Da li će Vladimir Orlić raspisati lokalne izbore na Kosovu i Metohiji i zašto nije i neće

Predsednik Narodne skupštine Republike Srbije raspisuje izbore za odbornike u roku od dva meseca od stupanja na snagu odluke o raspuštanju skupštine jedinice lokalne samouprave – kaže član 86 Zakona o lokalnoj samoupravi.

Predsednik Narodne skupštine je dužan da odluku o raspisivanju novih izbora za skupštinu jedinice lokalne samouprave donese u roku od mesec dana, od dana kad je trebalo sprovesti izbore, odnosno konstituisati skupštinu jedinice lokalne samouprave – piše u članu 87 istoga zakona.

Zakon o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije (član 15), pak, veli da će „predsednik Narodne skupštine raspisati izbore za odbornike skupštine nove opštine u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu zakona kojim je nova opština osnovana“. A da podsetimo, među tim novim, a sada već starim, kosovskometohijskim opštinama je i šest onih južno od Ibra, sa srpskom većinom: Gračanica, Parteš, Klokot, Ranilug, Štrpce, Novo Brdo...

Poslednje lokalne izbore na Kosovu i Metohiji, po Ustavu i zakonima Srbije, za Đurđevdan 2012. godine raspisala je tadašnja predsednica srpskog parlamenta dr Slavica Đukić Dejanović, uz naglasak da će „u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN, Vlada Srbije, u saradnji sa UNMIK-om, preduzeti sve neophodne radnje u vezi sa izborima na teritoriji Kosova". Ali, pod pritiskom Nemačke, pre svega, vlada Tadić – Daček, odustala je od tih izbora, ali su oni, protivno diktatu iz Beograda, ipak održani u Zvečanu i Zubinom Potoku, gde je isticao mandat lokalnim vlastima. Međutim, rezultate tih izbora koji su održani po zakonima Srbije -  sada već nova Vlada (Daček – Vuček) Srbije nije priznala?!

Zakon o lokalnoj samoupravi Srbije, inače, propisuje da „od dana raspisivanja izbora do dana održavanja izbora ne može proteći manje od 45, ni više od 60 dana“.

Od dana kada je današnja ministarka prosvete raspisala te lokalne izbore na KiM, prošlo je ne maksimalnih zakonskih 60 dana, nego čak 140 meseci ili više od 11,5 godina ili, ako vam je lakše, 4.300 dana!?

Toliko dugo su, naime, državne institucije Republike Srbije, od predsednika parlamenta (dr Nebojša Stefanović, mr Maja Gojković, Ivica Dačić, dr Vladimir Orlić), preko Vlade do Ustavnog suda (dakle, sve tri grane vlasti: zakonodavna, izvršna i sudska), u permanentnom procesu kršenja Zakona o teritorijalnoj organizaciji, Zakona o lokalnim izborima i Zakona o lokalnoj samoupravi Srbije.

O kršenju Ustava Republike Srbije da podrobnije i ne zborim.

Tek, samo da podsetim da u Ustavu Srbije, donetom na referendumu, 2006. godine, dakle, godinu i po pre samoproglašene nezavisnosti Kosova, već u preambuli piše: „... polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima...“

Ustav dalje propisuje u članu 8 (teritorija i granica) da je „teritorija Republike Srbije  jedinstvena i nedeljiva“, a „granica nepovrediva i menja se po postupku predviđenom za promenu Ustava“.

Takođe, u članu 182, osim da „Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija“, piše i to da će se „suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediti posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava“.

Što se, u ovih 17 godina od donošenja novog Ustava Srbije, voljom bivših i sadašnjih srpskih vlasti, nije dogodilo.

Čak naprotiv ! Ne samo da Statut AP Kosova i Metohija (za razliku od Statuta AP Vojvodina) nije donet, ne da od 2012. nije bilo raspisivanja novih izbora, već je Vlada Daček - Vuček, dapače, u rujnu 2013, raspustila, i do tada postojeće, sazive lokalnih (srpskih) skupština na Kosmetu!

Pošto je, prethodno, u aprilu te godine, dvojac Daček  – Vuček potpisao tzv. Prvi (briselski) sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa  (to je onaj tekst u kome se ni na jednom mestu, u 15 tačaka, ne pominje Srbija!), a u kome, u tački 11, crno na belo stoji da će „opštinski izbori u severnim opštinama biti organizovani 2013. godine, uz posredovanje OEBS-a, u skladu sa kosovskim zakonom i međunarodnim standardima“.

Vlada Srbije je, naime, na svojoj sednici održanoj 10. septembra 2013, donela odluku o raspuštanju četiri skupštine opština na severu Kosova, Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok, ali istovremeno formirala i „Upravljački tim za uspostavljanje Zajednice srpskih opština“.

