Посебан проблем је што опозиција више нема утицај у дубини друштва. Она је маргинализована и нема јаких локалних представника,а остала је и без озбиљније инфраструктуре, иако се упорно позива на снагу своје организације, која је у последњим годинама ишчилела са губитком политичке моћи и власти.

 Председница бирачког одбора на бирачком месту број 81 у Земуну, госпођа Нада Илић, ми је подметнула да потпишем записник који се потписује на крају. Потписивање тога приписујем свом неискуству, јер сам се тог јутра најмање надала оваквом епилогу. Очекивала сам да ћемо записник потписати и ујутру – на отварању, и увече – на затварању бирачког места

Врховна законодавна власт је у потпуности дезавуисана тако што је парламентарни рад одложен на одређено време док се не заврше избори и успостави отворени ауторитарни напредњачки поредак. Ради се о лако уочљивом сразу између ова два државна система, једног  скривеног и другог који препознајемо у свакодневном политичком и друштвеном животу. 

 Могу ли ови избори да промене нешто или бар да отворе процес излечења болесног организма званог Србија? Без хируршког реза и одстрањења онога што је малигно, шансе неће бити. Избори су прилика да се крене и направи први у низу корака, а дуг је пут до опоравка.

Политички програм који износи Александар Поповић је по систему „ни рибе ни девојке“, „нити смрди нит’ мирише“, „ни вода, ни вино“ са главним циљем да критика према постојећем режиму буде благотворитељна. Он се каратерише, његовим сопственим речима казано, да се он не бори за промену власти, већ жељом за променом политике. Ако је тако, а тако јесте, зашто се Александар Поповић уопште кандидова? Па управо због тих 1%.

Страх на наше очи нестаје, копни и ослобођени духови се преображавају у оличења храбрости. Нешто што скоро нисмо видели на лицима напаћеног и измученог народа. И што је још важније, он је још једини који може да на политичкој сцени разреши најчувенији Гордијев чвор - активирање окорелих апстинената.

Што се Александра Вучића тиче верујем да ће у времену које је пред нама он постати ружна прошлост у сећањима Срба и да ће наћи своје место на сметлишту историје,  уз молбу господу Богу да његова издаја, буде последња издаја на Косову и Метохији. 

Кога ли то на Западу истина занима? Запад креира истину бомбама, уценама, демонизацијом и откидањем територија. Узгред речено, српска власт би требало да се упита, зашто Албанце, са својим провокативним понашањем, не занима „регионална сигурност“ ни мир?.