Diktatura inverznosti Aleksandra Vučića, opozicione stranke i studentska lista

Teško narodu kada se talog uzmuti

i dođe na površinu.

Mihajlo Polit Desančić

U metežu naših nesrećnih prilika uveliko se igra novi ketman. Sa igračima u njemu nema nikakve obnove Srbije, niti je ikada može biti.

Bez moralnog pročišćavanja i skrušenog, pokajničkog samopovlačenja sa scene svih nas koji smo makar samo pasivno tolerisali Brozov režim, a kamoli ga intelektualno podupirali i veličali, Srbija se ne može preporoditi ni moralno, ni politički, ni ekonomski. Nama neka bude dopušteno da na miru radimo ono što u svojoj struci najbolje umemo. Presudnu reč i moć suštinskih odluka treba da dobije mladost Srbije, neokrnjena i neukaljana titoizmom. Preporod Srbije tada neće izostati.

Ovo su reči akademika Danila N. Baste iz teksta Hegel u Brozovoj senci, objavljenog 1992. godine. Danas one dobijaju poseban smisao i značaj, ne samo zato što se istorija u našim političkim okolnostima istrajno ponavlja. Jer više nego ikada u srpskom društvu je neophodno moralno pročišćenje, oslobađanje od uvreženih ideoloških ograničenja i, iznad svega, odbrana slobodarskih i republikanskih načela – pravde, slobode, jednakosti pred zakonom, poštovanja temeljnih demokratskih, nacionalnih i civilizacijskih vrednosti.

Upravo su ovi principi u osnovi zahteva i stremljenja studentskog protesta i pobune samoosvešćenih građana. To je takođe izraz elementarnog i neophodnog političkog dogovora i konsenzusa koji vodi ka osvajanju slobode i pravde – suštinskog i nezaobilaznog političkog temelja za otpočinjanje mukotrpnog procesa dalekosežnih i radikalnih promena sadašnjeg diktatorskog i klepotokratskog naprednjačkog režima.

O karakteru i suštini načina vladavine Aleksandra Vučića svedočio je u svojim istraživanjima sociolog Srećko Mihajlović. „Oslanjajući se na konceptualizaciju osnovnih pojmova iz habitusa autokratije i demokratije u studijama Indeksa transformacije BTI 2026 Fondacije Bertelsman i indeksa liberalne demokratije (LDI) V-DEM Instituta, sklon sam mišljenju da Srbiju karakteriše ’izborna’ autokratija u procesu tranzicije ka diktaturi pod velom demokratije.“ Sudeći po organizovanom sprovođenju nasilja i širenju straha u našem društvu, ovaj proces tranzicije je završen i živimo u ogoljenoj diktaturi koja se svakodnevno ispoljava u najbrutalnijim oblicima i manifestacijama.

Svedoci smo da se u režimskim medijima i svakodnevnim nastupima A. Vučića iznose neutemeljene i politikantske tvrdnje da „studentski pokret i pobunjeno društvo nemaju jasan politički program niti su sposobni da ga artikulišu“. To je njegov toliko puta oprobani marketinški manevar kojim želi da dodatno obesmisli proteste i zadrži politički monopol na vođenje politike, koja je rezervisana samo za njega i njegovu stranku. Jer jedino A. Vučić i njegova pljačkaška klijentela oličavaju stabilnost i odbranu srpskih nacionalnih interesa – što je i danas u središtu njihovog političkog inžinjeringa i predizborne kampanje koja nikada ne prestaje.

Osnovni problem ovog pogubnog diktatorskog režima jeste što je apsolutno anahron, nekreativan i bez ikakvih mogućnosti da unese bilo kakvu inovativnost u svom delovanju. Oslanja se sada samo na kult ličnosti i sve izraženiji teror, angažovanje batinaških eskadrona i policiju svedenu na apsolutnu poslušnost u zaštiti vladajuće stranke.

Osnovni problem ovog pogubnog diktatorskog režima jeste što je apsolutno anahron, nekreativan i bez ikakvih mogućnosti da unese bilo kakvu inovativnost u svom delovanju. Oslanja se sada samo na kult ličnosti i sve izraženiji teror

Još je T. DŽeferson govorio da „kada ljudi strahuju od vlasti, u pitanju je diktatura. Kad vlast strahuje od naroda, radi se o slobodi“. Kada je studentski pokret, koji je prerastao u pobunu zarobljenog društva, u pitanju, u njegovoj osnovi je ideja slobode i pravde, ali i borba protiv korupcije i unošenje u naš politički život potpuno novog i inovativnog političkog senzibiliteta, maštovitosti, kreativnosti i inovativnosti. To je stvarna alternativa i negacija postojećeg okoštalog i prevaziđenog načina vladavine A. Vučića.

