане Станков (Ђинђићеве секретарице) која је била предворје Ђинђићевих службених просторија.

Ја сам му описао догађај, започевши дијалог речима: „Сада сам могао у твој кабинет да унесем не нож, него атомску бомбу“. Све сам му испричао, а на све то је он, поново, само одмахнуо руком. Деловао је као човек који је чврсто одлучио да се са проблемом безбедности (и своје личне, а и у ширем смислу) никада не суочи. О разлозима сам могао само нагађати.

Осећао сам зебњу да ће његов став имати неповољан епилог, не зато што сам видео нешто што други нису, већ зато што сам видео оно што су сви могли видети.

Било је ту пуно догађаја и дијалога који су сликовити и који могу бити путоказ не само за то којим путем би данас требало ићи, већ и којим путем не би требало ићи после пада са власти садашњег режима.

Ђинђић је временом постајао све резигниранији што је веровао да се у постојећем систему и са постојећим људима не може ништа урадити. Било ми га је жао док сам то гледао, јер сам знао колико је желео да од Србије направи не бољу, већ много бољу земљу.

Његова смрт ме је веома погодила, иако сам све време осећао да ће његова владавина имати фаталан исход по његову егзистенцију. Наглашавам да то уверење свакако није било никаква велика мудрост, јер сам својим очима гледао, као и многи други људи, да су око њега, осим пријатеља, и истински непријатељи који му желе најгоре.

Оно што је за мене било фрустрирајуће је да је на то, буквално увек (ако ме сећање добро служи), одмахивао руком и што није поставио као први задатак по преузимању власти да се организују масовна суђења за политички криминал СПС/ЈУЛ/СРС-у, забрана тих параполитичких формација и пресуде њиховим предводницима, али и сарадницима на свим нивоима. А они који нису могли бити осуђени, ваљало је да буду лустрирани, сматрао сам и редовно говорио.

И даље сматрам да би такав приступ, иако је носио и извесне ризике, имао велике шансе да успе. Изостанак обрачуна са политичким криминалцима, са друге стране, имао је, да поновим, извесност трагичног краја. Последица тог краја смо и даље сведоци; са протоком времена све више.

Упркос Ђинђићевој интелигенцији и способности не само апстрактног већ и изразито оригиналног мишљења, у њему је било и нечег што бих описао као неку несвакидашњу врсту површности. Једном приликом, на Златибору, када смо вечерали за великим столом са петнаестак људи (у хотелу у који је, да и то приметим, могао да уђе и приђе Ђинђићу било ко) почео је да се води разговор о Слободану Милошевићу и његовом наводном „макијавелизму“. Изнео сам нестандардну тезу да је Милошевић антипод Макијевелијевом „Владару“, јер је „Владар“ чинио и неморална дела зарад добра државе, док је Милошевић чинио зло држави ради сопственог добра (опстанка на власти). Филозоф Ђинђић је на ово само приметио, а и неколико пута пред свима поновио, да је Милошевић „сељачина“.

Није ми било јасно зашто није могао о том човеку ништа више да каже. Шта га је паралисало? Да ли је сматрао да је довољно да се Милошевић сведе на „сељачину“ и да се тиме о њему сваки разговор заврши? Да ли је то заправо био и Ђинђићев став према бившем режиму: толики презир, гађење или страх (или од свега тога понешто)

Није ми било јасно зашто није могао о том човеку ништа више да каже. Шта га је паралисало? Да ли је сматрао да је довољно да се Милошевић сведе на „сељачину“ и да се тиме о њему сваки разговор заврши? Да ли је то заправо био и Ђинђићев став према бившем режиму: толики презир, гађење или страх (или од свега тога понешто) да се констатацијом да су његови припадници, на пример, „сељачине“ (шта год то тачно значило) завршава потреба за њиховим извођењем пред лице правде, лустрацијом, па чак и доследним развлашћивањем?

О свим овим и другим дијалозима са Ђинђићем могла би се написати читава једна књига, али у овом тексту они имају једну сасвим другу сврху: да покажу како у будућности, и са најбољим намерама, нећемо створити суштински и трајно бољу Србију ако поновимо грешке из прошлости које сам веома кратко покушао да дочарам у овом тексту. А Ђинђићева далеко највећа грешка, са погубним последицама и по њега лично и, како се показало, по читаву Србију, била је што није почео са темељитим искорењивањем зла деведесетих, оличеног како у политичком систему, тако и у не малом броју индивидуа које су управљале тим системом.

(Аутор је редовни професор, управник Центра за филозофију Института друштвених наука, директор Центра за биоетичке студије, шеф Управе за Европу УНЕСКО катедре за биоетику, председник покрета „Нови 6. Октобар“)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће ЕУ признати руску и кинеску вакцину против коронавируса?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер