Академски хулигани - како "грађанска Србија" позива на линч

Јуче је потпредседник покрајинске владе стао на страну хулигана. Не мислим на навијаче, говорим о академским хулиганима - асистенту на филозофском факултету, дипл. правнику и дипл. инжињеру који су прошлог месеца осуђени пред Вишим судом у Београду зато што су мени и мојој вереници претили физичким насиљем. Горан Јешић је на Twitter-у поносно стао уз њих, поручио ми да трпим законски кажњиве претње и јавно изјавио да „потписује све што су написали“.

Да живимо на западу, којег је, иначе, господин Јешић тако верно дочарао у Fashion Park Outlet-у Инђија, потписивање претњи упућених особи која се бави послом од јавног значаја од стране државног службеника би значило моментални крај политичке и било какве друге каријере истог службеника, али ово је Србија. Подељена земља на „њихове“ и „наше“, „њихове“ осуђујемо за насиље, претње и клевету, "наше" правдамо, бранимо и охрабрујемо за исто.

Када се прочула вест да је физички нападнут Чедомир Јовановић, огласио сам се на својој званичној Facebook страници. Свако ко прати мој рад зна да се аргументовано противим неолибералној економској политици коју заступа политичка странка господина Јовановића. Јавно и недвосмислено сам осудио напад на господина Јовановића, јер када је насиље у питању, не постоји „добро“ насиље против оних са којима се не слажемо и „лоше“ које је за осуду, свако насиље је за осуду. То се односи и на претње насиљем. Недавно су представници невладиног сектора најоштрије осудили позив на линч „Жена у црном“ од стране Радомира Почуче. Најдиректније се придружујем осуди. За неупућене, најгласнији у осудама тих претњи су најгласнији и у правдању претњи упућених мени. Зашто? Један мој колега ми је рекао „Зато што ниси жена у црном“. Просто речено, зато што нисам „њихов“.

Учесници форума „Парапсихопатологије“ су након премијере филма „Претпоставка правде“, који смо режирали Ивана Рајовић и ја у лето 2012. године, позивали на објашњавање ствари шипкама по мом лицу, малтретирање и Иване и мене, моје дављење у сопственом измету, вођење „приватног рата“ против мене, претили су батинама, млаћењем, гажењем, шутирањем, пишањем по мени, силовањем Иване и мене („на суво, да их боли“), јавно пропагирали смрт у „најтежим“ и „најгорим мукама“ њиховог „заједничког непријатеља“, како су ме ословљавали. То нису биле поруке писане у афекту, они су више од месец дана стварали атмосферу линча у делу форума отвореном за јавност. Пратили су наша кретања, постављали наше фотографије и позивали на линч. Као одговоран грађанин, пријавио сам претње надлежнима.

Тужилаштво за високотехнолошки криминал је установило да се радило о претњама, подигло је оптужницу против Растислава Динића, Немање Палексића и Марка Николића, а Виши суд у Београду их је осудио на по годину дана затвора, три године условно. По логици ствари, колеге господина Динића из Пешчаника (Растислав Динић, асистент на Филозофском факултету у Нишу, колумниста Пешчаника) требало је да осуде такво понашање једног академског хулигана. Али - гле' чуда, они осудише мене што сам поднео кривичну пријаву. Као што господин Јешић касније најотвореније рече, на мени је да трпим кршење закона, ипак је ово Србија.

Али Србију једино ми можемо да променимо. Превише људи, поготово они који се баве послом од јавног значаја, трпе застрашивања, претње и нападе од разних људи, што некима, очигледно, одговара и зато ће ти којима одговара атмосфера несигурности и страха мене засути дрвљем и камењем за пример онима који помишљају да се дрзну да кажу нешто што други не смеју. Не желим да то буде судбина истраживачког новинара у Србији. Они који правдају претње наводе као разлог тог правдања тематику мог филма „Претпоставка правде“ - пошто наводно браним убице, заслужујем претње, па и горе од тога. Иако је апсурдно уопште говорити о „добром поводу за неко кривично дело“, да су они који се служе том аргументацијом пажљиво погледали филм, који анализира „случај Татон“, знали би да ни у једном тренутку нисам оправдавао насиље које је довело до смртног исхода, већ сам се фокусирао на две главне тачке.

