Од избора за председавајућег ГС УН мета сам организоване кампање

Реаговање на текст Тамаре Skrozza "Усиљени марш до Ист Ривера", "Време", 13.9.2012.

Упркос наглашеном савету аутора текста "Усиљени марш до Ист Ривера", да се "мудрост одређује оним што оћутиш", из поштовања према читаоцима "Времена", јавности у Србији, институцији на чијем сам челу донедавно био, као и важном међународном телу којем председавам у име своје земље, овај пут то ипак не могу да учиним. Увек сам се трудио да се сконцентришем на посао који обављам и да у складу са тим не одговарам на провокације и подметања, али желим да скренем пажњу на то да стил ове клевете непримерено баца љагу на јавну функцију коју сам вршио и урушава капацитет за обављање актуелног посла, за који верујем да може бити вишеструко користан за Србију.

Тешко ми је да прихватим да се један реномирани часопис као што је "Време" саглашава са увредљивим речником аутора поменутог текста који моје изјаве карактерише као "лажи, фразетине и бесмислице", моје понашање оцењује као "неискусније него шефа месне заједнице подавалског села", о мом карактеру каже да сам "склон да слажем", да не набрајам даље. Чак и да је за "Време" нормално и уобичајено да се на овај начин пише портрет савременика, не разумем зашто макар није уложен минималан напор да се тешке оптужбе наведене у тексту провере? Као да све то није довољно, аутор у појединим моментима прелази границу уљудности када коментарише моју породицу и "педигре". И поред учесталих медијских напада којима сам изложен од избора у име своје земље на место председника Генералне скупштине Уједињених нација, још увек не желим да верујем у могућност наручених и плаћених текстова у угледним недељницима. А да ли "лажем", или сам предмет организоване кампање из одређеног интереса, нека читаоци "Времена" сами процене на основу следећих аргумената.

О спољној политици која је вођена док сам био министар спољних послова препуштам свакоме да донесе сопствени суд и уважавам свачије право на мишљење, без обзира на академске и професионалне референце. Напомињем ипак да је она била предмет сагласности свих релевантних политичких снага у Србији, што се видело и за време изборне кампање. Србија је данас у статусу кандидата за ЕУ, има стратешко партнерство са Русијом и Кином и динамичну сарадњу са многим земљама широм света. Покушају да се Косово једнострано отцепи супротставили смо се мирно, дипломатским средствима, на начин којим смо задобили поштовање чак и оних који се са нама фундаментално разилазе по овом питању.

Немам ништа против тога да аутор резултате спољне политике оцењује као "у најмању руку амбивалентне", јер је његово право да дâ и такву оцену. Спорим му само право да користи неистине да би је поткрепио. Моје лично мишљење је да је међународна заједница о тим резултатима и укупном угледу наше дипломатије имала прилику да се директно изјасни приликом избора Србије за председавање ОЕБС-у и Генералној скупштини УН-а.

Никада нисам "лупао шаком о сто", већ сам на министарској конференцији Јадранско-јонске иницијативе у Загребу, на коју алудира аутор, изговорио од речи до речи следеће: "Србија и Хрватска имају кључну улогу у процесу помирења и регионалне сарадње. Тако није било увек. Сетимо се страшних догађаја који су се десили у Вуковару, сетимо се етничког чишћења Срба за време операције ‘Олуја’. То мрачно доба се никада више не сме поновити и у новој декади треба да свесно донесемо одлуку да окренемо нову страницу." Шта сам тачно лоше или неистинито рекао? Моје убеђење остаје да се искрено помирење и окретање будућности остварују кроз обострано поштовање и истину, а не кроз концесије и жигосање само једне стране. Партнерство се не постиже затварањем очију пред сопственим жртвама, јер се тако само потхрањују будући сукоби.

Односи у региону су данас добри, упркос сложеном наслеђу. Када поштујемо себе, лакше задобијамо поштовање и поверење других, тако да је Србија у периоду 2011/12. председавала са чак пет регионалних иницијатива, без иједне примедбе суседа. Србија је прва земља Западног Балкана која је, гласовима 56 држава чланица, укључујући и све из региона, добила председавање ОЕБС-у, кључном организацијом северне хемисфере за сарадњу у области безбедности, спречавања конфликата и људских права.

Нећу коментарисати наводе о мом статусу и угледу у Демократској странци, јер у Њујорку желим да служим својој земљи носећи дрес репрезентације, не своје странке, нити свој лични. О странци сам говорио за време изборне кампање, затим на њеним релевантним органима, а о свом будућем ангажману сам се изјаснио гостујући на Дневнику јавног сервиса, непосредно пред одлазак из Београда. Коментарисаћу само грубе неистине из навода у тексту.

