Da li će Vučić vratiti stranku Tomislavu Nikoliću - Glavu dajem, al’ stranku ne dajem

Na Izbornoj skupštini Srpske napredne stranke (u zagradi, malo „b“ – boljševika) Tomislav Nikolić je ponovo izabran za predsednika ove partije, čime otpočinje njegov drugi mandat, pošto je, da podsetimo, Njegova eks-Ekselencija već bio šef SNS od njenog osnivanja 2008, pa sve do 2012, kada su naprednjaci, sa njim na čelu, došli na vlast.

Ako ovakva vest, možda već do Nove godine, osvane na naslovnim stranama svih vučićoida – neće to biti nikakvo iznenađenje za najmanje dva miliona i 200 hiljada Srb(ijanac)a koji čvrsto i iskreno veruju da sadašnji i bivši predsednik Republike, odnosno bivši i trenutni (valjda, još?) predsednik SNS, drže javno datu reč.

Uistinu, reč koju je građanima, u ime predsedničkog kandidata Nikolića, između dva kruga izbora u maju 2012, dao njegov menadžer kampanje Vučić, da će se, ako pobedi, Nikolić, onako kako i nalaže član 115 Ustava Srbije, povući sa mesta šefa stranke (slogan koji je Vučić smislio za Nikolića: „Predsednik svih građana, a ne partije!“) – Nikolić je i održao. Njegova eks-Ekselencija se, već u ranu jesen, povukao sa (javne) funkcije predsednika SNS, pa čak i izašao iz te stranke, a gotovu, uveliko vladajuću, SNS, dobrovoljno, bez borbe, izručio u ruke izbornom gubitniku sa izbora za gradonačelnika Beograda, Vučiću.

Kad je ono, u proleće 2017, Vučić sa mesta samozvanog Kancelara izabran za predsednika Republike (posle čega se samounapredio u čin Vrhovnika), on je, takođe, obećao da će „poštovati Ustav“ i „koliko sutra“ napustiti stranačku funkciju.

Može li sve to da, zaista, na ustavan, zakonit i, prema šest miliona građana Srbije koji nisu članovi SNS, nepristrasan način radi i državom „predsednikuje“ neko ko je, jednovremeno, i predsednik Republike koji, po članu 115 Ustava, „ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost“, a po članu 111 „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“? Teško, jer on, po članu 40. Statuta SNS, iako predsednik svih građana Srbije – „predstavlja, zastupa i rukovodi (samo jednom) strankom“!

U međuvremenu je to, u toku svog minulog petogodišnjeg mandata, obećavao i oročavao još „okruglo“ 20 puta. Poslednji put, u maju, „za posle formiranja vlade“, što bi padalo, otprilike, najkasnije, do kraja tekuće godine.

Ali, ima tu još jedno „ali“, što devojci sreću kvari: Kad je ono, za trku (za drugi predsednički mandat) pripravni Nikolić, u februaru 2017, uz malo „zavrtanja ruku“ (i podosta obećanih sinekura), ipak prihvatio da se „povuče u korist Vučića“, nije propustio da naglasi i to da je od Vučića tražio da, ukoliko ovaj bude izabran za predsednika države, Nikoliću prepusti mesto predsednika Vlade i vrati mu, u ispravnom stanju, stranku i mesto lidera, sada već SNS (b), u kojoj su Vučićevi naprednjački „boljševici“, trojanskim lukavstvom, uveliko nadgornjali Nikolićeve„menjševike“.

Ostalo je urbana legenda.

Pa, kad će, dakle, ako neće sad?!

Evo, sve mu se namestilo: Vladin predlog budžeta za sledeću godinu upravo je usvojen, kabinet Vrhovnikove Tajnice tako je zacementiran i, makar na godinu dana, ušuškan sa svih strana, da Vrhovnik može da odahne…

I letimičan uvid u Statut Srpske napredne stranke, navodi na neverovatan zaključak da ta stranka, zapravo, već dve i po godine, po jednom, a godinu dana, po drugom tumačenju, zapravo i – nema predsednika!

U članu 40. Statuta piše da mandat predsednika stranke traje četiri godine, ali u praksi, drugi mandat Vrhovnika na mestu šefa SNS potrajao je, evo već, šest i po godina, tj. 30 meseci je u statutarnom „prekoračenju“.

Naime, on je, od 2012. jedan pun predsednički mandat obrnuo do maja 2016, kada je (tada je već bio i Kancelar), reizabran na još četiri godine, sa „rokom trajanja“ do svibnja 2020!

