Vučićev „plan u pet tačaka“ za četvrtak prepodne

Nedavno predstavljeni „plan za Srbiju u pet tačaka“ na prvi pogled deluje kao pokušaj da se posle dugog perioda vlasti ponudi nova vizija razvoja države. Manje administracije, više rada, reforma obrazovanja, energetika, robotika, veštačka inteligencija i superkompjuteri, sve što zvuči kao jezik modernog doba.

Zlobnici bi rekli da je u pitanju stilizovani odgovor veštačke inteligencije na komandu „daj mi pet predizbornih obećanja na temu šta treba menjati u Srbiji a da to nije režim SNS-a i Aleksandra Vučića“. Pažljivi čitalac će ipak prepoznati u ovom tekstu lični pečat autora i način razmišljanja koji je obeležio javnu scenu u proteklih deceniju i po. Glavna njena osobina, ako izuzmemo konstantno spuštanje granice pristojnosti u javnom obraćanju, jeste fokusiranje pažnje javnosti na ono što je vidljivo i može se slikati a uklanjanje bilo kakve debate o suštinskim sistemskim problemima koji izjedaju društvo.

Tako se vlast hvali izgradnjom nacionalnog stadiona umesto da odgovori zašto je praktično cela vaterpolo reprezentacija napustila državni tim. Nabrajaće se okrečene i renovirane bolnice bez pominjanja broja lekara koji su emigrirali. Brojaće se kilometri autoputeva bez pominjanja otkupnih cena poljoprivrednih proizvoda koje bi trebalo tim putevima prevoziti.

 Srbija danas nema problem samo sa brojem institucija, već sa njihovim stvarnim kapacitetom. Institucije postoje formalno, ali su suštinski ispražnjene od autoriteta, inicijative i stručnosti

Prva tačka plana, smanjenje administracije i racionalizacija države, u potpunoj je saglasnosti sa ovim načinom razmišljanja. No, Srbija danas nema problem samo sa brojem institucija, već sa njihovim stvarnim kapacitetom. Institucije postoje formalno, ali su suštinski ispražnjene od autoriteta, inicijative i stručnosti. Odluke se donose mimo sistema, regulatorna tela deluju nemoćno, a univerziteti i naučne institucije proglašavaju se za državne neprijatelje.

Peta tačka, posvećena robotici, veštačkoj inteligenciji i data centrima, najambiciozniji je deo čitavog dokumenta. Ipak, čitava vizija ostaje zarobljena u logici građevinskog projekta sa nezaobilaznom ceremonijom otvaranja, po pravilu u sred izborne kampanje: izgraditi kampus, postaviti servere, dovesti struju, kupiti čipove.

Stvarni tehnološki razvoj nije zgrada nego sistem. Njega ne čine samo serveri nego univerziteti, naučni instituti, startap kompanije, slobodna razmena znanja, poverenje u institucije i sposobnost jednog društva da zadrži najbolje ljude.

I tu ovaj plan prestaje da bude samo politički dokument, a postaje ogledalo šireg društvenog stanja. Živimo u društvu koje sve više veruje u brza, vidljiva i medijski upakovana rešenja. Vrednuje se ono što može da se otvori pred kamerama, ono što lepo izgleda na društvenim mrežama, dok se dugotrajan i često nevidljiv rad na institucijama, obrazovanju i kulturi potiskuje u stranu.

Iz takvog ambijenta prirodno nastaje konformizam, jer ozbiljne strukturne promene podrazumevaju sukob sa navikama, interesima i kulturom privida. One traže generacije ljudi spremnih da rade nešto čije rezultate možda nikada neće lično politički ili materijalno naplatiti.

Ozbiljne strukturne promene traže generacije ljudi spremnih da rade nešto čije rezultate možda nikada neće lično politički ili materijalno naplatiti

Nasuprot tome, društvo naviknuto na kratke cikluse oduševljenja i stimulisano kratkim isečcima sa društvenih mreža sve češće traži magično rešenje: jedan autoput koji će rešiti demografski problem neke oblasti, jednu stranu investiciju koja će oživeti zamrli grad ili, ako hoćete, jednu promenu vlasti koja će rešiti sve probleme našeg društva. Svaka od navedenih stvari je samo alat koji donosi rezultate dugotrajnom primenom u okviru šire strategije i odricanjem očekivanja da će se stvari promeniti preko noći.

Stoga je neophodno da se svi posvetimo razmišljanju o pitanjima na koje nam veštačka inteligencija po definiciji ne može dati odgovor: koje su to moralne vrednosti koje će svakom članu društva omogućiti osećaj smisla i pripadnosti u svakodnevnom životu.

Nijedna tehnologija ne može zameniti nacionalnu strategiju, institucionalnu kulturu i dugotrajan rad na društvu. I obrnuto, logički i vrednosno utemeljenu strategiju će jezički model, po mogućnosti domaće proizvodnje, pretočiti u plan od hiljadu i pet tačaka za svega nekoliko minuta.

Nijedna tehnologija ne može zameniti nacionalnu strategiju, institucionalnu kulturu i dugotrajan rad na društvu

Ali pre izrade bilo kakvog plana moramo odbaciti uverenje da se istorijski problemi mogu rešiti isključivo prečicama, kupovinom opreme i izgradnjom infrastrukture. Ozbiljne države se ne grade u toku predizborne kampanje, već decenijama strpljivog rada na institucijama, obrazovanju, nauci i kulturi odgovornosti.

Narod koji se navikne na privid razvoja vremenom počinje da meša kretanje sa napretkom. A upravo je to najveća opasnost epohe u kojoj će veštačka inteligencija moći da simulira skoro sve, osim stvarno izgrađenog društva.

Predsednik stručnog saveta za informacione tehnologije Nove Demokratske Stranke Srbije