Прва се тиче Стефана Величковића, који је примао казну за непрописно паркирање на другој локацији у тренутку када се дешавала туча на Обилићевом венцу (полицајац је на Суду потврдио веродостојност документа), а друга се тиче чињенице да не постоји материјални доказ да је Татона 14 људи бацило у провалију, поготово имајући у виду да је судски вештак сведочио како је то могло да учини максимално 2-3 особе, а на крају - сви су осуђени за тешко убиство, па и Стефан који тог дана није крочио на Обилићев венац. Позивам читаоца да не извлачи закључак ни из овог кратког описа случаја, ни из мог филма, већ да по закону о доступности информација захтева текст пресуде и сам закључи колико ту има нелогичности. У цивилизованим земљама постоје емисије попут „On The Case with Paula Zahn“ које сваке недеље анализирају судске случаје уз критичку ноту и то је сасвим нормално, али у Србији постоји армија људи који ће одмах да скоче и врисну „брани убице!“, а неки ће и да припрете. Не смета ми критика, свако има право на то, али претње су друга прича.

Док чекамо правоснажну пресуду за претње, које су ме најискреније забринуле и узнемириле, можемо да гледамо како делају најгласнији самозвани борци за слободу, демократију и безбедно друштво за све. Правдају претње и предводе хајку против мене, јер сам их пријавио. У покушају да у јавности створе слику о мени као некаквој „тужибаби“, заборављају да је грађанска дужност да се пријави претња физичким насиљем, на Тужилаштву је да оцени да ли су у питању претње и да ли ће подићи оптужницу, а на Суду да потврди или одбаци да се радило о претњама. Као што сам ја оспоравао делове пресуде Вишег суда у Београду у вези са случајем Татон, тако и сваки грађанин има право да оспорава пресуду Вишег суда да су ми дотични претили. Некоме је „објашњавање шипкама по лицу“ претња, некоме је само увреда. Али онима који их зову увредама не криве Суд за наводно погрешну пресуду. Крив сам им ја.

Они који по цео дан млате празну сламу по интернету или одређеним невладиним организацијама дебело финансираним из џепова влада западних држава да пљују сваког ко није „њихов“, нажалост, не разумеју шта су то грађанске дужности. Тужно, имајући у виду да себе представљају као предводнике грађанске Србије. Попују о томе шта би држава требало да ради, а не памтим да су икада позвали грађане на социјални бунт против неправедног система у којем живимо. Њихови протести се махом своде на буразерско окупљање десетак људи у чудној одећи са још чуднијим транспарентима, углавном константно потенцирајући ратне жртве, у случају да смо, не дај Боже, заборавили на страшне ратне године. Њима је и даље главни проблем Ратко Младић, док је Србији главни проблем глад, незапосленост, пљачкашки капитализам у којем се елите само богате, а средња класа одумире. Уосталом, зашто би их занимали проблеми сиромашних - знате ли колико пара од страних финансијера добијају неке од највидљивијих НВО у Србији? Наравно да не, јер вам то неће открити. Али открићу ја, барем делом, у филму „Тежина ланаца 2“, који излази на јесен. Можда су се зато и узнемирили. Претње ме могу уплашити, али ме неће спречити.

Филм „Претпоставка правде“ (цео)

Зато ће или наставити да ми прете у нади да ћу да престанем да се бавим својим послом, или ће да ме физички онемогуће да даље стварам, или ће гебелсовски да понављају лажи у недоглед, у нади да ће у очима јавности да постану истина и да грађани неће желети да гледају моје филмове. Знамо како су радили ово прво, друго се надам да неће покушати, а ако се одлуче за ово треће, путем својих контаката у медијима ће покушавати да креирају слику о мени као човеку који је опседнут тужбама за сваку критику мене или мог рада (иако у жувоту нисам поднео тужбу, а кривичну пријаву сам написао због претњи, а не због критика мене или мог рада - чега такође има и треба да буде), који гуши слободу изражавања (слобода сваког појединца се завршава тамо где почиње туђа слобода, а то је и правна категорија), покушаће да створе популарну културу исмевања сваког ко се позива на транспарентност НВО сектора, измишљаће разне приче и шириће дезинформације, али овог пута ништа од тога неће успети да убеди грађане да је бело, заправо, црно, јер ако и популарни сајт Тарзанија губи лајкове на Фејсбуку зато што збијају обичне шале на мој рачун, грађани су схватили колико је сати. Нећу дозволити да ни мени ни мојим најближима било ко прети, нећу ћутати када другима прете, једноставно дугујем то и новинарској професији и својој држави. Време је да се сви запитамо одакле да кренемо са реформама у нашој држави, ако узмемо у обзир да државни службеник потписује претње особама које се баве послом од јавног значаја.