Prema članu 43, predsedniku SNS „funkcija prestaje istekom mandata“, što se, jelte, po slovu partijskog statuta, dogodilo krajem maja 2020. godine. U istom članu piše i da predsednik SNS može da bude ponovo biran na tu funkciju, doduše, ne i koliko puta uzastopno, pošto je već potrošio dva četvorogodišnja mandata.

Statut predviđa i mogućnost da predsedniku stranke funkcija može da prestane i pre isteka vremena na koje je biran - ostavkom, prestankom članstva u stranci ili opozivanjem od strane Skupštine. Sve te mogućnosti Vrhovnik je uspešno „eskivirao“ od proleća 2017, kada je prvi put biran za predsednika Republike. Sve protivno Ustavu i zakonu, jer kada uđete u član 45. Statuta SNS koji nabraja nadležnosti partijskog predsednika, svakome ko ume da čita svih 30 slova, očevidno je da su te nadležnosti stranačkog predsednika u žestokom sukobu sa nizom članova (između 40 i 50) Zakona o sprečavanju korupcije i obavljanjem funkcije šefa države.

Da pobrojimo samo neke: predsednik stranke, recimo, predlaže Glavnom odboru izborni program i odluku o učešću stranke na izborima na svim nivoima; sprovodi politiku (samo te) stranke; imenuje članove (stranačkog) Izbornog štaba; daje saglasnost na formiranje koalicija na lokalnom nivou; utvrđuje kriterijume za utvrđivanje liste stranačkih kandidata za odbornike i poslanike; predlaže partijsku izbornu listu za izbor narodnih poslanika itd. itd. Ukratko: predsednik SNS (koji je, od 2017, i predsednik Republike Srbije) „gazduje“ unutarstranačkim životom jedne političke stranke koja za sebe tvrdi da ima čak 750.000 članova.

Zašto o ovome ćute „ustavobranitelji“ kad naš Vrhovnik, baš zato što i sam krši članove 111. i 115. Ustava zemlje na čijem je čelu, ne sme, recimo, da se, tokom oni otužnih razgovora o budućnosti Kosova i Metohije, pozove na taj isti Ustav u kome piše da je KiM deo Srbije!?

Može li sve to da, zaista, na ustavan, zakonit i, prema šest miliona građana Srbije koji nisu članovi SNS, nepristrasan način radi i državom „predsednikuje“ neko ko je, jednovremeno, i predsednik Republike koji, po članu 115 Ustava, „ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost“, a po članu 111 „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“? Teško, jer on, po članu 40. Statuta SNS, iako predsednik svih građana Srbije – „predstavlja, zastupa i rukovodi (samo jednom) strankom“!

Statut SNS, međutim, ne propisuje kako se predsednik stranke može i praktično pomeriti sa mesta stranačkog šefa, ako mu je mandat istekao još pre dve i po godine! U međuvremenu, vrh SNS nije svog predsednika (?) formalno „preveo“ ni u v.d. stanje.

Jer, poslednja je izborna skupština održana pre godinu dana, na njoj je birano i novo rukovodstvo, ali - ne i predsednik SNS!

Paradoksalno je da ovakvo protivustavno stanje kao da nikome ne smeta. Hajde i da razumem zašto su moju malenkost, „u najboljoj veri“ i nameri, Boris Tadić, na jednoj, i Miloš Jovanović, na drugoj strani, javno upozoravali da ne umem da čitam Ustav (član 115: „Predsednik Republike ne može da obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.“) i da ništa ne razumem... Jer, kako napisa Slobodan Antonić: „Takvi smo kakvi jesmo - s kompradorskom elitom kolonijalnih kolaboranata i narodom koji je manje-više korumpiran konformizmom i malograđanskim (materijalnim) aspiracijama“.

Ali, zašto o ovome ćute „ustavobranitelji“ kad naš Vrhovnik, baš zato što i sam krši članove 111. i 115. Ustava zemlje na čijem je čelu, ne sme, recimo, da se, tokom oni otužnih razgovora o budućnosti Kosova i Metohije, pozove na taj isti Ustav u kome piše da je KiM deo Srbije!?

Šta više, uoči konstituisanja ovog saziva Narodne skupštine, grupa rukovodilaca SNS, na čelu sa novoizabranim predsednikom parlamenta, u agresivnoj propagandnoj kampanji pozivala je predsednika Republike da nastavi da krši Ustav i da se – ni u kom slučaju ne povlači sa mesta predsednika SNS (b)?

