субота, 02. јул 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > „Ромејско царство“ и "Византија" – од језичке ревизије до кансел културе
Културна политика

„Ромејско царство“ и "Византија" – од језичке ревизије до кансел културе

PDF Штампа Ел. пошта
Славенко Шљукић и Лука Ромчевић   
петак, 29. април 2022.

Данашњи глобални дискурс обележен је идеологијом политичке коректности као творевине друштава која обухватамо појмом Западне цивилизације. Један од чинилаца ове идеологије, ако не и кључни, представља историјски и језички ревизионизам отелотворен у примерима (поменућемо неколико) цензуре Орвелове 1984-те на Универзитету у Нортхемптону, остракизација Хомера на Оксфорду, „култура искључивања“ (cancel culture), те законског успостављања родно сензитивног језика широм, како га Запад назива, глобалног села. Корене ревидирања историје ова цивилизација баштини далеко пре данашњег доба. Један од ранијих примера, вероватно, са аспекта историјске свести, и најважнији, представља Византија.

Ромејско царство у Орвеловој „рупи за памћење“

Термин „Византија“ (Byzantium) први пут је употребљен у XVIII веку унутар Западне просветитељске традиције која је настојала да, између осталог, овим термином одвоји источни део Римског царства од римског наслеђа. Константинопољ, као нова престоница, изграђен је на локацији некадашњег грчког града Византион (Βυζάντιον). Ова чињеница служила је као основ за, прво историјску, а потом језичку ревизију (што ће се устоличити као Западна матрица обликовања стварности). Историјска је та да постоје два царства, док је језичка да се источни део термином „Византија“ дискредитује, јер тако означен постаје мање важан чињеницом да се игнорише престоница на том подручју. Описана конструкција омогућава пребацивање тежишта историјског наслеђа са источног на западни део царства. Следствено, „Византија“ мора имати свој „почетак“ у односу на Римско царство како би се оправдале и утемељиле приказане ревизије. У наставку биће кратко приказано неколико преломних догађаја са циљем да се прикаже поменуто оправдање, али и да се покаже његова аргументативна провизорност.

Први је подела на „Источно и Западно Римско царство“ када су цара Теодосија Великог наследили синови Аркадије на истоку и Хонорије на западу. Наведено би требало да представља аргумент у прилог тези да након смрти Теодосија постоје две државе, међутим, оваква административна подела унутар Римске државе није била ништа ново. На пример, Диоклецијан је век раније поделио царство на четири дела којима су управљала четири цара; ниједним делом царства се није управљало из Рима, па ипак, овакво уређење (тетрархија) и даље је представљао јединствену државу. Сличних подела је било и пре ове – подела између Марка Аурелија и Луција Вера, Септимија Севера и његова два сина и тако даље. Једина супстантивна разлика поделе након смрти Теодосија у односу на раније је та што је западни део царства пао под германску власт 476. године што представља други преломни догађај, или други круцијални аргумент у прилог тези да Римско царство није хомогено. Међутим, овај пад је представљао привремену окупацију једног дела територије Римског царства – не њено коначно раздвајање од престонице на истоку, чему сведочи непун век касније обнова царства у Италији, северној Африци и делу Хиспаније за време власти Јустинијана Великог.

До истинског разилажења источног и западног дела долази стварањем Папске државе и њеним савезом са Францима који настаје услед потреса Римског (односно „Ромејског“) царства (исламска освајања, упади Словена и Лангобарда, иконоборство итд.). Како би се заштитио од инвазије Лангобарда, римски папа 800. године крунише Карла Великог за Цара. Овај догађај проузроковаће политичко разилажење, а временом довешће и до верског раскола 1054. који коначно раздваја „Запад“ од „Истока“.

Ревизија, преименовање, укидање

Начин на који је Западна цивилизација устоличена постао је њен образац и темељ којим се кроз историју, али и данас и даље води. Насилно делећи Римско царство, негирајући престоницу Константинопољ, она узима себе као јединог наследника „правог“ Царства (а самим тим и „правог“ хришћанства); потом, по истом кључу, у ренесанси, постаје „прави“ наследник античке цивилизације, понашајући се као да „Исток“ никада није имао суштинске везе са античким и хришћанским тековинама. Како би ове тезе поткрепила, историјску ревизију боји језичком (што првој даје јачи утисак „истине“), те тако и данас у западним језицима знамо за израз „Источно православље“ који нема јасно ни семантичко, ни фактографско извориште – католицизам нема назив „Западно католичанство“, нити постоји „Западно православље“. На овом примеру поново видимо Западну матрицу: историја се најпре ревидира (као у подели на „Западно и Источно Римско царство“), а потом се семантичким акробацијама дисквалификују чињенице (преименовањем се истоку империје негира њена припадност римској цивилизацији, чиме се она денотира као мање важна компонента „подељеног“ Царства).