За сваку државу наступ њеног председника на високој дебати у Генералној скупштини УН-а представља један од најважнијих спољнополитичких момената током године, јер тада он има јединствену могућност да практично свим својим колегама из света, уз максималну пажњу међународне јавности, изложи визију и циљеве своје земље. Аутор текста тврди да сам слагао у вези са редоследом говорника на високој дебати у септембру. Редакцији "Времена" достављам Правила процедуре Генералне скупштине УН-а, где експлицитно стоји да су само прва два шефа државе одређена протоколом, а да је остатак листе предмет договора и усаглашавања. Такође достављам и списак говорника у претходних десет година, где се јасно види да нема аутоматизма између треће позиције на листи говорника и националности председника Генералне скупштине УН-а. (Вук Јеремић је редакцији „Времена" послао у ПДФ формату материјале који поткрепљују његову тврдњу).

Држава чији представник председава Генералној скупштини УН-а има у том периоду додатну видљивост на међународној сцени, па тиме и прилику да ефектније заступа своје интересе. Међутим, у појединим медијима се прво оспорава значај и потенцијал ове функције, а онда се истовремено потцењују конкретни резултати који се остваре под њом, са изговором да је све лако и аутоматски када земља председава Генералној скупштини УН-а. Намеће се закључак да је циљ ове кампање да се по сваку цену унизи и саботира председавање Србије Генералној скупштини УН-а, без обзира на конфликтне и међусобно искључиве аргументе који се у том циљу користе.

Потпуно су неаргументовани покушаји аутора текста да ме прикаже као неког бахатог расипника. Наводи се као извор текст из "Курира" када се тврди да су "грађани Србије" финансирали моју "изричиту жељу" да током састанка Организације за црноморску економску сарадњу одседнем у хотелу "са погледом на Босфор". Иако је чак и у поменутом тексту пренета званична информација Министарства спољних послова да су турски домаћини сносили све трошкове смештаја, као и да су они одредили хотел за све гостујуће делегације, аутор из неког разлога игнорише једини именовани извор "Курира" и позива се само на одавно демантовани наслов. Са каквом намером и мотивом се овако отворено обмањује јавност у Србији?

Аутор "Времена" даље наводи да стан у коме у Београду живимо супруга и ја нисмо навели у имовинској карти. У Агенцији за борбу против корупције лако се може сазнати да је стан у складу са свим законским обавезама пријављен и да је под хипотеком на основу које је подигнут кредит који отплаћујемо из заједничких примања. Јавности је такође више пута предочено и да је један део средстава за наш стан обезбеђен продајом породичне куће моје супруге. Као и у вези са смештајем у Истанбулу, ово су све лако проверљиве информације, тако да делује као да истина и чињенице никада нису ни биле примарни циљ овог мог "портрета".

Најнеодговорнији су ипак покушаји да се моје осликавање као расипника подупре и причом о трошковима српског председавања ГСУН-а. Није реч о мојим личним трошковима, већ о финансирању активности председавања које можемо иницирати и спровести док држимо ову функцију. Нетачни су наводи аутора текста у вези са износом моје плате и трошкова за смештај. Они су јавно обзнањени, а ради поређења, виши су за 25 одсто у односу на плату и за десет одсто у односу на трошкове резиденције Амбасадора Србије у САД.

Финансијско планирање председавања ГСУН-а било је вишефазно и ни у једном се аспекту није разликовало од стандардне методологије која се користи у државној управи Р. Србије, осим по следећим околностима: специфичан тајминг (средина буџетске године и транзициони период у републичкој влади) и непостојање формалних смерница за планирање (јер овај конкретан посао није уобичајен). Аутор се позива на један од предрачуна стручних служби МСП-а, који је без печата и потписа достављен медијима, а који је састављен на основу амбициозног сета предлога како би председавање потенцијално могло да се спроведе. Ништа у њему није било незаконито, и подразумевало се да ће коначни планови и издаци бити усаглашени са релевантним службама Владе, и усвојени након сагледавања расположивих буџетских средстава у овом моменту. То се и догодило, на транспарентан начин. И даље верујем да је сваки уложен долар у наше председавање добра инвестиција, а поштујем коначну одлуку Владе и учинићу све да се остваре максималан успех и корист за нашу државу у оквиру одобрене суме.

Аутор текста у "Времену" ми предвиђа каријеру у иностранству за "велике паре". Звучи као жеља да се не вратим. Мораћу да га разочарам – вратићу се. Не поседујем нити акције, нити капитал било које приватне фирме, нити сам икада био у комерцијалним пословима са државом. Ја сам у Њујорку представник своје земље, који обавља високу међународну функцију, и који ће се након њеног истека вратити кући.

Председавање ГС УН-а смо добили на основу директног гласања 193 земље света. Од момента избора примамо честитке и учествујемо у координацији важних активности УН-а. Уверен сам да ће се корист коју наша земља на челу ГС УН-а може да оствари у међународној арени показати у години која је пред нама. Нека читаоци "Времена" и целокупна јавност у Србији сами процене који могу бити мотиви да сопствено председавање и прилику за коју смо се изборили великим радом сами подривамо и да ли је нормално да од целог света напади долазе једино из одређених кругова из наше земље.

(Време)