Biram bojkot i poštovanje načelnosti u politici

 Bauk bojkota kruži već duže vremena našom razorenom političkom scenom. Nema političkog analitičara, predstavnika političkih stranaka ili nevladinih organizacija koji se bave izbornim uslovima i demokratskim procedurama a da nisu zauzele stav o opravdanosti ili uzaludnosti ovog načina političke borbe kao mogućeg odgovora na postojeću sve dublju i zloslutniju političku i društvenu krizu nastalu nakon jasno dokazane izborne krađe na parlamentarnim i delimičnim lokalnim izborima održanim 17 decembra 2023 godine. Pitanje bojkota posebno je dobilo na značaju nakon raspisivanja ponovljenih lokalnih i beogradskih izbora a pre toga je rasprava o legitimitetu bila u centru pažnje naše javnosti, sve dok stranke opozicije nisu preuzele mandate u Narodnoj skupštini i time dale toliko potreban legitimitet naprednjačkom režimu. Kada se vodila politička akcija za dokazivanje očigledne izborne krađe u Beogradu A. Vučić je neprestano govorio da on ne želi krnji legitimitet formiranjem većine (kupovinom nekoliko tzv. opozicionih odbornika) u gradskoj Skupštini i na taj način je izuzetno važno pitanje legitimiteta uspeo da anulira i obesmisli što je kako se to kasnije pokazalo jedino njemu donelo stvarnu političku korist. Opozicione stranke okupljene oko pro-evropske Koalicije Srbija protiv nasilja koncentrisale su svoju političku borbu punih četiri meseca oko zahteva za stvaranje uslova za slobodne demokratske izbore u Beogradu i u preostalim lokalnim samoupravama. One su se opredelile da koriste tri pravca delovanja-internacionalizacija izborne krađe na prethodnim izborima što bi dovelo do formiranja odgovarajuće komisije EU čiji bi zadatak bio da ispita navode o izbornoj krađi, aktivnost kroz institucije sistema i pozivanje građana na proteste.

Pitanje bojkota posebno je dobilo na značaju nakon raspisivanja ponovljenih lokalnih i beogradskih izbora a pre toga je rasprava o legitimitetu bila u centru pažnje naše javnosti, sve dok stranke opozicije nisu preuzele mandate u Narodnoj skupštini i time dale toliko potreban legitimitet naprednjačkom režimu

Nijedan od ovih oblika delovanja nije dao opipljive rezultate, došlo je do pasivizacije i demoralisanja građana zbog neuspeha na prethodnim izborima i proevropska Koalicija Srbija protiv nasilja ušla je u pregovore sa predsednicom Narodne Skupštine koristeći preostalu institucionalnu priliku da uđe u ponuđeni “dijalog“ sa predstavnicima naprednjačke vlasti dajući im tako mogućnost da pokažu svoju“ dobru volju“ i „konstruktivnost“, što je samo još jedna u nizu marketinška predstava za unutrašnju političku upotrebu i pokazivanje tzv. međunarodnoj zajednici spremnost da se učestvuje u normalizaciji našeg političkog života.

Nakon prve sednice kolegijuma Narodne Skupštine na kojoj je se vodila rasprava o sprovođenju preporuka ODIRA i prihvatanja tri minimalna uslova opozicije za održavanje predstojećih lokalnih i beogradskih izbora bilo je sasvim jasno da predstavnici naprednjačke vlasti neće prihvatiti ove zahteve i da je njihova očigledna namera bila i ostala da što više obesmisle ovaj tzv. pregovarački proces kupujući vreme i fingirajući dijalog. Odričući se prvobitnog maksimalističkog zahteva za poništavanje decembarskih izbora na svim nivoima pro-evropska Koalicija Srbija protiv nasilja i Koalicija NADA potpisali su sa inicijativom PRO-GLAS, stvarajući tako što širi i sveobuhvatniji društveni pokret u borbi za slobodne i demokratske izbore, nekoliko minimalnih uslova čija je suština bila u stavu da „Ponovljeni beogradski izbori u kratkom vremenskom roku i odsustvu promene izbornih uslova neće biti ni slobodni ni pošteni i na njih ne pristajemo“. I to je bila ključna tačka kako se kasnije pokazalo nakon tzv. pregovora i dijaloga pro- evropske opozicije čije je izneveravanje dovelo u pitanje principijelnost i doslednost u donošenju„većinske „odluke da se ipak izađe na beogradske i ostale lokalne izbore bez obzira što je dobijena samo načelna saglasnost o nameri vladajuće oligarhije da učini što je moguće više u ispunjavanju izbornih uslova predviđenih preporukama ODIRA.

