Културна политика | |||
Удворичко писмо незајажљивог хонорарца |
понедељак, 08. јул 2013. | |
У листу „Данас“ (6-7. јул 2013) објављен је текст бившег уредника Службеног гласника (СГ) и професора Филозофског факултета у Новом Саду Гојка Тешића под насловом „О понижавању људи и културе“. Текст је написан у виду јавног писма Александру Вучићу с намером да му скрене пажњу на мене, не спомињући моје име већ моју функцију в.д. директора СГ. Текст овог злог волшебника врви квалификативима који су се користили само у време једноумља, диктатура и ванредних стања, у време када су се писали удворички текстови попут „Павла и Савла“. Ево неколико примера: „зло им је кључна вредносна категорија“, „мржња аксиолошки став“, „зло за Србију“, „опако зло за културу“ итд. Зли уредник моли првог потпредседника Владе да предузме одговарајуће мере против „ове врсте лудила“ и саветује му да „би било добро да све то истражите и да ту пошаст одстраните док је време“. Пробраним речима мржње обратио се јавно овај професор универзитета моћном Вучићу с молбом да узме у заштиту њега, његове следбенике, СГ и српску културу од другог професора универзитета, јер, додаје он, а не наводећи имена људи, сличних мени, да смо његова „срамота, као што смо и срамота Србије“. Осим општих квалификатива у тексту удворичког професора нема поткрепљујућих доказа о злу, мржњи, зверствима, лудилу, карактерним вредностима и њима сличним, те остављам читаоцима да сами просуђују о овим непримереним речима душебрижника српске културе. Зар би мрзовољни професор и уредник прећутао аргументе и доказе да их има. Слика коју је понудио јавном мњењу и моћном Вучићу, савршена је слика о демократском високом представнику хонорарне српске културе, идеална представа о њему, разочараном, осиромашеном и ојађеном добротвору српске науке, перјаници српских интелектуалаца, које мучи беспарица због изгубљених великих хонорара. Вратимо се чињеницама које је зли волшебник изнео и које су све одреда нетачне, произвољне и неистините. 1) Нико из СГ није истеран, осим једне раднице у финансијама која је скривала фактуре када је рађен биланс пословања за 2012. годину. О томе је упознат Надзорни одбор који је донео одлуку да се обавести Влада Србије да је СГ пословао 2012. године са губитком, први пут од када постоји (1992), и тако се придружио бројним јавним предузећима губиташима. Ова чињеница добро му је позната, али он о томе упорно ћути. 2) Слободан Гавриловић није истеран, њему је понуђено место уредника у СГ, али га је одбио, о чему сам обавестио новинаре на првој конференцији за штампу. Зашто поменути живи сведок, председник Управног одбора, о овоме ћути? – Бранко Кукић је пензионер и живи у Чачку. Као уредник у СГ примао је, према уговору, месечни хонорар у висини од 65.000 динара, а долазио је у Београд кад је хтео. – И Бошко Мијатовић је, такође, по уговору примао другу плату у СГ од 65.000 динара. Он је затражио раскид уговора после једног несмотреног чина, о чему желим да поштедим јавност. – Проф. др Тања Мишчевић одбила је да потпише уговор, будући да јој је надокнада смањена, као и свим осталим уредницима. – Проф. др Танасије Младеновић уредно је примао плату на Правном факултету у Београду, а у СГ је долазио само када је морао, а редовно му је исплаћиван месечни хонорар у висини од 90.000 динара. – Поменути Јовица Аћин, пензионер, са приде националном пензијом од 50.000, добијао је у СГ месечно 170.296 динара (хонорар 90.000, остало друге принадлежности). – Владимир Кецмановић уредно је добијао по 55.000 динара месечног хонорара, итд. Недопустиво је у предузећу које је пословало са губитком 2012. године да било ко прима две плате у земљи у којој има милион незапослених! 3) Ни САНУ, ни Матица српска, не објављују толики број часописа колико је објављивао СГ, и ни у једном сегменту рада ове куће није забележен већи губитак него на ових седам часописа. Да бих употпунио слику српских кирјањских интелектуалаца предвођених злим волшебником навешћу само један пример. Два уредника часописа „Изазови европских интеграција“, Никола Јовановић и Драган Вељовић, добијали су двоструке хонораре, од једне стране невладине организације и од СГ, а примали су и плату у институцијама у којима раде. – Ниједан капиталан стратешки пројекат није укинут, поготово поменута два – „Корени“ и Фреквенцијски речник српског језика. Њихово издавање наставиће се. 4) Књижаре су велики проблем СГ, јер осим две, све остале послују са губицима. Неке од њих нису у стању ни да исплате закупнину пословног простора. Поједине локалне власти помажу нам да књижаре одржимо, док су друге сасвим незаинтересоване. Лично сам преговарао са неколико градоначелника или људи задужених за ову делатност (Крагујевац, Нови Пазар, Ваљево, Лесковац, Суботица, Земун) и трудио се да учиним све да би их одржали, те стога тврдња да је „укиидање књижара стратешки задатак СНС“ је само још једна од бројних неистина и оптужби, сад већ проширена на целу странку, с циљем да се покаже колико је она незаинтересована за српску културу. Да се у 2012. новац није трошио неконтролисано, питање књижара у 2013. години не би се ни постаљало. 