Završnica „Arkane“ – filozofijom protiv revolucije

Animirane serije zasnovane na video-igrama još uvek u velikoj meri predstavljaju nišu industrije zabave, tako da dobar deo srpske javnosti – uprkos naslovnici decembarskog Sveta kompjutera – nije bio svestan da je „Netfliks“ objavio drugu (i poslednju) sezonu serijala Arkana – Liga legendi. U pitanju je u velikoj meri bio najznačajniji televizijski događaj godine silom činjenice da je prva sezona, bez preterivanja, verovatno jedan od najboljih televizijskih programa snimljenih u ovom veku. Iako zasnovana na jednoj pripovedački siromašnoj igri koja se svodi na masovne borbe igrača u areni, Arkani je pošlo za rukom da – ne odstupajući ni najmanje ni od tematike, niti od estetike izvornika – snimi nešto što je u svakom pogledu klasik globalne kulture našeg vremena.

Nadovezati se na nešto što je podiglo očekivanja publike na tako visok nivo bilo je praktično nemoguć zadatak, pa su mnogi od nas iščekivali završnicu ove priče sa strepnjom – pogotovo kada se ima u vidu trend ideološkog upropašćavanja vrhunskih priča koji je poslednjih godina zacario i Holivudom i industrijom video-igara. Mogućnost da priča koja je već do te mere duboko politička zastrani u moderno američko ideološko propovedništvo i signaliziranje vrline bila je prilično velika.

Kako su se autori serije na kraju snašli? Polovično. Na pripovedačkom nivou nova sezona ne dobacuje do olimpskih visina drame, tragedije i epike koju je postavila prethodna. Na svakom drugom nivou, međutim, ona ne samo da ostaje verna umetničkim standardima originala, nego ih u mnogo čemu i prevazilazi. Ako je prva sezona ima fantastičan moderni muzički album napisan samo za nju, onda druga sezona ima dupli album apsolutnih globalnih superhitova (sa muzikom na pet različitih jezika na kojoj su angažovane moderne mladalačke zvezde i u žanrovskom dijapazonu između Tejlor Svift, Boba Dilana, Seks Pistolsa i Vu-tang klana). Zaista, ko nema vremena da pogleda seriju, može prosto da presluša albume obe sezone – teško će na jednom mestu naći toliko dobre moderne muzike.

Ako je prva sezona bila filozofična, onda druga predstavlja celu enciklopediju filozofskih tema poput identiteta, odrastanja, porodice, moralnog determinizma, iskupljenja i faustovštine, slobode, lojalnosti, konvertitstva, misticizma, tehnokratije, demokratije, tiranije itd. 

Ako je prva sezona među prvima u esnafu promovisala naročiti stil „hieprrealističnog animea“ (stil je u međuvremenu usvojila i izvanredno primenila još jedna „Netfliksova“ animirana serija – Plavooki samuraj), onda ga je u drugoj sezoni nadogradila klasičnom animacijom u stilu akvarela i pop-art kolaža koja je uspela da pojača umetnički utisak. Ako je prva sezona bila filozofična, onda druga predstavlja celu enciklopediju filozofskih tema poput identiteta, odrastanja, porodice, moralnog determinizma, iskupljenja i faustovštine, slobode, lojalnosti, konvertitstva, misticizma, tehnokratije, demokratije, tiranije itd. Autori su se takođe potrudili da izađu u susret primarnoj igračkoj publici i da u priču unesu više (tipično hiperbolisanih) borbenih sekvenci, što je možda jedan od razloga podbacivanja na dramskom planu. Ali bilo kako bilo – dobili smo još jedan tehnički savršen i zaokružen rad koji predstavlja globalni kulturni događaj.

Subverzivni vouk

Prva sezona serije iz 2021. godine pojavila se u trenutku kada je američki socijalni aktivizam i kulturni rat bio na vrhuncu i autori su se veoma inteligentno poigrali sa suprotstavljenim ideologijama da bi snimili nešto prihvatljivo i privlačno za obe strane rova. Sa jedne strane, oni su naglašeno hiperbolisali ulogu ženskih junaka u priči u skladu sa tzv. „vouk agendom“, ali su se u tome nadovezivali na stariji „muškošovinistički“ trend naglašeno seksualizovanih ženskih likova iz video igara. Tu igru motiva nastavili su i u drugoj sezoni, koja je istovremeno „više vouk“, ali i agresivnije subverzivna prema toj ideologiji.