На историјски и језички ревизионизам Запад није остао имун ни у данашње доба. За време хладног рата, Орвелова 1984. била је бастион британске књижевности која упозорава на ужасе тоталитарних режима (Совјетски Савез), док данас, када су унутар Западних друштава на снази методе описане у наведеној књизи, она постаје узнемирујућа за читаоца. Грчко наслеђе постаје политички некоректно и мизогино, те одједном, за разлику од, на пример, ренесансе, више не представља темељ западног културног идентитета.

Најновији догађаји представљају ескалацију описане матрице. Укидање руских класика, протеривање и дискриминација руског народа у западним земљама, дозвољен (и афирмисан) говор мржње на (западним) друштвеним мрежама када је тренутни конфликт у питању, па и одузимање Кристијанове награде Кустурици – све ово показује да дела, ставови, позиције и на крају људи, немају засебну вредност, већ је она искључиво инструментално дефинисана унутар владајућег конструисаног наратива. Уколико унутар неког система не постоје принципи или идеали независни од субјективног интереса, све што остаје је принуда. Историја нам сведочи да су насиље (мрачни колонијализам који нажалост и данас живи) и лаж (историјска и језичка ревизија стварности), као отелотворена принуда, међу основним инструментима Западне цивилизације. На овом месту треба нагласити да је и сама лаж, заправо, облик принуде.

Називање ствари правим именом

Замислите једноставан пример: познајете особу од малена са којом желите да изградите некакав однос. Тај однос покушавате да градите договорима – договорите се да се видите у одређено време, међутим она уопште не дође, договорите се да ћете чувати поверене тајне, међутим она све ваше ода, договорите се да се нећете тући како бисте се могли дружити, међутим, она без разлога крене да вас удара, и тако даље. Да ли осећате да су ваши поступци унутар тог односа невољно изнуђени, то јест да сте били под принудом да их извршите? Да сте знали да неће доћи, другачије бисте организовали ваше време, да сте знали да ће одати ваше тајне, не бисте их поверавали, да сте знали да ће вас безразложно ударати, не бисте се дружили; међутим, на све ове радње били сте принуђени, јер сте имали поштовања према њој и речи које вам упућује схватали озбиљно под пуним поверењем. Након ових и сличних догађаја, ви схватате да је лаж принцип којим се ваш познаник води. Увиђањем тог принципа ви бивате ослобођени принуде (јер јој више не верујете), њене речи stricto sensu третирате као празне, међутим, колатерално, ово вас не ослобађа само од принуде, већ и од ње у целости, јер без поверења (усвајања њених лажи), ваш однос не постоји.

Када константно ревидирате стварност, ширите НАТО границе противно рационалном договору који одржава равнотежу између сила, када направите договор у облику међународног права, а потом као резултат тог договора добијете Ирак, Либију, Авганистан и посебно дешавања на постјугословенском простору од 1991. до 1995. и од 1999. до 2001. године, онда лаж, као у описаном примеру, уздижете на ниво закона, те тако бивате принуђени на неповерење.

Како бисмо сачували лично и друштвено достојанство, потребно је да стварност око себе посматрамо (и у складу са тим посматрањем деламо) кроз призму добре воље – да је рефлектујемо искрено и дубоко. Искреност се односи на то да чувамо непристрасност и поштовање према свим доменима наше егзистенције ма колико нам се допадали или не, док дубина значи да, колико нам наше способности допуштају, захватимо њихову суштину. Другим речима, неопходно је да ствари називамо правим именом, као и да правим именом називамо саме ствари. У складу са тим, важно је и историјску свест темељити на ова два принципа. Као што сведочимо, Запад их у доброј мери заобилази, што повлачи позив другог принципа (дубина) на опрез и додатну рефлексију када добијамо њихову слику света. Ревизионизму, нажалост, није склон само Запад; и у нашем народу постоји тренд ревизије кога се, служећи се поменутим принципима, морамо чувати. Ипак, чини се, са утилитарног становишта (не у принципу) доста је бенигнији, с обзиром да његов утицај није вишегодишња (или вишевековна) традиција, нити изблиза има карактер глобалног наратива.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер