Ауторитарни и нарцисоидни владар који доноси ирационалне одлуке

Нисам квалификован да оцењујем било чије здравствено стање, понајпре оно о којем једино могу да говоре психијатри. Зато, збуњен необичним понашањем председника Републике још пре девет година упитах једног психијатра шта мисли о мојим лаичким слутњама и одговор је био: „Можда си у праву, има ту нешто, али без озбиљног детаљног психијатријског прегледа пацијента, а ти прегледи су сложени, не могу ништа да кажем…“

Нашим Уставом и законима није утврђено да мандат председника Републике престаје и у случају трајне неспособности да обавља дужност, нити могућност да се упути на обавезан психијатријски преглед у случају сумње на психичку болест и потребе утврђивања способности да дужност обавља.

Парадоксално, за оцену способности за ступање на функције, у редове полиције и војске обавезан лекарски преглед је могуће да се пропише, за највише политичке функције није. По Закону о заштити особа са менталним сметњама, ако таква особа угрожава себе или друге, могућ је обавезан психијатријски преглед. И то је разумљиво и оправдано, али је заиста више него упитно зашто је то могуће када неко са менталним сметњама угрожава нпр. свог комшију, а није у случају када неко такав угрожава милионе људи и државу којој је председник. Зато, у неко срећније време ваља размишљати о увођењу такве могућности у правни систем Србије, а многи аспекти садашње политичке и друштвене кризе на ту потребу императивно указују.

Морам рећи да ми је највећи број саговорника којима сам током протеклих година те своје стрепње изнео рекао да претерујем, чак онако, са смешком, који сам разумео онако како је једино могуће – не будали човече! Ствари су се промениле, сада најчешће кажу да сам био у праву.

Понављам: као медицински лаик немам никакво право да изричем тврдње о ономе о чему би требало да своју реч кажу лекари. Али, ко може да ми оспори право да поново размишљам о ономе што просто боде очи и трагам за истим одговорима као што сам то чинио и пре девет година, а нисам наишао на једино меродавне, стручне одговоре.

На то сам подстакнут уочавајући како председник Републике доноси, подстиче доношење или одобрава бројне ирационалне одлуке, штетне чак и по оно до чега му је једино стало: подршку за опстанак на власти и улепшавање слике о себи у јавности. Да не помињем његове одлуке које су штетне по целокупно друштво и државу Србију, о томе се (да ли?) доста зна, али да поред јачања сваковрсне репресије и оног изграђеног надземног подземља званог Ћациленд, којим је себи подарио надимак Врховни Ћаци, подсетим на само једну од оних одлука које су топло поздрављене од нас, његових политичких противника: забрана да се грађанима који пешаче из разних крајева Србије ка Новом Саду омогући ноћење у објектима који су у власништву државе. Тиме је, на нашу радост, „пешацима“ као једину могућност оставио смештање у домовима мештана и тиме им испословао најефикаснију могућу кампању „од врата, до врата“. Истини за вољу, то може да уради, извините на изразу, само политичка будала.

Али, да ли је у питању само тренутни пад концентрације? Хајде да трагамо заједно, недостатак медицинског образовања надокнађујући претраживањем сајтова медицинских установа и уз помоћ вештачке интелигенције – Цхат ГПТ-а. Ево шта може да се сазна о симптомима неких психичких болести.

Нарцисоидност (нарцисоидни поремећај личности) је трајни поремећај личности чији су симптоми:
• ароганција
• фантазирање о невероватном успеху
• захтевање сталног дивљења од стране околине
• манипулативно понашање и искориштавање других у сопствену корист
• претеран осећај саможивости и важности
• неразумне жеље и захтевање да и од стране других увек буду испуњене
• недостатак емпатије
• експлозиван бес…

Другде се може прочитати готово идентично:
• пренаглашени осећај сопствене важности. Преувеличавање сопствене способности и постигнућа… без стварних резултата који то доказују
• опседнутост фантазијама о неограниченом успеху, моћи, бриљантности…
• уверење да је „посебан“, јединствен…
• потреба за прекомерним дивљењем и пажњом
• експлоатативност – користи друге да би постигао своје циљеве
• арогантно, охоло понашање и ставови
• недостатак емпатије…

Манија је ендогена психоза. „Може се дефинисати као поремећај, односно као стање са абнормално и конзистентно повишеним, експанзивним и раздражљивим расположењем. Овакво повишено расположење је често праћено узбуђењем, врло високим нивоима енергије, претераном активношћу, узнемиреношћу, претераним оптимизмом, осећајем грандиозности, али и нарушеном способношћу расуђивања.“

Симптоми маније:
• повишено расположење, нивои енергије и активности
• смањена потреба за сном
• увереност о сопственој посебности, надарености
• осећање узнемирености, раздражљивост и свадљивост
• мегаломанске и грандиозне идеје
• психотични симптоми: сумануте идеје, халуцинације, бизарне мисли…Ето, као лаику све ово ми изазива стрепњу. Јер, такође пише да „када ауторитарни владар има нарцисоидни поремећај личности или маничне епизоде, његове психичке особине постају саставни део државне политике, јер у таквим режимима систем не ограничава личност владара, него се систем подређује њој… па су штетне последице одржавања режима страхом и обманом веома тешке и дугорочне по институције, грађане и државу.“ Јер…

Код нарцисоидног поремећаја владар:
• не разликује државу од себе
• тражи стално дивљење, па се ствара култ личности
• осећа завист и презир према способним и самосталним појединцима, па се окружује полтронима и послушницима, док компетентни бивају маргинализовани
• лаж, пропаганду и репресију користи као начин одбране ега.

Код маније:
• доноси одлуке без консултација и планирања, често са катастрофалним исходом
• улази у ризичне пројекте (нпр. политичке авантуре, ратове, мегаломанске инвестиције)
• троши државне ресурсе непромишљено…

Најзад, пошто мојој упитаности нема краја, мислим се да ли је нешто од наведеног узрок доношења штетних и опасних одлука или је само реч о одлукама неодговорног моћног политичара манипулатора који верује да је већина грађана глупа и у неограничену моћ контролисаних медија.

Волео бих да стручњаци реше ову дилему.

Аутор је члан Председништва Новог ДСС