Jedino što je u toj vezi istinski odbojno jeste nasilno nakalemljeni tradicionalni srećni kraj, gde se dvoje ljudi koji su po svojoj prirodi borci i avanturisti skrašavaju u miru pseudoviktorijanske vile i uživaju u blagodatima sterilnog i puritanskog pseudobraka

Na primer, dve glavne junakinje ulaze u lezbijsku vezu koja je u prvoj sezoni samo nagoveštena, ali ta veza nije nasilno umetnuta u narativ, niti su su njih dve – činjenicom da „reprezentuju ugrožene sektualne manjine“ – zaštićene od odluka i poteza koji su duboko problematični i nemoralni. Pritom, njihova hemoseksualnost je prirodna projekcija njihovih likova – dok je jedna od njih upadljiva muškarača koja je od sirotinjskog detinjstva na ulici morala da igra ulogu „starijeg brata“ za svoju slabiju mlađu sestru, druga mora da „popuni pantalone“ naslednika aristokratsko-korporativne imperije i svoje dominantne majke. Ako ćemo biti pošteni, u pitanju je obrazac devetnaestvekovnog Bildungsroman u kome bi obe ove devojke sigurno bile muški likovi (koji bi takođe plauzibilno mogli završiti u homoseksualnoj vezi), ali ovde je u pitanju adaptacija hiperseksualizovane video-igre u izmaštanom magijskom stimpank svetu, tako da ništa od rečenog ne para oči i, što je još važnije, ne kvari priču. Jedino što je u toj vezi istinski odbojno jeste nasilno nakalemljeni tradicionalni srećni kraj, gde se dvoje ljudi koji su po svojoj prirodi borci i avanturisti skrašavaju u miru pseudoviktorijanske vile i uživaju u blagodatima sterilnog i puritanskog pseudobraka. Ali istini za volju, tu problem ne pravi moderna politička korektnost, već upravo tradicionalna holivudska opsesija hepiendom i „američkom snom“.

Najveća takva subverzije je, bez sumnje, glavni negativac sezone – noksijski ratni vođa, brutalni makijavelista i arhetipski tiranin Ambesa Medarda. U pitanju je najbukvalniji vlažni san agendaškog i politički korektnog Holivuda čije je nasilno forsiranje već upropastilo desetine i desetine filmova, serija i video-igara

Stavljanje predstavnika „manjinskih identiteta“ u uloge negativaca je ovde ključno, jer subvertira „vouk agendu“ upravo na izvoru – ona čini manjine vidljivim, ali ih ne čini imunim na priču, uključujući i vlastite tragične greške i karakterne mane. Najveća takva subverzije je, bez sumnje, glavni negativac sezone – noksijski ratni vođa, brutalni makijavelista i arhetipski tiranin Ambesa Medarda. U pitanju je najbukvalniji vlažni san agendaškog i politički korektnog Holivuda čije je nasilno forsiranje već upropastilo desetine i desetine filmova, serija i video-igara. Medarda je crnkinja i osnažena feministkinja koja rutinski nadjačava muškarce u njihovim tradicionalnim veštinama – fizičkoj borbi, ratovanju i politici moći. Ali umesto da bude apsurdni totem predizborne kampanje Kamale Haris, Medarda predstavlja opipljiv, istorijski utemeljen primer ženskog vladara koji odlazi u krajnost u „igranju muške uloge“, kao što su to u svoje vreme činile Elizabeta Prva, Katarina Velika ili Margaret Tačer. Sa druge strane, sama činjenica da je glavni negativac u nekoj visokobudžetnoj priči „obojena osoba“, pa još žena, predstavlja skandal u zapadnom društvu koje takve stvari već duže od decenije opsesivno prati i pobrojava.

