Čas anatomije za Briselski sporazum

Izuzimajući odredbe o EULEKS misiji iz Ahtisarijevog plana, koje je prihvatila vlast Borisa Tadića, ostale odredbe tog plana sadržane su u Briselskom sporazumu. To su odredbe o Zajednici srpskih opština (ZSO), albanskoj secesionističkoj policiji, o pravosuđu i izbornom sistemu, kao i o izbacivanju Rezolucije 1244.

Zašto u Briselskom sporazumu nema Rezolucije 1244 SB UN?

To pitanje je veoma značajno, jer čak i u nezakonitom i neustavnom Sporazumu o regionalnom predstavljanju koji je postigao Borko Stefanović predviđeno je da se, stidljivo doduše, pominje Rezolucija 1244 u takozvanoj fusnoti.
Mislim da u Briselskom sporazumu nema Rezolucije 1244 jer se u njoj pet puta izričito garantuje suverenitet SRJ (Srbije) na KiM. To stranci i secesionisti u Prištini znaju, i zato je Rezolucija 1244 izbačena iz Briselskog sporazuma. Zašto su naše vlasti pristale na to – pitanje je za njih.
Posebno je čudna ta pravna činjenica ako se zna da je Slobodan Milošević pod bombama i sankcijama uspeo da dobije garancije za srpski suverenitet na KiM u Rezoluciji 1244, a sadašnja vlast ih se odrekla u Briselskom sporazumu, iako je on zaključen u trenutku kada nikakve ratne pretnje nije bilo na vidiku.

Kakav je odnos između Briselskog sporazuma i Ustava Srbije?

Briselski sporazum je, odgovorno to tvrdim kao univerzitetski profesor prava, stavio van snage Ustav Srbije iz 2006. godine. Tačnije, najmanje 60 članova Ustava je posredno ili neposredno stavljeno van snage, uključujući i najvažnije članove i preambulu. To nesumnjivo dovodi do zaključka da je Briselskim sporazumom izvršen svojevrsni državni udar. Mislim da tu istinu može lako da vam objasni svaki student prava.
Takođe, treba naglasiti da je bivši premijer Vojislav Koštunica pokazao veliku veštinu i državničku odgovornost kada je 2006. godine okupio opoziciju (u liku tadašnje „velike“ Srpske radikalne stranke), vlast (Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije bile su vodeće partije koalicije na vlasti), i, konačno, Srpsku pravoslavnu crkvu radi dogovora o donošenju Ustava i posledujućeg referenduma iz oktobra te godine.
Ustav je u unutrašnjem pravu, isto kao i Rezolucija 1244 u međunarodnom pravu, bio brana koja sprečava nezavisnost takozvanog Kosova. Zato su sadašnje vlasti i izbegle legalnu proceduru za menjanje Ustava, ili postupak koji traži dvotrećinsku većinu u Narodnoj skupštini i većinu glasača na referendumu, i sve to da bi donele Briselski sporazum.

U svojoj knjizi izlažete tvrdnju da je Briselski sporazum u suštini Ahtisarijev plan koji je Srbija odbila 2007. godine.

Izuzimajući odredbe o EULEKS misiji iz Ahtisarijevog plana, koje je prihvatila vlast Borisa Tadića, ostale odredbe tog plana sadržane su u Briselskom sporazumu. To su odredbe o Zajednici srpskih opština (ZSO), albanskoj secesionističkoj policiji, o pravosuđu i izbornom sistemu, kao i o izbacivanju Rezolucije 1244 iz opticaja. Podsetiću vas da je svojevremeno premijer Koštunica, bez verbalnog junačenja i medijskog prenemaganja, sve te odredbe odbacio. Takođe, 2007. godine je bila mnogo teža situacija u međunarodnim odnosima nego sada. Ali Koštunica je uspeo da izdrži sve pritiske i ne prihvati Ahtisarijev plan. S druge strane, sadašnje vlasti su pristale na taj štetni i pogubni plan u slabo prikrivenoj formi Briselskog sporazuma. To su pravne činjenice, ostalo je propaganda.

Vlast tvrdi da su njeni prethodnici izgubili sve na KiM i da nemamo ništa u južnoj pokrajini. Mislite li da stvarno nemamo ništa na zemlji naših predaka?