Da bi ova vrsta naprednjačkog egzibicionizma u inaćenju za najvišim pravnim aktima zemlje kojom vladaju mogla da zakorači u drugu, još opasniju fazu ludila, videlo se prošlog meseca, kada je niška SPS-aktivistkinja (i influenserka sa, navodno, 110.000 pratilaca) Ana Grozdanović predložila da se svaki negativan (ona reče: „loš“) komentar o liku i delu predsednika Srbije Aleksandra Vučića kažnjava zatvorom! Ova socijalistkinja, široj javnosti poznata po tvrdnjama da su „samo hrišćani pravili katodne i radio cevi“ i da „narod treba da se raduje jer će samo u jednoj sekundi velika svetlost s neba da se pojavi, zbog koje će ljudi pomisliti da je u toku nuklearni rat“ – smatra, inače, da našem predsedniku „neki dokoni planski crpu energiju u trenutku kada su velike odluke pred njim“!

Da li nas to, koliko sutra, vodi kao „reaktiviranju“ drevnog zakona o zaštiti veličanstva ili, nama bližem, zakonu o zaštiti imena, dela i lika Josipa Broza Tita, pošto je, pre samo nekoliko meseci, ovde izbačen i nekakav probni balon o „doživotnoj funkciji“?

Prof. Kosta Čavoški je, još 1993, kritikujući ondašnju konstruktivnu, udvoričku i „opoziciju bez duše“, pripisao akademiku Ljubomiru Tadiću da se, braneći Slobodana Miloševića od uvreda u Skupštini, latio ne klasičnog već Tiberijevog tumačenja drevnog zakona o uvredi veličanstva. Tadić stariji je, naime, u nekom intervjuu podsetio da je još u starom pravu smatrano da je veličanstvo simbol jedne države i nacionalne zajednice, te je zaštita kralja ili predsednika te zajednice od kleveta i uvreda, zapravo, zaštita simbola nacije: „Onaj koji beskrupulozno vređa taj simbol, njemu do nacije nije stalo, njemu nije ni do čega stalo, on pravi prestup, zločin, a za to se odgovara.“

U istoriji Rimskog carstva i prava, Tiberije je, podsećanja radi, zabeležen kao prvi princeps koji nije samo sprečavao svoje protivnike da mu čine zlo, već ih je najstrože kažnjavao ukoliko su o njemu zlo govorili, pa je radi toga uveo novo tumačenje i primenu zakona o uvredi veličanstva (lex maiestatis). Taj zakon, pod sličnim imenom, postojao je još od doba Zakona dvanaest tablica, „ali je“ – po Tacitovom („Istorije“) kazivanju – „bio uperen protiv drugačijih prestupa: ako bi ko izdajom naškodio vojsci, pobunama narodu, neodgovornim vođenjem državnih poslova ugledu rimskog naroda“. Dakle, predmet optužbe bila su dela, ali reči nisu kažnjavane.

Ako je već verni redov Vulin povukao nogu i vlastitim primerom pokazao i dokazao kako se poštuje Ustav, možda sličan scenario raspleta „kvake 115“ bude primenjen i u slučaju Vrhovnika srpskog i cele Srbije

Tiberije je, međutim, pod plaštom ovog zakona počeo da progoni pisce kritičkih i pogrdnih spisa i anonimnih pesama koje su se širile od usta do usta na račun njegove okrutnosti, nadmenosti i nesloge između njega i majke. Ubrzo se ustalila i praksa sankcionisanja svakog neistomišljenika i političkog protivnika kao najopasnijeg neprijatelja države. Potkazivanje se širilo kao pošast jer je bilo podsticano odgovarajućim nagradama, pa su se čak i senatori utrkivali u potkazivanju i optuživanju najniže vrste; optužen je mogao biti bilo ko, a predmet optužbe bili su čak i događaji koje je uveliko već prekrivala prašina.

Sve je to navelo Tacita da sroči čuvenu izreku da što je više pokvarenosti u državi, to ima više zakona (coruptissima res publica, plurimae leges). Od tada potiče i institucija brisanje iz sećanja (damnatio memoriae) koja je predstavljala „precrtavanje“ imena određenog lica sa svih javnih natpisa i spomenika i iz anala.

