Битка за Српску у пратњи „полиције Косова“, или шта ради српски премијер на Јахјагиним изборима

Ту негде недавно, новембра месеца, билборди на северу Косова осванули су облепљени сликама Александра Вучића уз пропратне слогане који су исказивали неумерене изливе љубави октроисаних власти четири општине на северу према особи која их је на руководећа места поставила противно вољи њихових суграђана, а све заједно гурнула под власт самопрокламоване антисрпске „републике Косова“. „Добродошао на твоје Косово и Метохију, наш премијеру“ – поручује један билборд! „Чекамо нашег премијера у децембру“ – придружује се други, и тако редом. Прође децембар, и премијер не дође. Али дође јануар и премијер долази! Али не на север. Ту је посао завршен. Већ у централно Косово, где су билборд-додоле уродиле плодом.

Једна кратка вест из приштинског листа Љајм (Lajm-Вест)[1], пре неки дан најавила је посету председника владе Србије Косову. У обраћању „влади Косова“ (дакле не ЕУЛЕКСУ) којом се тражи полицијска пратња се каже: Поштована господо,

Љубазно вас молимо за помоћ у полицијској пратњи за припремну екипу Александра Вучића, премијера Републике Србије. Посета Косову је планирана за понедељак, уторак и среду, дакле од 12. До 14. Јануара 2015.

Обавештавамо вас да ће припремна екипа прећи административни прелаз Кончуљ у понедељак (12. Јануара), у 12,00 сати.

Такође обавештавамо вас да ћемо вас информисати и надаље у вези аранжмана на путу, за понедељак, уторак и среду.

Ово писмо неодољиво подсећа на обраћање владе-влади, а тако се и у Приштини доживљава. Но како га год схватали и схватили, ова Вучићева посета је врло интересантна, и верно осликава став данашње власти у Србији према Косову, Метохији, тамошњем српском народу, те на крају крајева и став владе према државном суверенитету.

Пре свега боде у очи то што премијер не планира да посети север Косова, где се цела влада на челу са њим и Александром Вулином пре нешто више од годину дана из петних жила упињала да натера тамошње Србе да изађу на шиптарске изборе. Тада се није презало ни од тога да се врши невиђени притисак на запослене у државном сектору, укључујући и претње отказима.

Један од разлога што премијер не жели или не може да посети север је и тај што данас, за разлику од пре годину и по дана, не може да исели студентски дом и у њега привремено усели жандармерију. То изгледа бриселски споразум изричито забрањује. Без жандармерије посета северу се претвара у посету високог ризика, с обзиром на огорченост тамошњег становништва. Власти у Приштини још увек своје полицијске снаге на северу нису тако снажно успоставиле, како би гарантовале безбедност званичницима из Београда, који су руку на срце сами себе довели у бизаран положај, да их чува МУП Косова од сопственог народа у сопственој држави.

Посета која ће се десити наредне недеље обилује „аутоголовима“ националне политике, и биће свакако једна од најсрамнијих посета званичника из Београда Косову, од другог светског рата наовамо.

Пре свега, планирано је да премијер отвори нову зграду породилишта у Пасјану, у Косовском Поморављу, што би у нормалним околностима требало да представља сјајну вест. Сазнање да је та зграда подигнута средствима „косовске владе“ а не државе Србије већ буди сумњу, да се све то чини у маркетиншке сврхе, односно тобожње бриге за опстали српски народ. С обзиром на то да зграда није опремљена за декларисану намену (ни кадровски ни технички), ужурбано се из локалних домова здравља довлаче делови медицинске опреме, како би све изгледало идилично, односно како би „високи“ гост успешно одглумио улогу „српске мајке“.

Прави бисер ове посете је посета Шар-планини, односно скијашком центру на Брезовици, који је само пре петнаестак дана дат на управљање француском конзорцијуму, али не од стране Србије, него од стране техничке владе у Приштини, чиме је нарушено много правила понашања, али без икакве реакције наше државе. Могуће је да због своје заузетости Есмарком, премијер и не зна да тим ски-центром више Србија не газдује, а да је самим тим и угрожен опстанак српске енклаве на Шар планини.