Nesumnjivo je da je svih sedam Borkovih sporazuma neustavno i nezakonito. Međutim, sadašnja vlast nije napravila pravni diskontinuitet s njima, naprotiv. U izveštaju koji je povodom usvajanja Briselskog sporazuma podneo tadašnji premijer u aprilu 2013. piše da Briselski sporazum ima kontinuitet s Borkovim sporazumima.
Konačno, Boris Tadić nije hteo ili nije smeo da primeni šesti Borkov sporazum o prihvatanju albanske carine na prelazima na severu KiM, Jarinje i Brnjak. Optuživan je od sadašnje vlasti, a tadašnje opozicije, da je izdajnik i poručivano mu je, uz vatrene pokliče na mitinzima, da će biti uhapšen. Ipak, taj sramni sporazum je u praksu sprovela upravo sadašnja vlast. Na taj način secesionistima u Prištini predato je i oko 35 miliona evra godišnjih prihoda s prelaza Jarinje i Brnjak.

Ustavni sud je oglasio Briselski sporazum za politički sporazum i proglasio se nenadležnim u decembru 2014…

Pravna akrobatika Ustavnog suda neodoljivo podseća na postupanje Titovih pravnika povodom ustavnih amandmana 1971. i Ustava 1974. Ustavni sud je, u suštini, prihvatio tvrdnje predstavnika vlasti da je Briselski sporazum politički akt. Međutim, akademik Milan Bartoš je još pre 70 godina dao definiciju političkih ugovora kao ugovora o prijateljstvu, pomoći i savezu. Oni obavezuju samo određene vlade, ali ne i države. Očigledno je da Briselski sporazum ne ispunjava uslove da bude samo „politički akt“. Jasno je da između Beograda i Prištine nije zaključen ugovor o savezu, prijateljstvu i pomoći. Sve vlade nakon 2013. ga bespogovorno ispunjavaju. Konačno, predsednik Srbije je 2017. godine izjavio da je Briselski sporazum međunarodni pravni ugovor koji obavezuje Republiku Srbiju, i tako u potpunosti diskreditovao svoje pravnike i Ustavni sud.

Da li je neka srpska institucija odbacila Briselski sporazum?

Nažalost, to je uradila samo Skupština četiri srpske opštine na severu KiM 2013. godine. Tu instituciju izabranu po srpskim zakonima je u suštini predvodio dr Marko Jakšić, hrabri i dosledni lider Srba sa KiM. Nakon toga ona je rasformirana od strane vlasti u Beogradu a predsednici srpskih opština na KiM, poput Slaviše Ristića i Zvonka Mihajlovića, smenjeni su jer nisu želeli da prihvate albanski secesionistički poredak nametnut Briselskim sporazumom. Svi ovi ljudi su izloženi medijskom linču zbog svog zalaganja za poštovanje Ustava, ali i fizičkom nasilju – posebno zbog protivljenja albanskim secesionističkim izborima na severu KiM u novembru 2013. godine. Sećate se prekida izbora i lomljenja izbornih kutija od strane maskiranih lica u Kosovskoj Mitrovici, kada je postalo jasno da je bojkot koji je zagovarao dr Jakšić uspeo? Druga Srbija, koja je osudila sličan događaj u Savamali, nikada nije osudila to nasilje u Kosovskoj Mitrovici. To vam govori da ona nije samo licemerna već i da podržava Briselski sporazum jer on, u suštini, znači pobedu LDP ideologije kada se radi o odnosu Beograda prema KiM.

Zašto nije formirana ZSO?

Zato što u Briselskom sporazumu i dopunskim sporazumima nema nijednog roka za formiranje ZSO. Dakle, ako ima političkih ili neobavezujućih delova u Briselskom sporazumu, to su članovi 1–6 o ZSO. S druge strane, od člana 7 do 15 u pitanju su pravnobavezujuće odredbe i hitni i precizni rokovi o rasformiranju srpskog MUP-a na KiM koji je do 2013. brojao 1.200 zaposlenih, o ukidanju Civilne zaštite, srpskog pravosuđa i izbornog sistema i lokalne samouprave, kao i predavanju secesionistima naše energetike i telekomunikacija. Dakle, ovdašnja vlast nije kupovala vreme – kako uporno tvrde njeni apologeti – već je po hitnom postupku rasformirala srpske institucije koje su se održale na KiM posle 1999. godine. To nije uradila čak ni Đinđiđeva ili Tadićeva vlast, a Koštunica je, kao što smo već rekli, čak i jačao srpske institucije na KiM.