U tom smislu, valja podsetiti da je i u onoj „velikoj Jugoslaviji“, 1977, tri godine pre Titove smrti, usvojen Zakon o upotrebi grba, zastave i himne Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i o upotrebi lika i imena predsednika Republike Josipa Broza Tita. On je, u članu 3, naglašavao da se „lik i ime Predsednika Republike ne smeju se upotrebiti na način kojim se narušavaju ugled i dostojanstvo ličnosti Predsednika Republike“. Takođe je bilo propisano da se „predmet sa likom Predsednika Republike, ne sme upotrebljavati ako je oštećen ili je svojim izgledom nepodoban za upotrebu“, kao i da se „kad se javno izlaže ili prikazuje zajedno sa predmetima koji sadrže likove drugih ličnosti, predmet sa likom Predsednika Republike stavlja na počasno mesto“.

Još tada, za Titovog života, postojala je i, prema članu 28, mogućnost da se, uz prethodno odobrenje Saveznog izvršnog veća, „ime Predsednika Republike može upotrebiti kao službeni naziv za mesto, naselje, ulicu, trg ili organizaciju“.

Nakon Titove smrti formiran je Odbor za zaštitu njegovog imena i dela, a u septembru 1984. donet je i novi Zakon o zaštiti lika i dela J. B. Tita.

Nego, ako sadašnji Vrhovnik neće da sledi „gubitnički“ slučaj Njegove eks-Ekselencije koji je, časno i odgovorno, ispoštovao član 115. Ustava iz 2006, a ne bi voleo ni da ga upoređuju sa Borisom Prvim Lepim koji je, od 2006, kao predsednik Republike, odbijao da se povuče sa mesta predsednika Demokratske stranke – mogao bi da se povede za primerom Slobodana Miloševića koji se, posle prvih višestranačkih izbora na kojima je, u decembru 1990, biran za predsednika Srbije, povukao sa mesta šefa SPS-a.

Naime, i u tom Ustavu, iz septembra 1990, je, u članu 86, stav 8, pisalo: „Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.“

Glavni odbor SPS je zato, u martu 1991, odlučio da funkciju predsednika obavlja Izvršni odbor, uz obrazloženje da „predsednik Republike ne može obavljati drugu političku funkciju, ali će on, kao osnivač SPS i njen najuticajniji član, i dalje delovati u SPS-u“.

Potom je (privremeno), 24. maja 1991, za predsednika SPS izabran Borisav Jović i on će tu potrajati do 24. oktobra 1992. Autor ovog teksta je tada, kao novinar koji je sektorski „pokrivao“ Narodnu skupštinu i SPS, pratio i jednu od poslednjih Jovićevih stranačkih pres konferencija, na kojoj je predsednik SPS ličio na „Alisu u zemlji čuda“ u zemlji Srbiji pod sankcijama, i podsećao na današnju „premijerku“ koja ne zna koliko dana može da se preživi sa prosečnom platom.

Tek, uoči prevremenih parlamentarnih izbora, krajem 1992, Jović je ekspresno maknut iz partijske predsedničke fotelje, a Milošević je ponovo zaseo u nju, jer je procenjeno da jedino on donosi sigurnu pobedu stranci.

Pošto je time ponovo nastala ustavna nespojivost funkcije predsednika države i šefa stranke, pribeglo se, „ustavnoj sofistici srpskih socijalista“, kako je operaciju „zamrzavanja“ Miloševićeve predsedničke pozicije u SPS-u nazvao Kosta Čavoški („Zlo vlasti“, Katena mundi, 2021).

Naime, Milošević je opet izabran za šefa partije, ali je tu svoju drugu javnu političku funkciju, jednostavno, „zamrznuo“, ma šta to značilo?! Te čarobne formule, promptno se, tada, dosetio i večni Milorad Vučelić koji je, na pitanje kako može jednovremeno da bude i generalni direktor RTS i član Izvršnog odbora SPS, odgovorio da je njegova partijska funkcija „zamrznuta“, kao i predsednikova!

A da ne pada iver daleko od klade, dokaz je i bivši urednik Vučelićevog „Pečata“; bivši komesar za KiM, ministar rada, socijale i boračkih pitanja, pa odbrane i zaštite, netom i popečitelj unutrašnjih dela, a novoinstalirani direktor BIA koji je, dan pre nameštenja na čelo tajne službe, podneo (bar tako pišu Vučelićeve „Novosti“) ostavku na mesto predsednika Pokreta socijalista i „zamrzao članstvo“ u toj stranci.

Ako je već verni redov Vulin povukao nogu i vlastitim primerom pokazao i dokazao kako se poštuje Ustav, možda sličan scenario raspleta „kvake 115“ bude primenjen i u slučaju Vrhovnika srpskog i cele Srbije.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 8.12.2022)