Uspon i pad stimpank Hamasa

Ali ako serija uspeva da se izvanredno inteligentno izbori sa Skilom i Haribdom vouka i anti-vouka, ona posrće i pada na planu kanalisanja nečega što je tradicionalni vrući krompir i tabu-tema za američku, pa samim tim i globalističku industriju zabave – na klasnoj borbi. Ako je nešto bilo istinski revolucionarno u prvoj sezoni, onda je to bio nadahnut, kompleksan i trezven pogled na klasni sukob, koji je prikazan kao sistemski problem klasno hijerarhizovanog društva, a ne prosto plod pohlepe nekolicine loših pojedinaca koji zbog moralne pokvarenosti blokiraju talentovanoj sirotinji pristup bogatstvu i resursima koji joj sleduje kao nagrada za vredan rad i trud.

Autori su ovde još jednom iskoristili postavku video-igre da izvedu malo „lukavstvo uma“ – pošto je u borilačkim igrama potpuno uobičajeno da se igrači svrstavaju u različite ideološke, rasne i klasne frakcije najčešće na osnovu čisto estetskih preferencija, tvorci serije imali su otvoren put da sukob bogatih i moćnih sa siromašnima i obespravljenima ne prikažu infantilno i simplicistički, već ishodeći iz imanentih vrlina i mana, prednosti i zaostataka obe strane u sukobu. U tom kontekstu, finale prve sezone predstavljalo je istinski kulturni događaj i po svojoj etičkoj i političkoj kompleksnosti nadmašilo je najhvaljenije političke drame „ozbiljne“ televizije našeg vremena, a i šire.

U drugoj sezoni, međutim, očigledno je došlo do ideološke intervencije, jer je neko negde prepoznao da je u tom naizgled moralno neutralnom sukobu izmaštanih kolonizatora i kolonizovanih, kulturnih građana i primitivnih divljaka, imućnih i razbaštinjenih, pogođen nerv u koji se – bar kad je u pitanju zapadna industrija zabave – jednostavno ne dira

U drugoj sezoni, međutim, očigledno je došlo do ideološke intervencije, jer je neko negde prepoznao da je u tom naizgled moralno neutralnom sukobu izmaštanih kolonizatora i kolonizovanih, kulturnih građana i primitivnih divljaka, imućnih i razbaštinjenih, pogođen nerv u koji se – bar kad je u pitanju zapadna industrija zabave – jednostavno ne dira. I ta intervencija je načinjena namerno i vidljivo, jer socijalni konflikt koji se kuvao tokom cele prve sezone i koji je u njenom finalu kulminirao sa terorističkim napadom u kome lako možemo prepoznati američki 11. septembar ili izraelski 7. oktobar, u prvom činu druge sezone eskalira u brutalan „rat protiv terora“ u kome se bogati i tehnološki nadmoćni Piltover obrušava na sirotinju Zauna hemijskim oružjem, masovnim progonima i koncentracionim logorima što, sasvim prirodno, pretvara teroriste u heroje otpora i istinske borce za slobodu.

Strah od sopstvenih likova

Neko je, međutim, procenio da su u ovoj podeli uloga teroristi izmišljenog Hamasa i njihov harizmatični vođa – manično-depresivna i šizofrena izumiteljka DŽinks – previše seksi, pa su u drugom činu brže-bolje celu priču nasilno presekli, resetovali odnos snaga i potpuno izmenili psihologiju i motivaciju jednog od glavnih likova, da bi sukob preokrenuli u smeru ideološki bezopasne i politički sterilne borbe protiv stranog tiranina (pomenute Ambese Medarde) i apstraktne metafizičke pretnje iz mračnih delova stvarnosti. Ta priča je i dalje sjajno i ubedljivo ispričana i predstavlja pravu poslasticu za gledanje, ali je teško oteti se utisku da su se autori na pola serije uplašili snage sopstvenih likova, pa su odlučili da ih učine manje harizmatičnim i moralno odbojnijim.