Prihvatanje trećeg uslova opozicije za spajanje beogradskih i lokalnih izbora samo je izraz dobre volje i gospodarske milosti A. Vučića i njegov dobro poznati marketinški manevar kojim on samo potvrđuje svoj diktatorski način vladavine

Međutim, bilo je za očekivati (jer to je već toliko puta korišćeni politikantski manevar A. Vučića) da će on 18. aprila, pošto su već ranije Zeleno levi front i Pokret slobodnih građana odlučili da izađu na izbore, doneti odluku da se spoje beogradski i lokalni izbori. I na taj način je bacio mamac i ostalim članicama Pro-evropske Koalicije Srbija protiv nasilja kao što je to učinio i 2020. godine spuštanjem cenzusa u toku izborne kampanje na tri posto i tako razbio mogućnost sprovođenja bojkota. On je iskoristio prvu pukotinu u do tada jedinstvenom i usaglašenom proevropski i građanski orijentisane opozicije i Koalicije NADA, ovim potezom uspeo je da im iz ruku izbije glavno političko uporište oličeno u jedinstvenom nastupu opozicionih stranaka na izborima , kao glavnog zahteva građana sa njihovih protesta, što je i donelo ozbiljan i veoma respektabilan rezultat na prethodnim parlamentarnim i lokalnim izborima. Pri tome bilo je jasno da su građani nagradili opozicione stranke što su sledile njihove zahteve za objedinjavanje opozicije i nijedna opoziciona stranka ne treba da se zavarava da to pokazuje njihovu političku snagu i ukorenjenost u biračkom telu.

Predstavnici pro-evropske Koalicije Srbija protiv nasilja koji su doneli odluku da učestvuju na predstojećim izborima, pozivajući se na fundamentalni princip većinskog odlučivanja, bez obzira što su i oni svesni da naprednjačka vlast nema stvarnu nameru da ispuni njihove minimalne zahteve iznete na tzv. pregovorima i dijalogu u Narodnoj Skupštini. Prihvatanje trećeg uslova opozicije za spajanje beogradskih i lokalnih izbora samo je izraz dobre volje i gospodarske milosti A. Vučića i njegov dobro poznati marketinški manevar kojim on samo potvrđuje svoj diktatorski način vladavine. Posebno je zanimljivo da se na taj način odlukom „većinskog“ dela pro-evropske opozicije dat i pristanak da se prihvati naprednjačka politikantska mantra o neophodnosti održavanja stabilnosti u političkom životu Srbije jer to omogućava i njihov izlazak na izbore dok bi zagovaranje i sprovođenje bojkota ovih nedemokratskih izbora narušilo političko jedinstvo koje iznad svega oličava A. Vučić. Svi pro-režimski mediji doneli su vest o tome da su nakon „pregovora i dijaloga „ u Narodnoj Skupštini ispunjeni svi zahtevi i uslovi koje su postavili predstavnici pro-evropske Koalicije, ali i Koalicije NADA i inicijative PRO-GLAS-a .Ovakvim ishodom pregovora očigledno može biti zadovoljna samo naprednjačka vlast jer je postigla svoj glavni cilj, obesmišljavanje zahteva za slobodne i demokratske izbore, širenje konfuzije u redovima opozicionih birača i razbijanje jedinstvenog nastupa opozicije.

Ovakvim ishodom pregovora očigledno može biti zadovoljna samo naprednjačka vlast jer je postigla svoj glavni cilj, obesmišljavanje zahteva za slobodne i demokratske izbore, širenje konfuzije u redovima opozicionih birača i razbijanje jedinstvenog nastupa opozicije.