5) Хонорарни уредник је редовно запослен на Филозофском факултету у Новом Саду где прима уредно професорску плату. Као и већина професора универзитета ради и на неком од пројеката које финансира Министарство просвете и науке. У СГ је запослен по уговору за уредника и примао је 90.000 динара до 31. децембра 2012. г. Са осталим додацима, не рачунајући мобилни телефон и остале привилегије, добијао је укупно месечно по 112.000 динара! За сабрана дела Станислава Винавера, као приређивач, плаћено му је укупно 3.200.000 динара. Када се све сабере злом волшебнику исплаћено је 2012. године од СГ и Завода за уџбенике (саиздавач С. Винавера) 4.551.103 динара! Новац за приређивање Винавера добио је унапред, иако је објављено само прво коло, а друго је у припреми. Ваља нагласити да овај посао није радио и не ради сам већ заједно за Милком Зјачић Аврамовић, која, осим плате, није добила ни динар хонорара. А пошто је реч о мени и њему навешћу следећи пример. За књигу „Кнегиња Љубица“ (ауторско дело, 243 стране) добио сам од Завода за уџбенике хонорар у висини од 71.000 динара, док је удворички професор добио за сваку приређену и оне још не приређене Винаверове књиге по 180.000 динара! Да ли је овом податку потребан коментар? Уговору о саиздаваштву са Заводом за уџбенике за „Сабрана дела Станислава Винавера“ придодата су још три анекса, не случајно. Њима је повећан тираж, цене су мењане, а све у циљу да се подигне хонорар незајажљивим кирјањском уреднику. Био сам присиљен да изменим са директором Завода уговор о саиздаваштву с три анекса јер је СГ, само зато што је Завод исплаћиввао хонорар приређивачу, требало да дâ више за ова сабрана дела 4.032.970 динара. Према једној од ранијих верзија уговора ова разлика је била двоструко већа. Ни ту није крај. За друго коло Винавера (9 књига) било је предвиђено за приређивача још 2.129.895 динара као допунски хонорар, али је мојим доласком у СГ ова намера пропала. Уредникова незајажљивост види се и по Уговору о саиздаваштву СГ са Београдском књигом. Њиме је било предвиђао 30 наслова, а уредник свих књига био би незамењиви. И, гле чуда, сви послови и сви трошкови пали би на СГ, а Београдска књига имала би један задатак – да му само исплати хонорар! И ова намера би се остварила да у међувремену нисам постао в.д. директора СГ и одмах раскинуо овај штетан уговор, у договору са директором друге издавачке куће. Злоупотребама у СГ нема краја. Само током 2012. године узето је, без икаквог правног прописа, само на усмену директорову препоруку, из једне књижаре 1.696 књига у вредности од 2.296.013 динара. Кад овом податку придодамо и остале Гласникове књижаре та вредност пење се на 2.711.694 динара. Број српских интелектуалаца који је „имао право“ да слободно и бесплатно износи књиге из књижара и носи их кући броји 120 лица, а на чело те листе је незамењиви уредник и зли волшебник са узетих 383 књиге! Цела једна мала библиотека! Какав културни чин, какво самозадовољство и злоупотреба једне државне институције. Замислите радњу било које робе у коју можете улазити кад хоћете и узимати колико хоћете! Па ко је још имао овакве привилегије у српској култури и, посебно, у издаваштву? Да ли знате иједног уредника у повести Срба који је убирао овакве хонораре и уживао овакве привилегије? Господине Вучићу сад се и ја обраћам Вама – истражите шта су све радили Слободан Гавриловић и његови зли волшебници, и ја, наравно, и предузмите мере по својој савести. Молим Вас, не само због претходно наведеног већ и због следећег. Зли волшебник Вам се обраћа најтежим оптужбама које се могу изрећи једном професору универзитета и угледном члану СНС, као и самој странци, а члан је Главног одбора Демократске странке. Истог је Министарство културе, које је припало СНС-у, поставило за председника Надзорног одбора Народне библиотеке. У овом случају није се гледало на страначку припадност, да би исти мене квалификовао „страначким хазјајином“. Усуђујем се да Вам скренем пажњу, као и целој српској јавности, да је Демократска странка 2008. све нас почистила за две седмице. Да ли је током Владе Мирка Цветковића иједан напредњак постављен на било који положај, или, у овом случају, за председника било ког управног одбора? Није, наравно. У СГ затекао сам 27 уредника и лагер књига који данас износи око 630.000.000, те је неминовно смање издавачке делатности и отпуштање уредника по уговору, који раде и у другим установама. Са овим мојим предлогом сагласио се претходни Управни одбор и садашњи Надзорни одбор. СГ је, захваљујући Слободану Гавриловићу и његовим злим волшебним хонорарцима постао губиташ, од богатог сиромашно јавно предузеће. С тога Вас позивам, господине Вучићу, да истражите на који су начин нестале Гласникове огромне паре од 1.500.000.000 динара и у чије су џепове отишле. Од бројних штетних уговора по СГ јесте и онај о штампању књиге „Тријумф хришћанства“ у саиздаваштву са Заводом за уџбенике и Данграфом. Да ли су због тог уговора Слободан Гавриловић и Мића Албијанић проглашени пријатељима „Данаса“ уместо Гласника и Завода, јер они нису дали Данграфу своје новце већ паре радника ова два јавна предузећа. Ако мислите да је овде крај, варате се, али о томе писаћу следећи пут, као и моралним својствима незајажљива хонорарца. О свим наведеним подацима спреман сам да доставим оригинална документа, па онда судите да ли сам ја и неименовани напредњаци или демократе срамота Србије! Зато, послушајте удворичког професора и уредника и испитајте рад јавног предузећа СГ у протеклом периоду, Вучићу Александре, да коначно видимо ко је упропастио ову државну установу и однео толике новце! |