Autoritarni i narcisoidni vladar koji donosi iracionalne odluke

Nisam kvalifikovan da ocenjujem bilo čije zdravstveno stanje, ponajpre ono o kojem jedino mogu da govore psihijatri. Zato, zbunjen neobičnim ponašanjem predsednika Republike još pre devet godina upitah jednog psihijatra šta misli o mojim laičkim slutnjama i odgovor je bio: „Možda si u pravu, ima tu nešto, ali bez ozbiljnog detaljnog psihijatrijskog pregleda pacijenta, a ti pregledi su složeni, ne mogu ništa da kažem…“

Našim Ustavom i zakonima nije utvrđeno da mandat predsednika Republike prestaje i u slučaju trajne nesposobnosti da obavlja dužnost, niti mogućnost da se uputi na obavezan psihijatrijski pregled u slučaju sumnje na psihičku bolest i potrebe utvrđivanja sposobnosti da dužnost obavlja.

Paradoksalno, za ocenu sposobnosti za stupanje na funkcije, u redove policije i vojske obavezan lekarski pregled je moguće da se propiše, za najviše političke funkcije nije. Po Zakonu o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama, ako takva osoba ugrožava sebe ili druge, moguć je obavezan psihijatrijski pregled. I to je razumljivo i opravdano, ali je zaista više nego upitno zašto je to moguće kada neko sa mentalnim smetnjama ugrožava npr. svog komšiju, a nije u slučaju kada neko takav ugrožava milione ljudi i državu kojoj je predsednik. Zato, u neko srećnije vreme valja razmišljati o uvođenju takve mogućnosti u pravni sistem Srbije, a mnogi aspekti sadašnje političke i društvene krize na tu potrebu imperativno ukazuju.

Moram reći da mi je najveći broj sagovornika kojima sam tokom proteklih godina te svoje strepnje izneo rekao da preterujem, čak onako, sa smeškom, koji sam razumeo onako kako je jedino moguće – ne budali čoveče! Stvari su se promenile, sada najčešće kažu da sam bio u pravu.

Ponavljam: kao medicinski laik nemam nikakvo pravo da izričem tvrdnje o onome o čemu bi trebalo da svoju reč kažu lekari. Ali, ko može da mi ospori pravo da ponovo razmišljam o onome što prosto bode oči i tragam za istim odgovorima kao što sam to činio i pre devet godina, a nisam naišao na jedino merodavne, stručne odgovore.

Na to sam podstaknut uočavajući kako predsednik Republike donosi, podstiče donošenje ili odobrava brojne iracionalne odluke, štetne čak i po ono do čega mu je jedino stalo: podršku za opstanak na vlasti i ulepšavanje slike o sebi u javnosti. Da ne pominjem njegove odluke koje su štetne po celokupno društvo i državu Srbiju, o tome se (da li?) dosta zna, ali da pored jačanja svakovrsne represije i onog izgrađenog nadzemnog podzemlja zvanog Ćacilend, kojim je sebi podario nadimak Vrhovni Ćaci, podsetim na samo jednu od onih odluka koje su toplo pozdravljene od nas, njegovih političkih protivnika: zabrana da se građanima koji pešače iz raznih krajeva Srbije ka Novom Sadu omogući noćenje u objektima koji su u vlasništvu države. Time je, na našu radost, „pešacima“ kao jedinu mogućnost ostavio smeštanje u domovima meštana i time im isposlovao najefikasniju moguću kampanju „od vrata, do vrata“. Istini za volju, to može da uradi, izvinite na izrazu, samo politička budala.

Ali, da li je u pitanju samo trenutni pad koncentracije? Hajde da tragamo zajedno, nedostatak medicinskog obrazovanja nadoknađujući pretraživanjem sajtova medicinskih ustanova i uz pomoć veštačke inteligencije – Chat GPT-a. Evo šta može da se sazna o simptomima nekih psihičkih bolesti.

Narcisoidnost (narcisoidni poremećaj ličnosti) je trajni poremećaj ličnosti čiji su simptomi:
• arogancija
• fantaziranje o neverovatnom uspehu
• zahtevanje stalnog divljenja od strane okoline
• manipulativno ponašanje i iskorištavanje drugih u sopstvenu korist
• preteran osećaj samoživosti i važnosti
• nerazumne želje i zahtevanje da i od strane drugih uvek budu ispunjene
• nedostatak empatije
• eksplozivan bes…

Drugde se može pročitati gotovo identično:
• prenaglašeni osećaj sopstvene važnosti. Preuveličavanje sopstvene sposobnosti i postignuća… bez stvarnih rezultata koji to dokazuju
• opsednutost fantazijama o neograničenom uspehu, moći, briljantnosti…
• uverenje da je „poseban“, jedinstven…
• potreba za prekomernim divljenjem i pažnjom
• eksploatativnost – koristi druge da bi postigao svoje ciljeve
• arogantno, oholo ponašanje i stavovi
• nedostatak empatije…

Manija je endogena psihoza. „Može se definisati kao poremećaj, odnosno kao stanje sa abnormalno i konzistentno povišenim, ekspanzivnim i razdražljivim raspoloženjem. Ovakvo povišeno raspoloženje je često praćeno uzbuđenjem, vrlo visokim nivoima energije, preteranom aktivnošću, uznemirenošću, preteranim optimizmom, osećajem grandioznosti, ali i narušenom sposobnošću rasuđivanja.“

Simptomi manije:
• povišeno raspoloženje, nivoi energije i aktivnosti
• smanjena potreba za snom
• uverenost o sopstvenoj posebnosti, nadarenosti
• osećanje uznemirenosti, razdražljivost i svadljivost
• megalomanske i grandiozne ideje
• psihotični simptomi: sumanute ideje, halucinacije, bizarne misli…Eto, kao laiku sve ovo mi izaziva strepnju. Jer, takođe piše da „kada autoritarni vladar ima narcisoidni poremećaj ličnosti ili manične epizode, njegove psihičke osobine postaju sastavni deo državne politike, jer u takvim režimima sistem ne ograničava ličnost vladara, nego se sistem podređuje njoj… pa su štetne posledice održavanja režima strahom i obmanom veoma teške i dugoročne po institucije, građane i državu.“ Jer…

Kod narcisoidnog poremećaja vladar:
• ne razlikuje državu od sebe
• traži stalno divljenje, pa se stvara kult ličnosti
• oseća zavist i prezir prema sposobnim i samostalnim pojedincima, pa se okružuje poltronima i poslušnicima, dok kompetentni bivaju marginalizovani
• laž, propagandu i represiju koristi kao način odbrane ega.

Kod manije:
• donosi odluke bez konsultacija i planiranja, često sa katastrofalnim ishodom
• ulazi u rizične projekte (npr. političke avanture, ratove, megalomanske investicije)
• troši državne resurse nepromišljeno…

Najzad, pošto mojoj upitanosti nema kraja, mislim se da li je nešto od navedenog uzrok donošenja štetnih i opasnih odluka ili je samo reč o odlukama neodgovornog moćnog političara manipulatora koji veruje da je većina građana glupa i u neograničenu moć kontrolisanih medija.

Voleo bih da stručnjaci reše ovu dilemu.

Autor je član Predsedništva Novog DSS