Kao što je u vreme izborne kampanje za decembarske izbore uspeo da iskoristi stranku Zavetnika i eliminiše mogućnost nacionalnog okupljanja u jedinstveni izborni politički blok koji bi mogao biti izuzetno snažan i uticajan politički činilac u Narodnoj Skupštini. On bi   svakako insistirao na najvažnijim nacionalnim i državnim pitanjima vezanim pre svega za kritiku katastrofalne i izdajničke kosovske politike A. Vučića ali i dovođenje Srbije u podređeni kolonijalni položaj u odnosu na SAD i EU. Isto tako je za njega bilo od presudne važnosti da razbije jedinstvo pro-evropske Koalicije Srbija protiv nasilja i sebe predstavi kao jedinog garanta stabilnosti i istrajnog i nepokolebljivog borca za srpske nacionalne interese ali i „ državnika“ uvek spremnog da se suprotstavi velikim pritiscima EU i SAD, bez obzira što je evidentno da prihvata i sprovodi sve njihove naloge i dogovore a pre svega Briselski i Ohridski sporazum. On je i ovu kampanju za beogradske i lokalne izbore pretvorio u svojevrsni referendum o najvažnijim nacionalnim i državnim pitanjima( opstanak Republike Srpske, Kosovo i Metohija, prijem tzv. kosovske države u Savet Evrope, sprečavanje donošenja Rezolucije Generalne Skupštine UN o Srebrenici) i na taj način potisnuo u zadnji plan najznačajnija pitanja vezana za beogradske i lokalne izbore. Problem je u tome što pro-evropska Koalicija Srbija protiv nasilja nije se ni ranije a to ne čini ni sada, odgovorno i promišljeno oglašavala o ovim izuzetno značajnim nacionalnim i državnim temama što samo pokazuje da oni nemaju svest, osim koalicije NADA, da se ne može voditi delotvorna i uspešna politika u Srbiji a da se nema jasno određena i profilisana nacionalna politika.

Jedan od glavnih trbuhozboraca i pokajnički „disident“ u redovima SNS -a  pri tome i redovni kolumnista Politike kao izrazitog režimskog lista Vladimir Đukanović, precizno je odredio šta ovi izbori znače za opstanak naprednjačke vlasti i samog A. Vučića.“ Novi poraz za opoziciju značio bi političku smrt za najveći deo njenih lidera. Eventualni poraz vlasti bio bi početak njenog krunjenja, posebno pred lokalne izbore u više od sto lokalnih samouprava u junu, među kojima su gradovi poput Niša, Novog Sada, Subotice, Zrenjanina. Dakle bitka za Beograd ovog proleća je sve osim izbora. To je bitka na sve ili ništa. Što se tiče same kampanje, nemojte imati dilemu da će biti žešće prljava i ispod pojasa. Uostalom, ulog je politički život ili politička smrt. Kada je takav ambijent onda se sredstva ne biraju“.

I dočekao je svoj trenutak kada je Zeleno levi front jasno pokazao, sledeći pre svega svoje partijske i sektaške ideološke stavove ali i ubeđenje o svojoj “ narasloj „ političkoj snazi i uticaju, da će izaći na ove izbore, i to je bio dovoljan vidljiv znak da je predsednica Narodne Skupštine, koju inače odlikuje velika samostalnost u odlučivanju, u konsultacijama sa A. Vučićem kao članom SNS-a (naravno da je zaobiđen aktuelni „predsednik ove stranke) donese odluku o spajanju beogradskih i lokalnih izbora