To je veoma slično potezu koji je Kristofer Nolan napravio sa Bejnom u Usponu mračnog viteza, koji je isto tako „potezom pera“ od genijalnog revolucionara prepakovan u sitnu dušu koja hoće da uništi Gotam umesto da ga oslobodi. DŽinks nije pretvorena u karikaturu, ali joj je u karakter nasilno umetnuta parališuća griža savesti koja je na kraju serije gura u potpuno nepotrebno i pripovedački neopravdano samoubistvo. Industrija zabave nije napravila veći faul otkako je DŽordž Lukas dekretom Darta Vejdera od čeličnog ratnika koji svojeručno davi nesposobne oficire u svojoj mornarici pretvorio u cmizdravog sentimentalca koji „ipak voli svoga sina“, da bi na kraju umro od tuge i kajanja.

Pritom treba imati na umu da je ovaj moralni zaokret u seriji solidno izveden na dramskom nivou i njegova nasilnost se uočava samo iz perspektive kontinuiteta radnje

Pritom treba imati na umu da je ovaj moralni zaokret u seriji solidno izveden na dramskom nivou i njegova nasilnost se uočava samo iz perspektive kontinuiteta radnje. Uprkos tome, publika sa lakoćom razvija empatiju za DŽinks, koja je prinuđena da se suoči sa svojim moralnim izborima koji joj u jednom odsudnom trenutku uništavaju i prošlost (u liku očinske figure) i budućnost (u liku siročeta o kome brine). Pa opet, tokom cele serije DŽinks je njen najupečatljiviji lik i način na koji je na kraju uklonjena sa scene kao „nepovezana nit“ je nedostojanstven i nedostojan, ali, istini za volju – politički razumljiv. Na kraju krajeva, autori imaju pravo da pričaju priču koju hoće da ispričaju, a oni su odličili da se svoj svet „tumače umesto da ga promene“, pa su tako gledaocima finala kao alternativu revoluciji ponudili – filozofiju.

Prometejština, faustovština i maligna metastaza tehnološkog progresa

To što su autori Arkane postupili kukavički prema sopstvenoj priči i likovima na planu klasne borbe ne znači da su marginalizacijom te priče upropastili dalji tok priče, niti da su drugim filozofskim temama koje obrađuju pristupili jednako oportunistički. Finale sezone, pa samim tim i cele serije, vraća akcenat pripovedanja na sam pojam Arkane – paralelnog magijskog sveta koji se ne povinuje kauzalnosti zakona fizike i pojavne stvarnosti, a koji u prvoj sezoni ostaje u pozadini političkog sukoba i ličnih drama glavnih likova. Kritika tehnologizacije društva i ukazivanje na opasnost tehnološkog samouništenja čovečanstva nije nova tema u popularnoj kulturi, a pogotovo u svetu animiranog filma, ali Arkana u toj priči ide korak dalje, ukazujući na „sistemsku grešku“ u zapadnom instrumentalističkom odnosu prema upravo nauci kao izvoru svih tehnološki izazvanih nesreća koje je moderno društvo navuklo sebi na vrat.

Jedna od premisa sveta u kome se radnja Arkane odvija jeste sposobnost civilizacije Piltovera da naizgled haotičnu proizvoljnost magije podjarme i komodifikuju na isti način na koji je industrijsko društvo to učinilo sa elektricitetom, magnetizmom, odnosno nuklearnom energijom. To je dovelo do nastanka tzv. „hekstek“ tehnologije, koju Piltover – kao svaka razumna merkantilna imperija – koristi da postane kolonijalna i trgovačka supersila nalik na neke stvarne zemlje koje nam mogu pasti na pamet. I opet autori serije imaju sluha za kompleksnosti industrijske revolucije i tehnološkog progresa – ne samo da se monopol na duha puštenog iz boce veoma brzo gubi, nego i hibris „vladanja nad natprirodnim“ (baš kao i vladanja nad prirodom) u skladu sa žanrovskim diktatom antičke tragedije prerasta u sudbinsku predodređenost za sopstvenu propast.

Ali ova prilično šablonska priča ovde ima dublji nivo. Serija se ne bavi samo uzrocima i posledicama, već na pojmovnom nivou problematizuje samu potrebu civilizacije da ono što je božansko i natprirodno upregne u kola progresa kao da je u pitanju par volova. Zapadnjački hibris redukcionizma manifestuje se kao zlonamerni iskorak iz prometejštine u faustovštinu. Zapadna kultura je vekovima imala problem da napravi distinkciju između Prometeja i Fausta – dok prvi čovečanstvu donosi moć koju ono, doduše, ne zaslužuje, ali koja je ipak dar bogova, drugi diže pobunu protiv Boga da bi prigrabio nešto što mu ne pripada. Izgubivši sopstvenu vezu sa transcendentnim, Zapad je izgubio i sposobnost da razlikuje ove dve paradigme, pa je njihov koncept „prometejskog“ prostvetiteljstva često poprimao nedvosmisleno mefistofelovsku formu.