Na političku scenu je stupila nova politička i aktivistička generacija čije shvatanje politike i političkog delovanja ruši i razgrađuje naša ustaljena i prevaziđena shvatanja i oblikovanja sveta politike. Studentski pokret je svojom horizontalnom strukturom organizovanja, odustajanjem od vladajućeg principa liderstva i afirmisanjem direktne demokratije, ali i heterogenošću političkih i ideoloških koncepcija, postao najveći politički izazov i nerešiva enigma za ostareli i korupcionaški naprednjački režim.

Međutim, on je postao veliki izazov i za etabliranu parlamentarnu opoziciju, koja u velikoj meri ne shvata važnost istorijskog poduhvata i stremljenja studentskog pokreta i pobunjenog društva. Ona nije uspela, po ko zna koji put, da se izdigne iznad svojih uskih stranačkih i liderskih interesa, sujeta i ambicija. Nisu gotovo ništa naučili tokom trajanja studentskih protesta i pobune građana, već su još jednom pokazali svoju političku jalovost, nejedinstvo, ali i apsolutno neshvatanje istorijskog trenutka u kome se nalazimo.

Radi se više ne o tome da li će biti sklonjene parlamentarne stranke i ugroženo njihovo održanje u političkom životu, već o opstanku ove zemlje i njenog naroda. Pozivanje na dugogodišnju opozicionu borbu sve više liči na političko alibi da se ne stvara zajednički politički front protiv ovog diktatorskog režima, spremnog da svim sredstvima brani svoje ostajanje na vlasti.

Umesto toga, dobijamo saopštenja sa sastanaka opozicionih stranaka da su oni spremni da nastave razgovore – i to u vreme najžešće predizborne kampanje A. Vučića. Otvoreno je pitanje da li u opozicionim stranačkim redovima zaista postoji iskrena podrška studentskom pokretu i pobunjenim građanima, ili su oni skloniji da u njima vide pre svega političku konkurenciju koja nastoji da ih skloni iz političkog života. Pri tome, A. Vučić koristi svaku i najmanju pukotinu u opozicionom bloku da pokaže njihovo nejedinstvo, jalovost i nesposobnost za politički dogovor, i tako stvara prostor da sebe i dalje predstavlja kao jedinog faktora stabilnosti i političke monolitnosti.

Umesto jasne podrške Studentskoj listi, koja je evidentno jedina politička snaga neopterećena dosadašnjim anahronim načinom političkog i nedelotvornog opozicionog delovanja, parlamentarne opozicione stranke i dalje pre svega brane svoje stranačke interese. Uz to pokazuju nedostatak svesti da se danas radi o izborima koji će imati izuzetno važne posledice za dalju sudbinu našeg društva.

Treba samo videti na koji način je ZLF uputio letnju „velikodušnu“ uslovnu podršku Studentskoj listi – još jedan dokaz do koje mere su oni odvojeni od realnog života i stvarnosti. Hana Arent je s puno prava govorila: „Zar briga za opstanak očevidno ne prethodi svemu drugom – svakoj vrlini i svakom načelu?“

Umesto jasnog određenja prema Studentskoj listi, koja donosi pre svega referendumsku atmosferu, većina predstavnika i glasnogovornika parlamentarnih stranaka, oglušujući se uporno na zahteve da napuste Skupštinu, mesecima nas zasipaju jalovim razgovorima, dogovorima i insistiranjem na formiranju jasnih ideoloških i programskih kolona. Na taj način dodatno šire konfuziju i slabe motivaciju opozicionog političkog izbornog tela.

U zastupanju potrebe obrazovanja ideološki profilisanih izbornih kolona posebno prednjače predstavnici proevropski opredeljenih stranaka (koje većinom u istraživanjima imaju izuzetno malu podršku), s glavnim argumentom da EU mora konačno da dobije jasno artikulisanu proevropsku političku grupaciju sa kojom može da razgovara. To govore bez obzira na činjenicu da Studentska lista predstavlja najsnažniji politički faktor u Srbiji i glavnu alternativu diktatorskom režimu A. Vučića.

Pri tome, EU je godinama podržavala režim A. Vučića, što se i dalje dešava uprkos sve snažnijim kritikama iz Brisela, ali izostaje jasno distanciranje od konkretnog delovanja A. Vučića, koji suštinski ne sprovodi nijednu njihovu preporuku, osim sprovođenja francusko-nemačkog Ohridskog sporazuma kojim je poništio suverenitet srpske države na Kosovu i Metohiji, počinivši veleizdaju srpskih državnih i nacionalnih interesa. Ali to ne zanima njegove pokrovitelje iz EU i SAD, jer je spreman da ispunjava zahteve koji su njima u interesu.

Održani lokalni izbori u deset opština, ali i ubedljivi poraz V. Orbana u Mađarskoj, jasno su pokazali da je jedna izborna lista, podržana i od opozicionih stranaka, ona politička formula koja je donela izborni trijumf koalicije TISA. U Mađarskoj je glavna odrednica opozicione kampanje bila borba protiv endemske korupcije, klijentelizma i autokratskog načina vladavine – što je i u Srbiji jasno vidljivo. Nisu pokretana najvažnija ideološka i spoljnopolitička pitanja, što je za nas najvažnija poruka i pouka.

