U Srbiji, zemlji u kojoj je sastavljanje kraja sa krajem nejupražnjavanija sportska disciplina, sportske patike postale su važnije od života.Srbija je ostala bez vazduha, sve otišlo u “Er maks” – šala je koja kruži među mlađom populacijom, dobro upućenom u značaj koji ove patike danas imaju u Srbiji.

Primera zabrana radi zabrana ima na hiljade i svi oni doprinose nečijoj zaštiti, a zapravo doprinose povećanju osećanja krivice, što za konsekvencu ima jednu vrstu društvene ukočenosti, paralizovanosti i straha, jer onaj ko se oseća krivim oseća da nema pravo ni na šta, osim da bude kažnjen.

Podele su, nažalost, tradicionalna odlika Srba. I uvek su nas skupo koštale. Tokom decenija i vekova te podele su samo produbljivana i dobijale su nova politička svojstva i oblike.

Sa stanovišta interesa građana Srbije, a posebno budućnosti njihove dece, ni tadašnja ni sadašnja norveška iskustva u domenu koalicionog ratovanja nisu nešto što bi, čak i u nekom novom pakovanju, Srbiji moglo biti od koristi.

U nekoj vrsti egzila Polanski nastavlja da režira filmove, ali su to uglavnom prosječna ostvarenja koja ne zaslužuju previše pažnje, da bi 2002.godine uslijedio veliki povratak sa filmom „Pijanista“ za kojeg dobija američkog Oskara, Zlatnu palmu u Kanu i francusku nagradu Cezar.

Priča o regionalizaciji je dnevnopolitička, mada ne treba zanemariti ni pritiske koje stižu iz EU da Srbija što pre razdeli moć po regionima, posebno kako bi dobila pristup fondovima. Bilo kako bilo, regionalizacija nije isto što i decentralizacija.

Možda je vreme da se ipak malo uozbiljimo: košarkaški klub Partizan odnosno hala Pionir za vreme evro-utakmica možda je poslednje mesto slobode u ovoj zemlji, slobode da se navija za sebe, a ne za drugoga, a da vas u tom času niko ne naziva klerofašistom.

Jedno od nedavnih istraživanja pokazalo je da je 65% učenika bar jednom, a 24% više puta bilo izloženo nekom obliku nasilnog ponašanja u periodu od tri meseca. Prema drugom istraživanju, oko 20 odsto đaka je potvrdilo da u njihovoj školi postoji banda.

Ako i ne uđemo u EU, ulazimo u sistem u kojem su senzori podešeni tako da pište kad pripališ cigaretu, uhapse te i pošalju ti u ćeliju tim psihologa da ti objasne da nije lepo da pušiš pošto jedan tvoj dim ubije više ljudi nego u Aušvicu.

Srpska filmografija je odavno prestala da bude srpska. Ali i više od toga - ona je izgubila i ljudskost i pristojnost. Umesto da ono malo novca koji se u Srbiji mogu izdvojiti potrošimo na snimanje kvalitetnog i elementarno „pristojnog“ filma, mi snimamo i gledamo koještarije.