Često čujemo sarkastičnu frazu da Ustav Srbije ništa ne znači na KiM pa da možemo da ga uzmemo podruku i da prošetamo Prištinom. Šta to znači iz perspektive jednog pravnika?

Da, i tu LDP frazu slušali smo čak i od predstavnika vlasti. U praksi je do 2013. godine bilo sasvim obrnuto. Sve do 2013. u predgrađima Prištine postojale su kancelarije MUP RS. One su izdavale dokumenta Srbima i Albancima kojima su bila neophodna za putovanja u inostranstvo. Tačnije, kancelarije su postojale u Gračanici (8 km od centra Prištine ) Donjoj Gušterici (16 km), Kosovu Polju (8 km), Plemetini (8 km). To znači da je upravo Ustav Srbije bio dejstven u našoj južnoj pokrajini, dok je ustav takozvanog Kosova nesmetano važio samo do predgrađa Prištine.

Kakve su posledice primene Briselskog sporazuma u pravosuđu?

Briselskim sporazumom i dopunskim sporazumima o pravosuđu potpisivanim u periodu 2013–2017. godine ugašeno je srpsko pravosuđe koje je funkcionisalo na teritoriji KiM nakon 1999. Briselski sporazum ukinuo je Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. koji je regulisao mrežu srpskih sudova i tužilaštva na KiM od Kosovske Mitrovice pa sve do Štrpca, Gračanice i Raniluga do Goraždevca, uključujući i Viši sud i Više javno tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici. To nije uspeo čak ni UNMIK da uradi iako je 2008. na silu pokušao da preuzme srpski sud u Kosovskoj Mitrovici (tada je bilo i ljudskih žrtava u velikim sukobima).
Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2013. godine srpsko pravosuđe na Kosovu i Metohiji je na brutalan način izbačeno iz srpskog pravnog poretka. Istovremeno, tadašnji srpski ministar pravde je, tokom svojih poseta, otvoreno ubeđivao zaposlene u srpskom pravosuđu na teritoriji KiM da pristupe secesionističkom albanskom pravosuđu. Uredbom o ostvarivanju posebnih prava pravosudnih funkcionera iz 2017. godine Srbija je stimulisala zapošljavanje srpskih sudija i tužilaca u secesionističkom albanskom sistemu. Tačnije, uveden je poseban kosovski dodatak (posebna penzija) za zaposlene koji prihvate albanski secesionistički sistem. Druga Srbija, koja je godinama napadala kosovski dodatak koji je država Srbija kosmetskim Srbima svojevremeno davala da ostanu unutar srpskih institucija, sada je licemerno ćutala: toliko o njihovoj doslednosti i intelektualnom poštenju! Konačno, 17. oktobra 2017, srpske sudije i tužioci su, uz javni blagoslov najviših vlasti u Beogradu, položile zakletvu pred takozvanim predsednikom takozvanog Kosova Tačijem.
Ako primenimo teoriju velikog nemačkog pravnika Karla Šmita o suverenitetu i pravosuđu na ove pravne činjenice, dolazimo do zaključka da je Republika Srbija 17. oktobra 2017. defakto i simbolički priznala takozvano nezavisno Kosovo. Da bi u praksi sramota za našu državu bila još veća, to nije poboljšalo položaj Srba na KiM. Naprotiv, primena Briselskog sporazuma u pravosuđu je izazvala haos na severu KiM. Albanske sudije i tužioci ne znaju srpski, postoji manjak prevodilaca, albansko zakonodavstvo je veoma loše prevedeno, albanske sudije ne priznaju srpske presude, namereno se otežu postupci dok su Srbi u pritvoru…

Da li je nakon ukidanja Civilne zaštite došlo do bolje bezbednosne situacije za Srbe na KiM, kako nam sugerišu sa zvaničnog mesta?