Fingirani pregovori o izbornim uslovima samo su omogućili A. Vučiću da dobije potrebno vreme i prostor da iskoristi prvo kolebanje u redovima ujedinjenje pro-evropske Koalicije Srbija protiv nasilja. I dočekao je svoj trenutak kada je Zeleno levi front jasno pokazao, sledeći pre svega svoje partijske i sektaške ideološke stavove ali i ubeđenje o svojoj “ narasloj „ političkoj snazi i uticaju, da će izaći na ove izbore, i to je bio dovoljan vidljiv znak da je predsednica Narodne Skupštine, koju inače odlikuje velika samostalnost u odlučivanju, u konsultacijama sa A. Vučićem kao članom SNS-a (naravno da je zaobiđen aktuelni „predsednik ove stranke) donese odluku o spajanju beogradskih i lokalnih izbora. Odmah nakon ovog vladarskog milosrđa A. Vučića usledila je „većinska“ odluka stranaka iz koalicije Srbija protiv nasilja da izađu na predstojeće izbore uz obrazloženje da su načelno prihvaćeni njihovi zahtevi, da se nastavlja borba za razvlaščivanje naprednjačkog režima osvajanjem pojedini opština i Beograda a da je mogućnost bojkota označena kao politički suicid, besmisleni, prokockani i nedelotvorni način političke borbe ali i definitivno prosuto mleko. Glavna argumentacija za izlazak na predstojeće izbore (iz izraženu bojazan da neće doći do radikalnije promene izbornih uslova) sastoji se u tome da se ne sme napustiti borba i prepustiti i dalje SNS-u opštine, gradovi Niš, Novi Sad i Beograd, ali je posebno naglašavan argument da će se na taj način obezbediti jačanje stranačke infrastrukture   za sledeće izbore i pružiti zaštita stranačkim aktivistima na lokalnom nivou. Tako smo došli u situaciju sledeći ovu vrstu obrazloženja odluke o izlasku na izbore da su prilika i mogućnost stvaranja stabilnije i snažnije stranačke infrastrukture(nakon razbijanja jedinstva opozicije sasvim neizvesne pobede u nekoliko opština i gradova) važnija od principijelne i iznad svega dosledne borbe za slobodne i demokratske izbore na čijoj je osnovi i formirana proevropska opozicija i ostvarena saradnja sa Koalicijom NADA. Ova u osnovi politikantska i neprincipijelna argumentacija je još jednom pokazala da je glavna odlika našeg političkog i stranačkog života odsustvo načelnosti i poštovanja postignutih principijelnih dogovora i apsolutna dominacija uskih stranačkih ali i ličnih interesa i otvoreno izneveravanje izražene volje građana za stvaranje uslova za slobodne i demokratske izbore , jer oni su svojim protestima i aktivizmom pokazali da pre svega žele dosledno zalaganje za demokratske izbore umesto stranačke trgovine  i obezbeđivanje njihovih liderskih ambicija i sinekura.

Umesto toga dobili smo najavu da je došlo vreme za smenu generacija unutar opozicije i da dolazi novi talas opozicionih političkih lidera ( D. Veselinović, P. Grbović, M. Aleksić i R. Lazović) i to pre svega građanski i pro-evropski orijentisanih stranaka koje treba da preuzmu vodeću ulogu u redovima inače nejake i dezorganizovane opozicije, ona i sada deluje bez jasne izborne i organizacione strategije. Kada se sagleda delovanje pre svega Zeleno levog fronta (očigledno je da su oni procenili da su dovoljno politički ojačali i da je došlo konačno njihovo vreme da postanu politički i ideološki hegemon u redovima opozicije) i Pokreta slobodnih građana jasno se može videti njihov i izraziti   i jednostrani ideološki pristup. Nije naravno slučajno da je njihova odluka o izlasku na ove pseudo izbore usledila nakon(apsolutno neprihvatljivog) prisustva ambasadora SAD K. Hila na sednici kolegijuma Narodne Skupštine .I tzv. nezavisni , profesionalni i objektivni mediji u velikoj meri podržavaju nastupanje te samoizvikane nove generacije opozicionih i evro-atlantistički orijentisanih lidera.

U nedeljniku Vreme jedan od veoma neutemeljeno ambicioznih pretendenata na vodeću lidersku poziciju Dobrica Veselinović (teško je dokučiti i objasniti šta ga za takvu ulogu preporučuje) je pre donošenja „većinske „ odluke o izlasku na izbore izjavio. “Pitanje danas za našu Koaliciju Srbija protiv nasilja- do toga ćemo doći dogovorom- jeste da li ćemo ostati u   ovom formatu, a mišljenja sam da je on dosegao svoj limit, odnosno da će se taj format menjati, širiti ili sužavati. Ali opet ponavljam: ostajemo posvećeni saradnji i jedinstvu opozicije i na to vlast nema odgovor. Mi, Zeleno levi front, govorili smo da je ovaj format potrebno revidirati ali ne u pravcu toga da sva opozicija bude zajedno na jednoj listi. Smatram da saradnja sa koalicijom NADA ne bi izvukla mogući broj ljudi na birališta da bi ljudi govorili: Ne mogu da glasam za tog i tog zato što je na listi sa tim i tim“.