Peter Mađar, kao vođa opozicije, konzervativni je političar sa jasno određenom nacionalnom politikom. Na njegovim skupovima nisu se vijorile zastave EU, već samo mađarske. Međutim, u našim proevropskim opozicionim strankama, medijima i građanistički orijentisanim političkim grupacijama neprestano se ističe zašto na studentskim protestima nije bilo zastava EU, već samo srpskih zastava. Tako je u velikoj meri relativizovan rezultat izbora u Mađarskoj, uz dalje insistiranje na potrebi ideološkog svrstavanja i većem broju opozicionih kolona.

U Mađarskoj je glavna odrednica opozicione kampanje bila borba protiv endemske korupcije, klijentelizma i autokratskog načina vladavine – što je i u Srbiji jasno vidljivo. Nisu pokretana najvažnija ideološka i spoljnopolitička pitanja, što je za nas najvažnija poruka i pouka

U tome ne zaostaju ni predstavnici tzv. autentične desnice, koji svojom ideološkom isključivošću samo dodatno slabe izglede za okupljanje ne samo nacionalno opredeljenih snaga, već zatvaraju mogućnost stvaranja jedne opozicione liste. Naše političko iskustvo jasno govori da se u Srbiji ne može uspešno i delotvorno voditi politika bez jasno određene koncepcije u odbrani osnovnih i temeljnih državnih i nacionalnih interesa.

A upravo A. Vučić svoj politički opstanak i dalje uporno bazira na tvrdnjama da je jedino on garant vođenja tzv. suverenističke nacionalne politike, čije se naličje najbolje očitava u njegovoj veleizdajničkoj politici na Kosovu i Metohiji.

Milo Lompar je u svojim stavovima o načinu sastavljanja Studentske liste na najprecizniji način odredio potrebu uvažavanja ravnoteže između nacionalnog i demokratskog principa u njenom formiranju: „Pre ili kasnije, pogotovo ako želi da sruši Vučić-Brnabić režim, građanska opozicija će morati da nauči dve stvari: da ima toleranciju prema nacionalistima kakvu oni imaju prema njoj i da ne može ona da određuje ko je prikladan za drugu stranu... Najviše će postići ako uravnoteže nacionalnu i građansku dimenziju svoje liste.“

Jedna od mogućih definicija političke istorije jeste da se ona najbolje može odrediti kao groblje političkih stranaka. To naše političko iskustvo i tradicija jasno potvrđuju. Podrška Studentskoj listi od strane opozicionih političkih stranaka ne znači njihovo sklanjanje iz političkog života, jer bi svakako učestvovale u izbornom procesu

Jedna od mogućih definicija političke istorije jeste da se ona najbolje može odrediti kao groblje političkih stranaka. To naše političko iskustvo i tradicija jasno potvrđuju. Podrška Studentskoj listi od strane opozicionih političkih stranaka ne znači njihovo sklanjanje iz političkog života, jer bi svakako učestvovale u izbornom procesu i na taj način ostale politički faktor.

Ali njima je od svega važnije kako će izgledati raspored poslaničkih mandata nego neophodnost da se ovom režimu, koji sprovodi diktaturu inverznosti u čijoj je osnovi laž i negiranje svake istine i kritičkog mišljenja, u referendumskoj atmosferi suprotstavi jedinstveni opozicioni pokret. Pokret koji će bez ideološke isključivosti i ostrašćenosti otvoriti prostor za osvajanje elementarnih političkih sloboda, pravde, podele vlasti, slobode medija, borbe protiv korupcije, ustanovljavanje principa odgovornosti, odbrane ustavnosti i Republike.

Ipak, sve govori i sve je jasnije da će doći do političke izborne fragmentacije koja samo koristi A. Vučiću i da će se formirati više ideoloških kolona. Krajnje je vreme da se to i konačno uradi kako bi se prestalo sa svakodnevnim ispraznim analiziranjima, najavljenim razgovorima i „epohalnim dogovorima“ opozicionih parlamentarnih stranaka koji samo što nisu doveli do njihovih „istorijskih“ dogovora – a dobro se sećamo kakav su rezultat doneli na prethodnim lokalnim izborima u Beogradu.

Studentski pokret i pobunjeni građani već su na lokalnim izborima u deset opština pokazali da su sposobni da organizuju efikasnu i delotvornu izbornu kampanju. Na taj način su demantovali mišljenje opozicionih stranaka i njihovih lidera da im nedostaje političko iskustvo. Oni sada pokazuju novi, kreativni pristup i generacijski senzibilitet u političkom delovanju i vođenju izborne kampanje - jer studenti pobeđuju.