Pomalo me ta virtuelna tvrdnja vlasti podseća na čuveni Hakslijev antiutopijski roman Vrli novi svet. Civilna zaštita je formirana u maju 2006. na osnovu Zakona o odbrani i Zakona o lokalnoj samoupravi. Nikada nisam bio član DSS, ali moram da ponovo pomenem da je ona formirana u vreme prve vlade Vojislava Koštunice. Brojala je oko 500 ljudi, uglavnom bivših vojnika s prebivalištem na severu KiM. Na taj način je u praksi ispunjen član 4 Rezolucije 1244 SB koji daje pravo povratka srpskoj vojsci na KiM. Zapad je to znao, ali nije mogao javno da kritikuje nešto što je predviđeno Rezolucijom 1244 SB. Toliko o nevažnosti međunarodnog prava i Rezolucije 1244.
Civilna zaštita je zvanično ukinuta sporazumom Vučić–Mustafa iz 2015. godine. U trenutku ukidanja imala je oko 1.000 ljudi, 800 na severu KiM, a ostale južno od Ibra. Sporazumom je predviđeno da se po hitnom postupku preda i oprema Civilne zaštite secesionistima u Prištini.
Do ukidanja Civilne zaštite ROSU snage nisu ni pomišljale da upadnu na sever KiM. Nakon ukidanja Civilne zaštite ROSU i secesionistička albanska policija počele su da upadaju na sever KiM i da prebijaju i hapse Srbe. Setite se hapšenja i prebijanja u Kosovskoj Mitrovici ili u Zubinom Potoku 2017–2019. kada su čak prebijani i invalidi i starci. Posebno poniženje bila je otmica, hapšenje i vođenje kroz Prištinu direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića. On je, šta god ja mislio o politici koju zastupa, po svojoj funkciji u rangu srpskog ministra. Takvo mučno poniženje za našu državu bilo je nezamislivo u vreme dok je postojala Civilna zaštita.

Šta se desilo sa srpskom energetikom i telekomunikacijama na KiM nakon Briselskog sporazuma?

Nakon Briselskog sporazuma tadašnji srpski premijer je s takozvanim premijerom Tačijem zaključio dva sporazuma o energetici i telekomunikacijama, i to je bilo 2013. godine. Nakon tih sporazuma srpske telekomunikacije i energetski sistem počele su da rade prema albanskim secesionističkim zakonima i u okviru njihovog tzv. pravnog sistema. Na osnovu tih sporazuma Međunarodna telekomunikaciona agencija ITU dodelila je pozivni broj 383 takozvanom Kosovu uz asistenciju Srbije i Austrije 2016. godine. „Telenor“ i VIP su prekinuli s radom na KiM. Građani koji se nisu preregistrovali iz ovih firmi u neku drugu gubili su broj. Svi zaposleni Srbi u MTS-u morali su da uzmu takozvano državljanstvo Kosova.

Konačno, kakav je vaš stav o podeli KiM?

Svaka izjava o podeli KiM je direktno kršenje Ustava. Posebno je sramno da se o tome govori na osamstogodišnjicu autokefalnosti SPC. To jest suštinski – naša vlast se takvim sporazumom zalaže za dobrovoljno predavanje Pećke patrijaršije, Dečana, Gračanice i Bogorodice Ljeviške stranoj vlasti, što Srbe nisu uspeli da nateraju da urade ni Turci kroz vekove, a ni Josip Broz. Još je neshvatljivija ta „genijalna“ ideja, ta neviđena državna politika ako se uzme u obzir da nama naklonjene države, poput Rusije, godinama vode uspešnu diplomatsku akciju koja je rezultirala povlačenjem priznanja takozvanog Kosova od strane 16 država. Umesto da iskoriste tu važnu pravnu činjenicu za jačanje Rezolucije 1244, vlasti u Beogradu u raznim formama, ali javno, secesionistima nude preko 90 odsto teritorije KiM, kao i oko sto hiljada naših sunarodnika (a pominju čak i jug uže Srbije).
O kakvoj se nerazumnoj politici radi pokazuje još jedna činjenica. Godine 1999. Španac Havijer Solana predvodio je bombardovanje SRJ. Dve decenije kasnije okolnosti su se toliko izmenile da je španski ministar spoljnih poslova Žozep Borel odbio da se pojavi na sastanku EU u Helsinkiju zbog prisustva predstavnika takozvanog Kosova. S druge strane, naši predstavnici su pohitali u Helsinki.
Konačno, ne manje štetna je i ideja o sporazumu poput onog dve Nemačke jer ona u suštini znači da Srbija treba de jure da prizna takozvano Kosovo (i njegove granice) kao članicu UN.