Najbolji odgovor na ove očite primere ideološkog sektaštva dao je filozof Slobodan Divjak ali on ne dopire do ljudi koji nisu spremni na stvarni dijalog i uvažavanje političkih razlika bez obzira što se toliko pozivaju na uzvišene principe liberalizma, evropske vrednosti i poštovanje političkog pluralizma

Ovi stavovi su izneti pre donošenje zajedničke odluke o izlasku na izbore ili bojkotu i on je svedočanstvo o ideološkom sektaštvu, isključivosti , precenjivanju svo tzv. liderskog   značaja i stranke kojoj pripada i nikako nisu dokaz i izraz posvećenosti saradnji i ostvarivanju jedinstava opozicije. Naprotiv, oni samo pokazuju političku nezrelost i nedoraslost ove političke grupacije koja je svoje političke, ideološke i lične interese i ambicije stavila iznad ostvarivanja glavnog cilja građana- dosledne i principijelne borbe za slobodne i demokratske izbore. Svetislav Krstić član zeleno levog fronta i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu je otvoreno negirao značaj inicijative PRO-GLAS   zastupajući stav “ Ali ozbiljne političke organizacije ne može obavezivati politički stav ljudi koji su u toj oblasti amateri. Političke odluke moraju da donose političke organizacije“. O ideološkom ekskluzivizmu i sektaštvu svedoči i pisac Dejan Atanacković. “Sve dok se opozicija bude koprcala u mulju ideološko-vrednosne bezobličnosti, ostavljajući po strani ključne građanske i identitetske borbe, sve dok budemo razglabali u nužnosti stapanja levih i desnih , sa sve onima za koje se unapred zna ili sa izvesnošću naslućuje da igraju za režim, i sve dok građanska i evropska Srbija ne bude imala svoju jasnu i doslednu političku opciju koja se neće zajedno sa režimom kriti iza Kosova, koja će znati da nema nijedne druge pobede osim pobede građanske i evropske Srbije, ukratko, neće dotad biti ni podrške, ni pokrića, ni snage, ni politike da se bilo šta menja, sem da se obezbedi poneko mesto u pozorištu besmisla“. Dragan Velikić pisac i istaknuti borac za ljudska prava i evropske vrednosti demonstrirao nam je kako izgleda njegovo viđenje slobode misli i tolerancije.“ Mislim da je ključ u ljudima koji ne izlaze na izbore, i zato nemam razumevanja za one koji na dan glasanja ostanu kod kuće i čekaju da neko drugi obavi smenu vlasti. Prema takvima osećam samo prezir“. Najbolji odgovor na ove očite primere ideološkog sektaštva dao je filozof Slobodan Divjak ali on ne dopire do ljudi koji nisu spremni na stvarni dijalog i uvažavanje političkih razlika bez obzira što se toliko pozivaju na uzvišene principe liberalizma, evropske vrednosti i poštovanje političkog pluralizma. “Hteo bih da istaknem da ujedinjena opozicija treba da odbaci uobičajenu podelu na tzv. građanske i tzv. nacionalne, desničarske stranke, jer ona zbunjuje same građane. Ovo ističem zbog toga što naznačena podela zamagljuje glavnu opasnost koja se nadvila nad Srbijom- a to je bujanje antiparlamentarizma za šta je najodgovornija sadašnja vlast koja razgoreva klimu antiparlamentarizma, svojim despotskim anti- demokratskim načinom vladavine, iako nastoji da ga prikriva parlamentarnom ornamentikom“.

Postoje i nastojanja da se bojkot stigmatizuje kao isprazno moralisanje u politici, sudeći po ovako iznetom stanovištu moral nema šta više da traži ne samo u našem političkom životu. To je pogubno mišljene vezano za savremenu pojavu post-demokratije koju oličava negiranje značaja i uticaja moralnih i etičkih principa u vođenju političkih procesa. Upravo je vraćanje morala i načelnosti od izuzetnog značaja za oživljavanje samog pojma politike koja je danas pretvorena u pragmatičnu političku veštinu zastupanja real-politike i podelu partijskog plena