Šta je ostalo od srpske lokalne samouprave na severu Kosmeta, svedočimo proteklih godinu dana, a celu deceniju svedoci smo i međunarodne sprdnje sa fiktivnom „ZSO“ koja je, posle najnovije posete Ursule fon der Lajen, i formalno promovisana kao moneta za potkusurivanje, odnosno utešna nagrada Vrhovnikovom režimu za „defakto priznanje“ nezavisnosti Kosova.

Svojevremeno se, 2013, samo (tada još Koštuničina) Demokratska stranka Srbije glasno suprostavila održavanju lokalnih izbora na KiM „po zakonima Republike Kosovo“. Danas, manje-više, svi, pa nažalost i tvz. nacionalna okupljanja i ostale opozicione državotvorne kolone, gromoglasno ćute ili, u sveopštem nacionalnom duhoklonuću, samo šapatom negoduju, povodom neraspisivanja lokalnih izbora na 15 odsto teritorije Srbije koja se zove Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija.

Umesto da, makar iz tog razloga – zato što aktuelni režim, nesprovođenjem izbornih zakona Republike Srbije na celoj njenoj, ustavno nedeljivoj, teritoriji, šalje signal fon der Lajenovoj i sličnima da nam je važniji „golub na grani“ zvani EU, od Kosova i Metohije – pozovu građane na bojkot lokalnih izbora koji će se, 17. decembra, održati u više od 60 gradova i opština, ali samo u „užoj Srbiji“.

Prilikom stupanja na dužnost, predsednik Republike, pred Narodnom skupštinom položio je zakletvu (Ustav, član 114) koja glasi: "Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti."

Međutim, očigledno je da je, u ovom trenutku, Vrhovnik Srbije i vascelog srpstva, iako zaklet na Ustavu Srbije, pa još, dragovoljno, i na Miroslavljevom jevanđelju, više odan (ili, možda, podređen?) „Svetom briselskom sporazumu“!

Šta nam je činiti?

Kad je srpska vojska stigla do Egejskog mora, a Pašić izgovorio onu čuvenu rečenicu „spasa nam nema, propasti nećemo“, on to, navodno, nije rekao bez osnova, jer mu je car Nikolaj obećao da će sve učiniti da pomogne Srbima.

Svojevremeno sam,kao mlad novinar, baš u vreme Miloševićevog pokušaja ukidanja nekih atributa državnosti Socijalističke autonomne pokrajine Kosovo (beše to još uvek SFRJ, doduše na izdisaju) i početka formiranja paralelnih albanskih institucija na Kosmetu, uzduž i popreko prešpartao „našu južnu pokrajinu“.

Većina Albanaca je, tokom 1990. i 1991, napustila institucije Srbije i, tada postojeće, SFRJ, albanski delegati jednostranačke komunističke Skupštine Kosova usvojili su i „Kačanički ustav“ samozvane „Republike Kosovo“, 1991. organizovali i paralelne izbore i referendume, proglasili u okviru tadašnje SFRJ svoju republiku koju niko u tadašnjoj Jugoslaviji i svetu nije priznavao.

Ali, Albancima to nije smetalo – priznavali su ih oni sami. 

U više navrata boravio sam tamo i sredinom devedesetih kada je „paralelna albanska država“ već uveliko, mirno i bez prevelikih trvenja, kohabitirala sa legalnim institucijama države Srbije na KiM.

Indoktrinacija za „nacionalnu stvar“, albanski nacionalizam i kosovski separatizam je bila masovna i savršeno organizovana. Bila je to forma pasivnog otpora vlastima i institucijama Srbije, u kojoj su kosovski Albanci bojkotovali svako učešće u političkom i društvenom životu Srbije.

Dakle, Albanci su na KiM, devedesetih godina prošlog veka, živeli svoj paralelni život, imali svoj paralelni svet, organizovali svoje paralelne obrazovne, zdravstvene, kulturne, sportske i društvene institucije, imali svoju paralelnu državu u živoj državi Srbiji, imali svoje paralelne bezbednosne strukture i medije, njihova paralelna država ubirala je porez od svakog Albanca, na Kosovu, ali i rasejanju.

Od države Srbije čiji su građani i državljani zvanično bili, Albanci su uzimali samo ono što im je odgovoralo, a ono što nije „pristajalo“ njihovoj „nacionalnoj borbi“, oni su bojkotovali. Njihovi tadašnji politički lideri priznali su da je ideja „paralelnog sistema“ i formiranje slike o Albancima kao kolektivnoj „žrtvi velikosrpske politike“ imala za cilj „da se osvoje simpatije Zapada“.

Ne znam hoće li i narednom konstitutivnom sednicom budućeg saziva srpskog parlamenta, kao najstariji poslanik, predsedavati profesor Vladeta Janković, ali ako bude, evo mu besplatne ideje kako da, ne kaže, nego učini „i spasi sebi dušu“: neka, umesto nekog novog govora za istoriju, u tom danu predsedavanja, raspiše lokalne izbore, makar u većinski srpskim, opštinama na Kosovu i Metohiji. Pa, da vidimo ko bi smeo da poništi jednu takvu odluku!

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)