Поучени недавним искуством са локалних избора у Мионици и Лучанима, где смо видели колико је СНС-у грчевито стало, ма до и најмање јединице локалне самоуправе, и до најмањег гласачког места, долазимо и до правог мотива премијерове посете Косову. Наиме, формирањем владе у Приштини, градоначелник Грачанице Бранимир Стојановић постао је вицепремијер „републике Косова“. Самим тим остало је упражњено место градоначелника у Грачаници. У недељу 18. јануара се одржавају избори за то упражњено место.

За разлику од избора у Мионици и Лучанима, ове изборе није расписао Београд, него Приштина. Па какве онда везе има премијер Србије са тим изборима? Формалноправно никакве! Па шта онда тражи тамо у време изборне кампање, и зашто одлази да подржи једног кандидата?

Тај кандидат је извесни Владета Костић. Млад човек, који је испливао из анономности на изборима у новембру 2012. године као један од лидера склепане коалиције „Српска“, чија је функција била да својим именом замагли праву суштину ствари, а која је била имплементација „бриселског споразума“, којим се Косово и Метохија, де јуре, одстрањују из уставно-правног оквира Србије и предају неком другом. Хектолитри и тоне горива за аутобусе, хиљаде дневница и десетине претњи запосленима у државној управи и установама потрошено је тада на митинге и гласања, како би коалиција Српска ушла у систем „Републике Косова“.

Александар Вулин се сликао у некаквој до дана данашњег недефинисаној униформи, глумећи као бајаги некакву српску институцију, те на тај начин додатно слудео народ. За те своје трикове чак је и одликован од стране патријарха српског, орденом светог Саве првог реда.

Сада СНС не сме да изгуби у Грачаници. То је неупоредиво опасније од пораза у Мионици на пример. Пораз СНС-а, односно млађаног Костића на изборима у недељу, могао би много да подрије пропагандно и медијско бојење косовско-метохијске политике владе Србије у ружичасто. Потенцијално, евентуални пораз СНС (што је друго име за коалицију „Српска“), могао би да изазове домено ефекат, и ерозију неприкосновене власти Александра Вучића. То он себи не сме да дозволи и зато Срби на централном Косову страхују од разноврсних притисака и уцена које се очекују.

А може ли СНС, односно коаллиција Српска, односно Владета Костић да изгубе изборе? Може, ако се не буде примењивала она максима: „Није важно како народ гласа, важно је ко броји гласове“. Наиме, на црту Костићу, односно Вучићу, излази Ненад Рашић, кандидат Прогресивне демократске странке, странке која је без икакве мимикрије регистрована у Приштини са потпуно легитимном намером политичке борбе.

У његовим рукама су два адута. Први је тај што како год било, „централне власти“ у Приштини са више благонаклоности гледају на некога ко је изворно (и на крају крајева политички поштено) регистрован и декларисан за политичку борбу на самом Косову, те локална самоуправа може рачунати на веће финансирање из „централне“ касе; и други, што је прошлогодишње пренемагање, и притисак на гласаче од стране Београда, претње губитком радних места и сл, гласачима дозлогрдило, те би гласањем „по савести“ збацили барем део тешког терета који на плећима носе, а што би гласањем за Рашића сигурно постигли.

И на крају најважније питање. Новоформиране општине: Грачаница, Ново Брдо, Партеш,Ранилуг и сл, не постоје у правно-политичком систему републике Србије. У случају Грачанице, она је само месна заједница Града Приштине. Она је општина само по тзв. Ахтисаријевом плану, који не постоји, јер никада није усвоје у СБ УН. Па шта онда траже званчници из Београда на локалним изборима који нису дефинисани Уставом и законима Србије? Зар то није класично озваничавање сецесије, коју промовише управо тзв. Ахтисаријев план? Да ли за то гласају бирачи у Србији? Да ли је баш морало да дође до тога да нашег премијера обезбеђују бивши припадници ОВК и њихови наследници? Да ли је то последњи аутогол наше власти на Косову?