Bez obzira što se u našoj javnosti istrajno stvara utisak i atmosfera da bojkot kao radikalno sredstvo političke borbe nema smisla i da nikada nije dao ozbiljne i političke rezultate i posledice jasno je da ova diktatorska vlast nema jedino odgovor na bojkot jer je on najozbiljnije i delotvorno sredstvo kojim se dovodi u pitanje ne samo legitimitet izbora već pre svega uspostavljeni diktatorski načina vladavine . Bez obzira što su opozicione stranke ulaskom u narodnu Skupštinu dale legitimitet ovom zakonodavnom telu A. Vučić je   svestan da bez konstituisanja Skupštine grad Beograda nakon održanih lokalnih izbora još uvek poseduje samo kako je on to nazvao krnji legitimitet. Zato će sve učiniti da ne izgubi izbore u Beogradu , jer je ne samo politički ulog izuzetno veliki i tiče se mogućeg rušenja njegovog dugo građenog imidža političara koji pobeđuje na svim izborima, od mesne zajednice do republičkog Parlamenta. Bojkot izbora nije izraz pasivizacije i odustajanja od političke borbe, naprotiv, on je aktivni izraz korišćenja prava na pobunu i nepristajanja na rušenje osnovnih demokratskih vrednosti i načela slobodnih i demokratskih izbora, podele vlasti i uvažavanja interesa i zahteva građana. Zato se i pribegava dezavuisanju i obesmišljavanju mogućnosti bojkota jer se na taj način izlaskom na ove unapred nameštene nedemokratske izbore stvara privid vođenja demokratskog procesa a u stvari se pokazuje da se gubi osnovna razlika između opozicionih stranaka koje izlaze na izbore i vladajućih struktura jer su spremni da učestvuju u svojevrsnoj političkoj trgovini zanemarujući prethodno postignute dogovore o doslednom zalaganju za ostvarivanje uslova za slobodne i demokratske izbore. Postoje i nastojanja da se bojkot stigmatizuje kao isprazno moralisanje u politici, sudeći po ovako iznetom stanovištu moral nema šta više da traži ne samo u našem političkom životu. To je pogubno mišljene vezano za savremenu pojavu post-demokratije koju oličava negiranje značaja i uticaja moralnih i etičkih principa u vođenju političkih procesa. Upravo je vraćanje morala i načelnosti od izuzetnog značaja za oživljavanje samog pojma politike koja je danas pretvorena u pragmatičnu političku veštinu zastupanja real-politike i podelu partijskog plena.

Pri tome se insistira da je opozicija koja izlazi na izbore uspela da ostvari određeni pomak i iznudila značajne ustupke i tako dala legitimitet tzv. skupštinskom dijalogu pozivajući se na neophodnost postizanja i uvažavanja nužnosti kompromisa kako ne bi došlo do daljeg produbljavanja post-izborne krize. B. Pekić nije negirao potrebu postojanja kompromisa u politici ali treba voditi računa o ozbiljnom i dalekosežnom upozorenju koje je on izrekao.“ Kompromis je stari, lukavi glodar svih velikih podviga. Kod svakog kompromisa o ozbiljnim stvarima presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi trošenja sveće. Mogao bi se izvesti zakon po kome je : korist od kompromisa obrnuto je proporcionalna njegovoj dubini, ukoliko je kompromis veći, utoliko je korist od njega manja, dok vas oni najveći po pravilu, ostavljaju praznih šaka“. Ne treba prenebregavati da bojkot unosi i dinamiku u naš umrtvljeni politički život jer je jedino on kombinovan sa drugim političkim sredstvima političke borbe(protesti građana, različite društvene inicijative, delovanje i uticaj javnosti)doveo do stvarnih ustupaka naprednjačke vlasti što se ogledalo u smanjivanju izbornog cenzusa i skraćivanju skupštinskog mandata i oročavanja funkcionisanja vlade čemu smo i nedavno svedočili.