Ne samo da su sva ova ozbiljna politička, sociološka, etička i filozofska pitanja očigledna svakome ko je u stanju da pređe preko kičaste estetike Lige legendi i posveti vreme ovoj izvanrednoj seriji, nego je ovaj tekst samo zagrebao filozofske teme koje ona otvara.

Problem maligne metastaze tehnološkog progresa koja predstavlja paničnu opsesiju modernog društva unutar tog društva se posmatra kao isključivo tehničko pitanje – neke uzročno-posledične veze nisu uzete u obzir i sada treba dodatno razvijati tehnologiju kako bi se novim uzročno-posledičnim nizovima amortizovao negativni efekat prethodnih, ali to u svakom trenutku ostaje pitanje nekakvog računa, bilo da je reč o hektarima zasađene šume, tonama ugljenika u atmosferi, procentu vakcinisanih, ili milijaradama dolara uloženih u održivi razvoj. Arkana nas, međutim, podseća da je problem metafizičke prirode, da je natprirodno natprirodno upravo zato što se sa njim ne može računati, a da čovekovo stremljenje ka samouništenju nije pitanje tehnologije i znanja, nego vrline, čestitosti i pravde. Malo li je od crtanog filma zasnovanog na glupoj igrici za tinejdžere?!

Ko hoće pripovedanje za odrasle – neka igra video-igre

Ako mislite da Nikola ovde „opet učitava filozofske teme u program za decu“, nećete biti uz pravu. Ne samo da su sva ova ozbiljna politička, sociološka, etička i filozofska pitanja očigledna svakome ko je u stanju da pređe preko kičaste estetike Lige legendi i posveti vreme ovoj izvanrednoj seriji, nego je ovaj tekst samo zagrebao filozofske teme koje ona otvara. Sudbinska predodređenost, smisao porodice, smisao zajednice, granice legitimnosti političke pobune, crvene linije medicinske etike, pa i iskonski pojmovi sreće, lepote i smisla života, sve je to utkano u samo osamnaest epizoda ove animirane drame.

Štaviše, potreba da se otvori toliko potpuno različitih filozofskih pitanja verovatno predstavlja jedan od razloga što ova druga sezona deluje toliko usiljeno, pretrpano i nedorečeno. A ako neki njeni sadržaji podbacuju, to sigurno nije zato što je u pitanju jedan infantilni format namenjen deci i omladini. Naprotiv, ono što je najinfantilnije u celoj seriji jeste nakalemljeni, holivudski moral koji – mimo svakog konteksta priče – u finalu tera nominalnog negativca u smrt punu kajanja, a nominalne protagoniste u fetišizovano, sitnoburžujsko „i živeli su srećno do kraja života“.

To odsustvo vernosti ozbiljnim književnim, mitološkim i filozofskim temama koje su otvorene i izigravanje visoke tragike koja je Arkanu učinila globalnim fenomenom nije nedostatak video-igre kao izvornika, već upravo Holivuda kao fabrike narativa koja više nema hrabrosti da se suočava sa kompleksnim pitanjima i teškim dilemama. Video-igre taj problem nemaju – u njima je klasična tragika nagrada koju igrač dobija za dobro igranje, a ne zamka koju treba izbeći. Zato su one danas u najvećoj meri utočište upravo za publiku koja je željna ozbiljnog pripovedanja za odrasle. Kome je to ipak previše, može da pogleda Arkanu. Serije sa tim nivoom kompleksnosti i ozbiljnosti mogu se prebrojati na prste jedne ruke.

Okreni točak, potraži mu kraj

Uđi u cirkus, ples odigraj

I čim utihne rat, ti muziku daj

i marširaj, druže moj,

koliko Bog da.