Kakva je pravna priroda Briselskog sporazuma?

Slažem se s predsednikom Srbije koji je na jednom panelu u Berlinu u februaru 2019. godine rekao da se radi o protivustavnom sporazumu, kao i s njegovom izjavom nakon sastanka sa Mekalisterom 2017. da se radi o međunarodnom ugovoru. Karl Šmit je takve ugovore (proučavajući sporazum Paname i SAD iz 1903. godine) definisao kao moderne ugovore o intervenciji koji zaključuju zemlje sa praznim suverenitetom. Ipak, čini mi se da je Briselski ugovor i nešto sui generis jer u pravnoj istoriji nisam našao sličan mirnodopski sporazum, koji, iako nema pretnje ratom ili sankcijama, predviđa da centralne vlasti, pored samoukidanja svojih institucija, podstiču svoje vojnike, policajce, sudije, tužioce ili zaposlene u javnoj upravi da pristupe secesionističkim ogranima. U tom kontekstu, Briselski sporazum je gori od onog koji je stvorio Banovinu Hrvatsku 1939. godine na tlu Kraljevine Jugoslavije i omogućio formiranje protoustaških paravojnih jedinica. Gori je i od Minhenskog sporazuma iz 1938. koji je Čehoslovačkoj oduzeo Sudetsku oblast i predao je Hitleru. Konačno, čak i u sporazumu između Paname i SAD iz 1903. postoji u članu 1 formalna garancija suvereniteta Paname. U Briselskom sporazumu nigde nema Rezolucije 1244 koja garantuje suverenitet Srbije. Štaviše, u članu 14 Srbija pristaje da takozvano Kosovo postane članica EU, iako je Lisabonskim ugovorom predviđeno da samo države mogu biti članice EU.

Tvrdite da postoje i usmeni delovi Briselskog sporazuma. O čemu je reč?

Posle avanture s blasfemičnim plavim vozom okićenim ikonama 2017. godine, koji je trebalo da saobraća na relaciji Beograd – Kosovska Mitrovica (iako godinama postoji redovna linija Kraljevo – Kosovska Mitrovica) i upadom ROSU na sever KiM, ministar inostranih poslova javno je ustvrdio da je to protivno dogovoru u Briselu. Na osnovu toga se veoma lako može zaključiti da su postojali i usmeni ili tajni delovi Briselskog sporazuma.
Na takav zaključak ukazuje još jedna pravna činjenica. Nakon zaključivanja Briselskog sporazuma, Srpska lista formirana od strane vlasti u Beogradu (u čijem statutu nema ni Ustava Srbije ni Rezolucije 1244) bila je deo svake vlasti u Prištini. Takozvani premijer Mustafa izbacio je takozvanog ministra Jablanovića iz vlade, Srpska lista je ipak ostala u njoj. Isto se desilo i kada je Ramuš Haradinaj formirao vladu 2017. godine. Samo nekoliko meseci pre toga bio je uhapšen u Parizu po Interpolovoj poternici. Tada su najviše srpske vlasti javno iznosile morbidne detalje o zločinima za koje je optužen. Ipak, kada je formirao vladu, Beograd je otvoreno sugerisao Srpskoj listi da uđe u Haradinajevu vladu. Hardinaj je posle toga izbacio dva srpska ministra iz vlade, naredio prebijanje Marka Đurića i hapšenja i racije na severu KiM, ali Srpska lista nikada nije izašala iz njegove vlade. To jasno pokazuje da je postojao i usmeni deo Briselskog sporazuma koji se ticao učešća Srba u albanskoj secesionističkoj vlasti.

(IN4S)