Nastala podela u pro-evropskoj Koaliciji Srbija protiv nasilja na stranke koje su „većinski“ odlučile da izađu na lokalne i beogradske izbore i stranaka koje su ostale vezane dogovorom potpisanim sa PRO-GLASOM u Martu mesecu iznela je u prvi plan pitanje doslednosti i pridržavanja postignutih dogovora u borbi za stvaranje uslova za slobodne i demokratske izbore. Naročito što je bio postignut sporazum oko doslednog pridržavanja odluke o donošenja Ustavnog zakona kojim je predviđeno da beogradski i lokalni izbori budu u istom terminu i to onda i u vreme kada budu obezbeđeni uslovi za demokratske izbore predviđeni sveobuhvatnim   sprovođenjem preporuka ODIRA. Na ovom predlogu Ustavnog zakona su radili članovi pravnog tima pro-evropske Koalicije Srbija protiv nasilja zalažući svoje ekspertsko znanje i profesionalni ugled. Doživeli su da budu neodgovorno dezavuisani od strane predstavnika nove generacije opozicionih političara, jer njihovi stranački i lični interesi , politički pragmatizam i mogućnost građenja stranačke infrastrukture bili su snažniji i značajniji od dosledne odbrane temeljnih principa demokratskog odlučivanja i načela odbrane dostojanstva i zalaganja za slobodne izbore. O tom su najbolje svedočili neposredni učesnici u delovanju pravnog tima, oni svakako spadaju u najznačajnije faktore koji su svojim radom i znanjem doprineli razobličavanju mehanizma izbornog inžinjeringa kojim se i danas služi naprednjačka vlast bez obzira što su dali načelnu saglasnost za sprovođenje preporuka ODIRA i prihvatanje minimalnih opozicionih uslova.

Četvrotomesečna neodlučnost nakon decembarskih izbora 2023. godine, širenje konfuzije među glasačima opozicije, neodgovorno poigravanje sa načinom borbe za demokratske i slobodne izbore ali i sa temom bojkota pokazalo je vapijući nedostatak ozbiljne izborne i organizacione strategije opozicije ali i odlučne i dosledne posvećenosti da se stranački interesi i nikada dovoljno suspregnuti lični interesi i liderske sujete podrede zahtevima i težnjama građana kako bi se principijelnošću i vernošću istrajnoj borbi obezbedio što širi prostor i uslovi za sprovođenje slobodnih i demokratskih izbora

O tome je govorio profesor Ustavnog prava Tanasije Marinković, član RIK-a ispred pro-evropske Koalicije Srbija protiv nasilja „ Deo koalicije SPN, stranke koje su ušle u izborni proces, te stranke su napustile borbu za izborne uslove.Na tom sastanku je jasno rečeno da ovo o čemu govorimo se uopšte ne odnosi na izbore zakazane za 2. Jun. Da li će izbori biti legitimni. Zavisiće od izlaznosti na njima. To će pokazati da li će građani pristali na ovu igru A. Vučića. I biće vid legitimizacije, ne samo svih onih koj izađu, tih izbora, nego legitimizaciju krađe koja se desila, jer nismo nastavili borbu, mi smo uprkos svemu tome okrenuli drugi obraz, da nam se lupi šamar. Izlazak na izbore je donošenje poklona na ruke A. Vučiću“. Ove stavove profesora Tanasija Marinkovića dodatno je argumentovala pravnica Sofija Mandić čije je delovanje u izbornom procesu bilo od velike važnosti i značaja. U tekstu Odgovor koga nema ona kaže.“ Kako je percepcija izbora u Srbiji danas dijametralno suprotna od one iz 2020, odluka opozicije o izlasku na izbore može biti samo akt legitimizacije izbora iz 2. juna kao slobodnih. Međutim, ako je izlazak na izbore ujedno i tačka na pritisak da se izborni uslovi usklade s demokratskim principima, cena koju će građani Srbije platiti zbog izlaska opozicije na izbore 2. juna biće daleko veća od cene koju će platiti partijske strukture zbog neizlaska na izbore. Ovih dana, predstavnici Koalicije Srbija protiv nasilja s pravom su isticali da je pri odluci o izlasku na izbore važno očuvati zajedništvo. To je istina, ali zajedništvo uvek počiva na zajedničkim ciljevima i vrednostima. Važno je bilo sačuvati zajedništvo samo ako ono opstaje na istim ciljevima i vizijama demokratske budućnosti“.

Četvrotomesečna neodlučnost nakon decembarskih izbora 2023. godine, širenje konfuzije među glasačima opozicije, neodgovorno poigravanje sa načinom borbe za demokratske i slobodne izbore ali i sa temom bojkota pokazalo je vapijući nedostatak ozbiljne izborne i organizacione strategije opozicije ali i odlučne i dosledne posvećenosti da se stranački interesi i nikada dovoljno suspregnuti lični interesi i liderske sujete podrede zahtevima i težnjama građana kako bi se principijelnošću i vernošću istrajnoj borbi obezbedio što širi prostor i uslovi za sprovođenje slobodnih i demokratskih izbora.